Evropa nakon Avganistana

Evropa bespovratno tone u globalnu beznačajnost. Pokušaće, međutim, da privid svog značaja i moći održava preko zemalja koje bi htele da budu članice EU, i to pre svega na tzv. Zapadnom Balkanu

Avganistanski debakl Amerike i NATO saveznika nije doneo samo geostrateška pomeranja u Evroaziji nego i na globalnom nivou, a među najvećim žrtvama tih promena bi mogli biti Evropa i zapadni saveznici. Amerika, koja je kao okupaciona sila od Drugog svetskog rata praktično zagospodarila Zapadnom Evropom i kasnijom Evropskom unijom (EU), pomera svoje geostrateško težište ka indopacifičkom području i Južnoj Americi, a Evropu politički i strateški napušta jer ona u novom globalnom ambijentu za Vašington gubi značaj. Tako se Evropa našla pred istorijskim izazovom za koji, očigledno, nije spremna.

Već nekoliko godina, doduše, Vašington nagoveštava pomeranje svog geostrateškog interesovanja uz jasnu poruku da u tim pomeranjima Evropa više nije dovoljno važna, ali u evropskim prestonicama sve to se pripisivalo neobičnoj ličnosti bivšeg predsednika Donalda Trampa, a ne novoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Evropski lideri oslonili su se na medijsku propagandu i izjave političara, a ovde nije reč o nečijoj želji nego o procesu koji diktiraju logika globalnih promena, kriza i panika gubitnika u tim promenama.

Onda se desilo povlačenje iz Avganistana i Amerika je u tom haosu potpuno ignorisala sve evropske saveznike, nije postojala nikakva koordinacija u povlačenju, i Evropljani su bili prepušteni sami sebi iako su u Avganistan došli na američki zahtev.

Začarani krug nemoći

Poniženje i šok potiskivani su nekolicinom oštrih izjava i obećanja da „američko-evropsku vezu ne može ništa raskinuti“. Ništa nije pomoglo i ponovo se desio šok – Amerika i Britanija, nezavisno od NATO, sklapaju novi antikineski odbrambeni savez sa Australijom (AUKUS). I taj, navodno novi, blok je samo politički manevar, pokriće, jer odavno postoji bezbednosni savez između Amerike, Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda poznat kao „Ešalon“, a u novije vreme kao „Pet očiju“.

Prvi potez je bio da Australija otkaže ugovor sa Francuskom o kupovini 12 podmornica Barakuda i kupi osam nuklearnih podmornica ili od Amerike ili od Britanije, verovatno od Amerike. Francuska je oštećena ne samo za 56 milijardi evra, koliko je vredan taj ugovor, nego i za još dodatnih preko 30 milijardi za održavanje i opremu. Dugo Francuska ali i Evropa nisu doživele takvo poniženje. U Parizu kažu da je to „nož u leđa“. Na neki način i jeste, ali u osnovi ne bi trebalo da bude iznenađenje. Jer, ovo nije prvi put. Pre nekoliko godina Amerika je prisilila Francusku da otkaže prodaju vojnih brodova Rusiji. Tad je Francuska bila današnja Australija.

Slučaj sa podmornicama, pored političko-ekonomskog nasilja, nije samo poruka da su američki planovi bazirani u Indopacifiku, tačnije protiv Kine, nego i evropskim dojučerašnjim saveznicima da oni više nisu bitni. Čak i Velika Britanija. Od bučno najavljivanog ugovora o slobodnoj trgovini još uvek, na primer, nema ništa i neće ga ni biti u dogledno vreme. Amerika nije zainteresovana. Britanija jeste deo novog saveza sa Australijom, ali pre svega zbog formalnih razloga jer je Australija još uvek britanski dominion.

Amerika ipak neće sasvim da napusti Evropu; njen cilj je da eliminiše ono što je bila Zapadna Evropa, ali će da ostane i te kako prisutna u Istočnoj Evropi, zemljama koje su, iako članice EU, daleko bliže Americi nego Evropi. Te zemlje će biti američki živi zid protiv Rusije, ali i instrument pritiska i ponižavanja drugih zemalja, pre svega Nemačke. Jer, to nije živi zid između Amerike i Rusije nego između Zapadne Evrope, iznad svega Nemačke i Francuske, i Ruske Federacije. Tako će Evropa postati duboko podeljena i iznutra razjedana animozitetima.

Pocepana zastava Evropske unije (Foto: moritz320 from Pixabay)

U takvom ambijentu, šta je onda sudbina Evropske unije? Ona je svakako neizvesna. Amerika je stvorila evropsku integraciju kao svoj geopolitički i instrument ekonomske lojalnosti, što znači da bez Amerike nema ni Evropske unije. Ali, malo je verovatno da će EU u formalnom smislu nestati u skorije vreme. Ona već ne funkcioniše, ali će dugo još da ostane jer njene članice jednostavno nisu spremne da se suoče sa realnošću i da iskorače iz začaranog kruga sopstvene nemoći.

Uz to, finansijski sistem EU potpuno kontroliše Amerika i bez Vašingtona i njujorškog Volstrita evropske finansije bi doživele potpuni slom. Tako da će lideri EU i dalje nastaviti sa održavanjem privida postojanja integracije i kupovati političke dane povremenim izlivima besa i izjavama da integraciju treba reformisati kako bi odgovorila „modernim izazovima“, izgradnjom „strateške autonomije“. Sve to su u osnovi besmislice. Kako reče Jesenjin, „izgorelo niko ne zapali“.

„Nova evropska normalnost“

Evropski lideri se nadaju da će NATO spasiti evroatlantsko savezništvo. NATO praktično više nije u funkciji mada će još da postoji. Ali, šta ako se pojavi neka nova „Australija“? Kao u slučaju francuskih podmornica, naredna američka kazna bi mogla da stigne za neku drugu prodaju vojne opreme i oružja. Evropa, posebno Francuska, ima veoma razvijenu vojnu industriju i zavisi od njenog izvoza, a ne od NATO koji više od 80 odsto opreme kupuje od američkih proizvođača. Evropski lideri sve češće govore i o stvaranju neke vrste evropske armije, evropskih oružanih snaga. To je, doduše, stara ideja, ali nikako da se realizuje. Ni sada nije realno da EU formira svoje oružane snage. I, konačno, zašto bi EU uopšte imala svoju vojsku?

Posebno težak problem za Evropu biće saradnja sa Rusijom i Kinom. Rusija je najveći energetski partner i zahvaljujući posebnim ugovorima mnoge zemlje, pre svega Nemačka i Mađarska, imaju relativno jeftinu energiju. Više od toga, u strateškom smislu, Evropa bez Rusije teško može da sačuva sebe i svoju važnost. Bez Rusije Evropa je samo Azijsko poluostrvo, što je u starim geografskim kartama i bila. Nadalje, trgovinska i tehnološka saradnja sa Kinom je uslov bez kojeg nema daljeg privrednog razvoja. Na primer, Kina je daleko najveći trgovinski partner Nemačke. A Amerika planira dalje zaoštravanje sa tim zemljama i ucenjivaće evropske zemlje da slede tu njenu politiku. Uglavnom će to raditi preko institucija EU i briselske birokratije koja je, u osnovi, američki agent uticaja.

Evropi zaista nije lako, ali problem je što se ne vidi njen kapacitet da se odupre i iskorači. Ona nema snage da konačno završi Drugi svetski rat i istrgne se iz okupacionog statusa. Pokušaće, međutim, da privid svog značaja i moći održava preko zemalja koje bi htele da budu članice EU, i to pre svega na takozvanom Zapadnom Balkanu. Očigledno je da o tome najviše razmišlja Nemačka.

To su istorijska pomeranja koja zbog svoje dubine obično uzimaju dosta vremena, ali sve je i počelo mnogo ranije – još od raspada bivše Jugoslavije i bombardovanja Srbije. Sada je došlo vreme kada se sve mnogo brže dešava, jer je akumulacija zla postala nepodnošljiva, i čak neočekivano brzo, što onda ostavlja ogromne razvaline i „bespuća istorije“. Evropa je, međutim, nespremna za takav razvoj događaja. I prepuštena je iznenađenjima koja će u birokratskim saopštenjima biti kvalifikovana kao „nedopustiva“. Ali, ako neka zemlja smogne snage da iskorači i okrene se svojim interesima onda će Amerika preduzeti oštre kazne iako Vašington nema interesa za Evropu. Ipak će, međutim, to da uradi radi održavanja privida svoje moći. I to je svima jasno.

Zastave Evropske unije i Sjedinjenih Država (Foto: Kenzo Tribouillard/AFP via Getty Images)
Zastave Evropske unije i Sjedinjenih Država (Foto: Kenzo Tribouillard/AFP via Getty Images)

To je „nova evropska normalnost“ i teško će se Evropa izvući iz nje. Drugim rečima, mučenje i neizvesnost biće nastavljeni, i u tom procesu Evropa će sve više da tone u krizu i beznačajnost na globalnom nivou.

 

Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: USA-Reiseblogger from Pixabay

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u