Timoti Garton Eš: Sudbina EU i nemački izbori

Izgleda da je nedavna TV debata između kancelarskih kandidata ojačala stav mnogih Nemaca da je socijaldemokrata Olaf Šolc najbolje kvalifikovan da nasledi Merkelovu

U Evropi su svi pogledi uprti u Nemačku u kojoj vlada neizvesnost uoči izbora 26. septembra. Jedno je sigurno: nova nemačka vlada biće koalicija, sastavljena od verovatno tri partije.

To otvara suštinsko pitanje ovog vodećeg evropskog događaja: da li će demokratija ispuniti očekivanja? Da li će evropski model promena zasnovan na konsenzusu, čiji je Nemačka uzorni primer, opremiti Evropu za bezbedno putovanje kroz 21. vek?

Evropska unija je kao džinovska slot-mašina. Potrebno joj je mnogo ananasa i pomorandži na ekranu. Nemački izbori daće četiri slike u nizu, a francuski predsednički izbori sledećeg proleća donose još tri. Italija i Španija doprinose sa možda po dve, dok ostatak generišu druge evropske zemlje i institucije.

Šta god da piše u temeljnim sporazumima Evropske unije, u praksi je usklađenost nacionalnih vlada presudna za svaku inicijativu. Moji prijatelji u Briselu govore o „Nemcima“ koji zagovaraju ovo i „Francuzima“ koji zagovaraju ono. Većina evropskih komesara ima nacionalnu retoriku. Čak su i transkontinentalne partijske grupacije u Evropskom parlamentu pod uticajem nacionalnih partija iz velikih zemalja članica. Za nesmetani rad EU potrebna je koalicija mnogih koalicija sačinjenih od manjih koalicija.

Kritičari govore o demokratskom deficitu EU, ali u stvarnosti se odigrava suprotan proces. Sistem je toliko komplikovan i spor upravo zato što zahteva pristanak 26 demokratski izabranih vlada i Mađarske, kao i demokratski izabranog Evropskog parlamenta, a ponekad i subnacionalnih država i regiona. EU se sastoji od neprekidnih pregovora. Nije čudo što se kreće sporo, već što se uopšte kreće.

Kriza tu pomaže. Bez pandemije ne bismo imali 750 milijardi evra grantova i zajmova iz zajedničkog evropskog duga, u fondu za oporavak „Sledeća generacija EU“. Na velikom plakatu preko bočnog zida zgrade Evropske komisije u Briselu predstavljen je veseli mladi Evropljanin zamrznut u letu, a poruka NextGenEU ispisana je preko njegove cevanice. Tu bi bolje pristajao bodljikavi virus. Moglo bi se reći i da su poplave na severozapadu i šumski požari u Grčkoj pokrenuli Evropu da se pozabavi klimatskom krizom. Čudna je to politička tvorevina koja svoj opstanak duguje seriji kriza.

U glavnom gradu Nemačke, centralne evropske sile, glavna tema su moguće koalicije koje će nastati tokom višemesečnih pregovora stranaka posle saveznih izbora. Neki komentatori predviđaju da će Angela Merkel, posle svih komemoracija njene 16-ogodišnje vladavine, kao vd kancelarka možda ipak morati da održi još jedan novogodišnji govor 2022, u još jednom od njenih sakoa jarkih boja.

Kad smo kod boja, dve najverovatnije koalicije nazvane su „Jamajka“ (boje zastava: crna demohrišćana, žuta Slobodnih demokrata i ona Zelenih) i „semafor“ (socijal-demokratsko crvena umesto crne). Obe koalicije bi bile snažno proevropske. Mada uz značajne međusobne razlike, Zeleni i Slobodne demokrate imaju najjaču integrativnu, federalističku viziju Evrope. Armin Lašet, demohrišćanski kandidat za kancelara, klasičan je zapadnonemački Evropljanin, sa statuom Karla Velikog u svojoj kancelariji (njegov brat tvrdi da im porodica potiče od franačkog cara). Nema sumnje u njegovu ličnu posvećenost Evropi.

Ipak, čini mi se da je semaforska koalicija u stanju da stvori neophodnu podršku Evropi. Izgleda da je nedavna TV debata između kancelarskih kandidata ojačala stav mnogih Nemaca da je socijaldemokrata Olaf Šolc – iskusan ministar finansija i zamenik kancelarke – najbolje kvalifikovan da nasledi Merkel. Sklon sam da se saglasim sa time.

Izgleda da su sve partije potencijalnih koalicija konačno shvatile hitnost rešavanja klimatske krize i, svaka na svoj način, spremne da sarađuju sa moćnim nemačkim poslovnim sektorom kako bi se organizovala neophodna ekonomska transformacija. Istina, đavo je u detaljima, ali to će bez sumnje ojačati zelene inicijative u samoj EU, koje predvodi potpredsednik komisije Frans Timermans.

Evrozona je teren na kome je semaforska koalicija bolja od Jamajke. Svaka koaliciona verzija vlade bi gotovo sigurno imala strogog ministra finansija Kristijana Lindnera iz Slobodnih demokrata (jednom mi je rekao: „U Berlinu postoji samo jedno ministarstvo“, misleći na resor finansija). Ali Šolc na mestu kancelara bi pokazao pragmatičnu fleksibilnost, za razliku od fiskalno konzervativnih demohrišćana, potrebnu ne samo da spreči kolaps evrozone – svaka nemačka vlada bi to uradila – već i da je učini delotvornijom za napaćene ekonomije južne Evrope.

U svakom slučaju, teški pregovori o koaliciji tri partije neizbežno će dovesti do složenih kompromisa, što će usloviti i nejasan, slab podsticaj Briselu. Pritom, Nemačka je ipak samo jedna članica EU. Pod pretpostavkom da Emanuel Makron sledećeg proleća uđe u drugi krug predsedničkih izbora sa Marin le Pen, treba se nadati njegovoj pobedi. Nedavno sam boravio u Francuskoj i od tada osećam stalnu nelagodu. Otrovna populistička mešavina tema imigracije, islama, terorizma i kriminala u jedinstven narativ kojim se širi strah ima moćan uticaj u Francuskoj. Samo jedan nepredviđeni događaj, recimo teroristički napad uoči drugog kruga, mogao bi da izazove loš izborni preokret.

Evropi je potrebno i da italijanski Super Mario Dragi ostane premijer, a ne da pređe na mesto predsednika jer bi to verovatno dovelo do novih izbora na kojima bi nacionalistički populisti dobro prošli. Potrebno je i da u Španiji na vlasti ostane razumna vlada. Tada, i samo tada imali bismo malo mira do sredine naredne godine, nužnog za period dinamične evropske reforme posle pandemije.

Sve je to moguće ali nije izvesno. Vlada koja će na kraju osvanuti u berlinskom kabinetu biće i prvi test sposobnosti evropskog modela promena kroz demokratski konsenzus da isporuči očekivani rezultat. Ako demokratija ne ispuni očekivanja, mladi Evropljani će potražiti alternativne modele. Ispitivanje javnog mnjenja sprovedeno prošle godine širom EU za moj istraživački tim u Oksfordu, pokazalo je da 53 odsto mladih Evropljana misli da su autoritarne države sposobnije od demokratskih za rešavanje problema globalnog zagrevanja. Evropa treba da pokaže suprotno, i to ne samo u vezi sa klimatskom krizom.

 

Prevela Milica Jovanović

 

Naslovna fotografija: DAVIDCOHEN on Unsplash 

 

Izvor Gardijan, 15. septembar 2021./Peščanik, 22. septembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u