Predstojeći beogradski Festival etnografskog filma biće izuzetna prilika za susret s jednim čudesnim svetom, nečim sasvim izuzetnim u riznici umetnosti, što potiče iz daleke, a tako bliske nam zemlje na razmeđu Evrope i Azije. Kao u najpoznatijem filmu Paradžanova, Jermenija je sva u boji nara: od tamnorumenog do bledoružičastog i zatim u svim nijansama boje zemlje otrgnute od vulkana.
To je fascinantan pejzaž, u kome se smenjuju mrke bazaltne stene, gorostasne planine, negdašnji izlazi zemljine utrobe Ararat i Agarac i između njih plodna dolina reke Araks, gde je biblijski Noje posadio prvi vinograd. To je najplodnija dolina. Svaki drevni manastir, svaka kuća i kapija sazdani su tu od tufa, poroznog kamena crvenkaste boje, od koga se tamo grade i hačkari, čipkani krstovi jedne od najstarijih civilizacija na svetu. Boja nara i njegov miris i ukus dominanta su svih čula i simbol drevne tradicije, na čijem se kraju rodio Paradžanov, šaman, žrec i pesnik Zakavkazja.
Veliki, neprekinut film
Između Kavkaza i Mesopotamije proteže se mitski prostor Gruzije i Jermenije, utopijski snovi arhajskog čovečanstva. Kolhida i Urartu blizanci su jednog začaranog sveta, koji je otelovio ovaj Jermenin rođen u Gruziji, koliko i film, koji kao da je upravo tamo i došao na svet kao nešto što je tu oduvek bilo prisutno. U prožimanju mitova, legendi i kultura i potpuno samorodne umetnosti, u zori čovečanstva i kolevci Hristove vere, Jermeni i Gruzini čitaju svoju povest kao veliki, neprekinut film.
Početkom 20. veka prihvatili su novu umetnost kao nešto što im je odvajkada pripadalo, samo je bilo skriveno u pećinskim hramovima i prastarim skrovištima. Zato je ovde film stariji i sasvim različit nego igde drugo. Korene ovog prava bez muke ćemo pronaći u njihovoj fascinaciji slikom, praobrazom njihovog uzbudljivog života, u nasleđu mitova i legendi, neprestane borbe za samoodržanje, u ironičnom i nadasve vrcavom duhu, na raskršću Istoka i Zapada, Evrope i Azije, koje ovde žive u nekoj vrsti drevne simbioze. Kao potomak antičkog i hrišćanskog sveta na „putu svile“, koji spaja dva univerzuma, istovremeni naslednik tamnoputog Orijenta, Persije i Tadž Mahala po tankoj žici, živeo je ovde Sarkis Paradžanjan, Sergo Paradžanov, pevač i zograf s kamerom.
Taj čovek zračio je čudom. Njegovo prisustvo bilo je i stvarno i mitsko i vazda je isijavalo nekom vidovitošću i neobjašnjivim strujanjima. Nije, pri tome, bio ni istočnjački guru ni baktrijski čarobnjak, ni meštar ezoterije, ni teozof ili je, naprotiv, bio sve to zajedno i još mnogo više. Njegovo prisustvo bilo je uvek praznik, harizma, kao što je i danas, u času kad s ekrana zatreperi njegova sedefna školjka na golim grudima devojke, njegovi paunovi, svila i cveće, stakla i ogledala, fotografije i dagerotipije, minijature, hramovi u škatuljama, perle, ikonice i votivi, stari ćilimi i vezovi, šedrvani, majmuni i viseći vrtovi pohotne carice Šamiram, koju Orijent pamti kao Semiramidu, kaleidoskop pariskih šešira i iranskih turbana, jedan veličanstveni kolaž, kojim je prozrevao i sebe i svet.
Koreni mitske opsesije Paradžanova kriju se u ovom kolažu, kojima treba dodati i čudesnu tradiciju Karpata, gde je snimio svoje prvo remek-delo Senke zaboravljenih predaka, ukorenjeno u jedan sasvim drugačiji svet, bliži našem, slovenskom. Ali i ovo je postao deo njegovog životnog albuma koji se neprestano punio fantastičnim sadržajima. Te sadržaje imali smo prilike da otkrivamo tada mladi profesor Zakojan i moja malenkost, u poslednjoj noći godine 1990, u polutami jerevanskog muzeja, kada je svuda okolo započinjao rat. A zbilo se to ovako.
Otkrića novogodišnje bajke
U jermenskoj prestonici našao sam se s rediteljem Bodom Markovićem, pesnikom Perom Pavićem i još nekolicinom članova Društva srpsko-jermenskog prijateljstva u novogodišnjoj noći koja se ispostavila najvećim savremenim iskušenjem za drevni jermenski narod i njegovu novu državu. Sovjetski Savez se neopozivo raspadao, nezavisna Jermenija se tek uspostavljala, a već je bila napadnuta: drevni grad bio je u zamračenju, pod uzbunom. Svuda okolo besneo je rat. Zlokobne vesti stizale su i s naših strana. Steže januarska studen, nema ogreva, elektrika jedva treperi.
Vazda bodrog duha Garik Zakojan, tada još mladi filmolog i kritičar, njegov drug Miša Stambulcijan, novopečeni ministar za film, i Zaven Sarkisjan, takođe novopečeni direktor Narodnopisnog muzeja Jermenije, predlažu da Novu godinu dočekamo u nesvakidašnjem raspakivanju tridesetak sanduka Paradžanovljeve zaostavštine, koja tek što je stigla iz Tbilisija i bila smeštena u ogromni depo Muzeja. Sakupili smo šta je ko imao od hrane i pića donete iz Beograda nekim takođe nestvarnim JAT-ovim čarterom i tako je počeo najčudniji, najneverovatniji doček nove 1991. godine i Sergeja Paradžanova u Jerevanu, prestonici njegove otadžbine.
Celu bogovetnu noć pažljivo smo raspakivali taj kolaž bez dna i konca, od koga je nastao najčudesniji muzej na svetu – današnji Memorijalni muzej Sergeja Paradžanova u Jerevanu. Dragocenosti iz ovog čarobnog fundusa slagali smo pažljivo na stranu, a zatim ih je okupljeno osoblje Muzeja popisivalo i razvrstavalo. Do jutra bilo smo već okruženi najuzbudljivijom muzejskom kolekcijom pod Kavkazom. S raznih strana dopirali su prigušeni krici prosvetljenja. „Evo lepeze njegove majke!“, „Ovo su rukavice njegovog oca!“, „Božidare, pogledaj šta sam našao! Ovo je sveska koju je uspeo da spase iz požara dok je pisao poslednje stihove na papiru koji je počeo da gori!“
Film izvučen iz starhi kovčega
Šta ga je gonilo u ovo opsesivnu strast za sakupljanjem ovih drangulija? Kad nije snimao – a nije snimao dugo, boraveći u sovjetskim zatvorima ili „na ledu“ – pomno je sastavljao kolaže, studije bajki u tri dimenzije, čudesne kutije Andersenovog sna. Njegova fascinacija originalnim predmetom (a predmeti kod njega čine scenografiju duše) vodila ga je u svet sna, gde bi se oni ponovo organizovali u sled prizora i obličja, na čijem je kraju prirodno stajala nadumetnost filma. „Sve što je bilo korišćeno za umetnost filma“, veli Paradžanov, „izvučeno je iz mojih kovčega, svi kostimi i dekori koje sam sakupljao godinama.“ Magnetizam autentičnog predmeta, koji dejstvuje u naročitim štimungu sna, čini najdublji sloj ovog carstva i istovremeno važan princip samog filma. „Vredno je napomenuti“, piše Levon Abrahamjan, „da su filmovi Paradžanova uglavnom zasnovani na principu stvaranja kolaža. Naprimer, Boja nara ima potpuno statičnu kameru, te publika gleda seriju posebnih slika. Svaka od tih slika mogla bi predstavljati završeno umetničko delo, uramljeno.“
Zato je Boja nara poetsko stanje. Ali daleko bilo da ovda miruje dinamička priroda filma. U tom stanju kreće se sve: mikrosvet pogleda, simboličkih gestova, mimike, tajanstvenih rituala, kao jedva primetni dah vetra na sunčanom obzorju. Ovoj prividnoj nepokretnosti pokret je imanentan i više se oseća nego vidi, što vodi tragom unutrašnjeg putovanja duše. I šta će tu priča, šta zaplet i radnja? Boja nara je uzbudljivo otkriće dinamike u statici poetske slike, nešto takođe filmsko, što može otkriti samo kino-oko. Ta tajna filma leži iza svih drugih tajni i oseća se kad se sve smiri, kad se zanemare kobne navike Zapada da kroji priče u slikama. Fiksacija je, uostalom, glavno sredstvo filmske alternative, otkriće onostrane prirode dinamičkog medijuma.
Ovaj skriveni ključ jedne od priroda filma nalazi pokret i tamo gde ga nema i gde je sve arhetip, praotisak. I baš je to filmska struktura, nešto čemu se nema šta oduzeti niti dodati, pod uslovom da se osete ti treptaji i ponešto razume od simboličkog jezika, kojim se ta mitpoema izražava. U celoj filmskoj umetnosti to je do kraja otkrio samo Paradžanov. Stvarajući tako Boju nara ispleo je iz svog sna čitavu poetiku filma, koju su, kao i Suramsku tvrđavu, dograđivale Arabeske Pirosmanija (koje ćemo imati prvi put prilike da vidimo 7. oktobra u Beogradu) i Ašik Kerib, raskošni pejzaži iluzije, filmskog sada, svedenog iz prošlosti i budućnosti sveta.
Otkrio je novi film
„Još od vremena Braće Limjer niko nije tako radikalno i odlučno ovaplotio jezičke mogućnosti filma kao što je to učinio Sergej Paradžanov, menjajući samu sliku i samu predstavu o filmskoj umetnosti“, nadahnuto zaključuje Garik Zakojan. „Boja nara uklanja sve nametljive ideje filma – pripovedanje i akciju – stvarajući na taj način liriku kao novu vrstu filmske umetnosti, u kojoj kadar dobija autonomno-transcedentalnu vrednost, kao kod Pazolinija. Pripovedanje je zamenjeno izrazom. Film Boja nara je okrenut izvorištima pesničkog stvaralaštva i više od toga, on uspostavlja prvobitnu materiju stiha, čije svetlo probija kroz konačnu formu. To su stihovi okrenuti unazad, ka praizvorima poetske svesti.“
„Tišina je negativ zvuka“, govorio je Paradžanov, praunuk mitskog pretka Hajka i poslednji putnik iz Nojeve Barke, što još prkosi na vrhu Ararata, izaslanik civilizacije Urartu i pobednik kod Sardarapata, u najrumenijoj dolini sveta, on, čuvar tajni ukrajinske duše i mučenik s kijevskih fresaka, Sergej Josifovič, letopisac polka Igorovog u vučjoj koži, saveznik jelena i pomoćnik Rubljova, on, Paradžanjan, Hiperborejac u srcu i duhovni sin Andersena, tvorac bajki od šarenog papira i eritrocita, jeromonah svemira i načalnik kinematografa, trajao je u plemenitoj tišini kao i njegovi kolaži. S prezirom prema 20. veku, od koga je molio samo ljubav i stvaranje, a dobio mržnju, okove i bedu, nije ćutao nego govorio mukom. Jeo je nemo, na čardaku gde sam ga upoznao, među narovima. Otkrio nam je film, koji i ne čini ništa drugo do govori uzvišenom tišinom, i još se tamo smeši, jedući trešnje. Šta je još imao da nam kaže, otkrićemo u sledećem broju.
Autor Božidar Zečević
Naslovna fotografija: Wikimedia/Yuri Mechitov, CC BY-SA 4.0
Izvor Pečat, 24. septembar 2021.
BONUS VIDEO:
