Svet se bespovratno menja, što će zasigurno promeniti i nas. Jedna od najvažnijih mena je – kako je to uprošćeno ali tačno definisano u jednoj kod nas nedavno objavljenoj knjizi – odstupanje imperijalizma pred nacionalizmom.
O čemu govorimo? U najkraćem: „Nacionalizam… predstavlja skup principa koji podrazumevaju da je svet najbolje uređen kada narodi mogu sami da određuju nezavisni pravac svog kretanja, da neguju svoje tradicije i da slede sopstvene interese bez uplitanja drugih. Ovom stanovištu suprostavlja se imperijalizam, koji teži tome da u svetu uspostavi mir i prosperitet tako što će u najvećoj mogućoj meri ujediniti čovečanstvo u jedinstveni politički režim.“
Srbi pred tim dvojstvom, uglavnom, nemaju dilemu. Doskora su ratnici imperijalizma (NVO sektor, bezidejni političari) zaklanjali imperijalne ambicije obećanjima o „evropskim vrednostima“, „pravnoj državi“, pričama kuda ide neko ko traži posao i „bolji život“, o efikasnosti kapitalističkog sistema, čarima demokratije… Međutim, sve je to sad utihnulo.
Doduše, nacionalizam i nacionalista još uvek su pojmovi sa kojima se oprezno rukuje. Suviše je dugo trajalo preteće režanje nad njima. Nacionalista vam je kao čovek lažno optužen za silovanje komšinice za koju svi znaju da oko neobaveznog parenja nikad nije pravila primedbe. Ali, kad se to javno kaže, nastaje nelagoda. To što nije dokazano ne znači da komšije ne sumnjaju da bi tu nešto, ipak, moglo biti. Kad ste liberal, pa i idiot, vi ste biće koje „voli slobodu“, kad ste nacionalista, pa i genije, s vama „nešto“ nije u najboljem redu.
Taj mraz sada popušta.
Knjiga koju smo spomenuli ima kvalitet da o nacionalizmu govori bez ustezanja obzira.
Vrlina nacionalizma je naslov.
Najveće ideološko pitanje
Ovako to određuje Jevrejin, kome je samo „poreklo omogućilo određene uvide u ovu temu: „Čitavog života bio sam jevrejski nacionalista, cionista. Poput većine Izraelaca, taj politički stav nasledio sam od roditelja, baba i deda… te sam veći deo života proveo u državi koju su osnovali nacionalisti i kojom su, sve do danas, mahom upravljali nacionalisti“.
Joram Hazoni (57), konzervativni intelektualac, školovan u Americi, piše ovo u knjizi objavljenoj u 2018, a proglašenom „konzervativnom knjigom godine“ 2019. Vrlina!
Pošto je komunizam (koji je, takođe, vodio bespoštedan rat s nacionalizmom) sišao sa političke scene, Hazoni upire prstom u liberalizam. Tako da posle doskorašnjeg pravljenja apsolutnih razlika između tri zapadne ideologije (onim dvema dodaje se fašizam) izlazimo na čistinu. Razlike su samo nijansne.
„Najveće ideološko pitanje s kojim se čovečanstvo ikad suočilo… jeste… hoćemo li uspeti u tome da širom sveta uspostavimo misaoni okvir… za ništa manje od bezrezervnog, bezuslovnog prihvatanja liberalizma.“ Da. Nije greška; stvarno piše nemate slobodu/liberty da izaberete; morate bezuslovno prihvatiti – ne fašizam, ne komunizam nego – liberalizam. Slobodno bezuslovno! I, to su reči nadaleko čuvenog predstavnika austrijske škole Ludviga fon Mizesa, a knjiga nosi naslov Liberalizam (1927). I dalje: „Liberalni način mišljenja mora zahvatiti sve nacije, a liberalni principi moraju prožeti sve političke institucije ukoliko želimo da stvorimo preduslove za mir i eleminišemo uzroke ratova.“
Kad se ovakav ideološki proglas uzme u vreme kad liberalizam zaplavljuje pola sveta onda on „preuzima najgore karakteristike srednjovekovnog katoličkog carstva prema kojima je nehotično oblikovan, uključujući doktrinu o nepogrešivosti, kao i naklonjenost inkviziciji i indeksu“, veli Hazoni.
Za ljude na Istoku, iskompleksirane poluvekovnim životom u komunističkom sistemu, ovo zvuči kao bogohuljenje. Jer, liberalizam je njima izgledao kao Edenski vrt – ima Koka-kole, žvaki, farmerki, viskija, „revlon“ šminki. Šta više treba? I zadivljeno su slušali samozadovoljne Amerikance koji su širinu demokratije stavljali u jednu rečenicu: Mi možemo svom predsedniku reći šta god hoćemo!
Kad je palo sovjetsko carstvo, Zapadu se učinilo da više nema razloga da se oprezno pokreću projekti „imperijalističke tradicije, koji svoje inspiracije crpe iz Rimskog, Austrougarskog i Britanskog carstva“. Tu se odjednom razumelo da je vreme da se „uspostavi ‘supersuverenost’ koja će upravljati nad konstantnim ‘obezvređivanjem… pojma suvereniteta’“ (Čarls Krauthamer).
I tako to krene. Sramota je bilo da najbestidnijoj imperiji koja ima vojni budžet kao ceo svet pričate kako i vi mislite da vaša država treba da ima respektabilnu vojsku. Čemu? Trošite pare, a nema potrebe. Od koga bi se branili, kad je stigao „kraj istorije“?
Kad sam jednom u Bosni Amerikanca, beslovesnog propagatora srpske države bez srpske vojske, snishodljivo – jer oni šire mir! – pitao zašto drže NATO kad nema strašnih Rusa i Varšavskog pakta, on me pogledao kao: kako možeš to da pitaš? Imaće NATO ulogu…
Kad si liberal-imperijalista prirodno prezireš logična pitanja. Jer to što je za liberalnu Imperiju dobro, za svet je neupitno.
Kad pogledamo oko nas videćemo svuda vladare i režime koji su i zaboravili da je postojao pojam suverenitet kojim se država razlikovala od ustrojenih nasilnika koji su na nekoj teritoriji upostavljali kakav red. Zemlje koje su nastale od eks-Jugoslavije – što je nama najbliže – dobar su primer, ali nikako usamljen.
Nova liberalna imperija
To što živimo Vilijam Kristol i Robert Kejgan davno su opisali kao „benevolentnu globalnu hegemoniju“ – što bi bilo „pretežan uticaj i autoritet nad svima drugima koji su u njenom domenu“. Jer, liberalni imperijalizam nema moć da drži teritorije, „to je pre izraz gladi za kontrolom drugih nacija – nešto za šta mnogi analitičari izgleda veruju da se danas može postići bombardovanjem i drugim metodama koje ne zahtevaju aneksiju teritorije.“ (Hazoni)
Lep primer takvog uspeha je jedan od bombardovanih iz montenegrinske kolonije, pritom ideolog crnogorskog liberalizma (!?), koji ovih dana javlja da ako „sastav Vlade bude utemeljen isključivo na izbornim rezultatima, onda ništa od sekularne i prozapadne Vlade. Ako bi URA i(li) manjinske stranke pristali na takvu raspodjelu karata, bili bi gubitnici i pred svojim biračima, ali i u očima zapadnih partnera.“
Naravno da „liberalu“ crvu ne može pasti na um da „sloboda“ obavezuje da se držiš naroda. Zna da je najpametnija – narod može da misli šta hoće, ali „prozapadne vlade“ mora biti, jer on sutra ne bi smeo na oči prokuratoru iz ambasade. Crv „liberal“ ima pravo da kolonijalne vladare zove „zapadni partneri“ (to je najviši nivo samostalnosti mišljenja), ali nema pravo ni u snu da pomisli da je narod izvor suvereniteta. Taman posla! Pa, sprovedeno je „obezvređivanje suvereniteta“ da se ne luta. I ima pravo da se svuda u koloniji samonaziva – liberalom, iako sve takve imperijalni kontrolori neskriveno drže za majmune koji su pre neki dan sišli s drveta.
Okupacije su neuporedivo „zdraviji“ politički odnos od imperijalnih suspenzija najelementarnijih čestica suvereniteta. Pogledajte krik nihilizma vlasti Federacije u BiH. Ovde se ne radi samo o svojoj potrebi da budete robovi Imperije, nego se svim silama borite da to budu i oni drugi – kojima se to ne dopada. To je poistovećivanje svoje minimalnosti sa univerzalnom idejom. Šta bi još trebalo pa da se probudi nacionalizam, koji je na kraju prošlog veka „uspavan“ i oklevetan? Pa, povezan sa Hitlerom, iako je Adolf bio tipičan imperijalni osvajač.
Tek „danas živimo u svetu u kom pojednostavljeni narativ beskonačno ponavlja kako je ‘nacionalizam izazvao dva svetska rata i doveo do Holokausta’… Budući da je nacionalizam… optužen za izazivanje najvećih zala našeg vremena, ne čudi nas što je nekadašnja naklonjenost nacionalnoj nezavisnosti vremenom počela da bledi… Novi svet koji su oni zamislili (liberalni imperijalisti) jeste svet u kome se liberalne teorije vladavine prava, tržišne ekonomije i individualnih prava – a sve su one potekle iz domaćeg konteksta nacionalnih država poput Britanije, Holandije i Amerike – smatraju univerzalnim istinama i odgovarajućim osnovama za internacionalni režim zbog kojih nezavisnost nacionalnih država postaje nepotrebna. Drugim rečima, predlaže se nova ‘liberalna imperija’“.
Mi smo gledali svojim očima i osetili na svojoj koži kako su – posle pada Berlinskog zida 1989. i likvidiranja komunizma – „zapadni lideri svoju pažnju preusmerili na dva velika imperijalistička projekta: na Evropsku uniju, koja je od svojih zemalja članica postepeno preuzimala mnoga ovlašćenja koja se obično povezuju sa političkom nezavisnošću, i na projekat uspostavljanja američkog ‘svetskog poretka’, u kom će zemlje koje se ne povinuju međunarodnom pravu biti prisiljene da to učine, mahom upotrebom američke vojne moći“.
Naš slučaj je drastičniji – američka vojna moć upotrebljavana je i protiv međunarodnog prava.
To su blagodarja savremenog imperijalizma.
Nije samo pravo to što imperije ne poštuju. One će se odreći i klasika liberalizma. Jer, „nephodan uslov za slobodne institucije je to da bi granice vlasti trebalo uglavnom da se podudaraju sa granicama nacionalnosti“, smatrao je Džon Stjuart Mil. Ili, nema tome vek, da su se „Četrnaest tačaka predsednika Vudra Vilsona i Atlantska povelja koju su potpisali Frenklin Ruzvelt i Vinston Čerčil smatrali svetionicima nade za čovečanstvo… Čitav svet je cenio i poštovao nacionalističke političke pokrete, koje su predvodili državnici poput Mahatme Gandija i Davida Ben-Guriona, kojima su svoje narode vodili ka slobodi.“
Zaokret prema nacionalizmu
Iako je to sistematski gurano u zaborav, pokazalo se da potpunog zaborava nema. I dok podanici „liberalne imperije“ u prekomorskim zemljama život daju za svoje ropstvo, „u Britaniji i Americi politika je napravila zaokret prema nacionalizmu“. Ne ide to preko noći i postoje otpori kod „pojedinih pripadnika obrazovanijih krugova u kojima se globalna integracija već dugo smatra preduslovom utemeljene politike i moralne pristojnosti“.
Ali, uprkos njima, desio se „bregzit“. Izvikano je America first. Za stuba odbrane od toga u ključnoj državi, SAD, izabran je Džo Bajden, što samo po sebi slikovito govori o sposobnosti branilaca na zidinama imperijalne tvrđave. Taj imperijalni štit zaljuljao sa kao kula od karata – u Avganistanu, na meksičkoj granici sa imigrantima, u ekonomskoj sferi. Dženet Jelen, ministarka finansija, javila je kongresmenima da je država pred nemogućnošću da izvršava plaćanje dospelih obaveza, uprkos štampanju – valjda 12.000 milijardi dolara u dve godine. Bankrot, prosto rečeno. Prvi put u istoriji Amerika je pred bankrotom!
„Harvardova agencija CAPS/Harris Poll pokazuje da 51 odsto birača ocenjuje da bi Tramp bio bolji predsednik od Bajdena.“
S druge strane Atlantika – populizam. Tako se, s ispraznim prezirom, u političkom govoru i medijima zovu sve širi pokreti nezadovoljnih naroda u imperijalnom nedonoščetu, Evropskoj uniji. Ostarela Evropa to krije kao preljubu sa momkom iz niže klase. Ideja o „kolektivnom pravu slobodnih ljudi da upravljaju svojom sudbinom“ postaje dinamit u temeljima imperije.
Zapad gubi razum. Proračunat pogled na svet bio je njegovo ključno oružje, ali svaka „imperijalistička ideologija, čim se sudari sa odlučnim odbacivanjem spasenja koje nudi, odgovara na to odbijanje intenzivnom i postojanom mržnjom“.
Kad su Srbi odbili da ih spašava Zapad, Imperija je pokazala razmere „tolerancije“. Dopustila je Hrvatima da Srbe proteraju sa teritorija na kojima žive kroz vremena, režime. Pred nemogućnošću da ih protera iz Bosne i Hercegovine proizvela je „genocid“ kao javni žig. U Crnoj Gori je tri decenije je držala na vlasti najnedemokratskijeg siledžiju u Evropi, a Fridom haus mu je davao ocene veće od prolaznih.
Iako se autor Vrline nacionalizma uglavnom koncentriše na probleme Izraela kao nacionalne države i Jevreja s isticanjem svog nacionalizama (ponekad i neumereno insistira na tome) navode se i drugi primeri, pa i „prisilno proterivanje Srba sa Kosova“? I logično pitanje – zašto je tolika mržnja usmerena na srpski narod, pošto se ona „ne može objasniti prosto pozivanjem na nepravde koje su počinili? Jer. ko može ozbiljno reći da su Srbi ozbiljnije kršili ljudska prava od Severne Koreje, Irana, Turske, Sirije, Sudana ili Konga?“
Hazoni veruje da su Srbi (kao i neki drugi, pa i Jevreji) „izdvojeni sa posebnom mržnjom i gađenjem, i podvrgnuti naročitom kažnjavanju“ zato što se na Srbe „gleda kao na bele Evropljane, i od njih se zahtevaju moralni standardi koji su različiti od onoga što se očekuje od njihovih… muslimanskih suseda. Uostalom, zašto bi dva miliona Albanaca na Kosovu (uzima procenu CIA, zaokruženu) dobilo status druge nezavisne albanske države, dok trideset miliona Kurda i dalje trpi teror i progon, tokom godina pod vlašću Turaka, Arapa i Iranaca, jer teže nezavisnoj domovini? Odlučujuća razlika između ova dva slučaja je, čini mi se, to što se od Srba, koji Kosovo smatraju svojim, očekuje da bi kao evropski ljudi trebalo da znaju za bolje; dok se Turci, Iranci i Arapi, koji i dalje tlače i ubijaju Kurde, posmatraju (iz perspektive paradigme evropskih liberala) kao detinjasti divljaci od kojih, u moralnom smislu, ne možete da očekujete praktično ništa.“
Zanimljiv je zaključak ovog jevrejskog prosvećenog nacionaliste: „Pozicija u početku deluje kontraintuitivno, ali jednom kad razmislite vidite logiku. Ako je nacija evropska ili vodi poreklo od evropskih iseljenika, onda se od nje očekuje ono što je u skladu s evropskim standardima – što sve više znači kantovsko odricanje od nacionalnog prava na nezavisno prosuđivanje i delanje, posebno u pogledu upotrebe sile.“ Posle se te „kampanje klevetanja“ šire na Rusiju, pa Mađarsku, Poljsku i nedisciplinovane „populističke“ pokrete. Ne verovati da su činjenja „liberalne imperije“ dobra šta god vam ona radi znači izdati ideju „novog svetskog poretka“. A to se ne prašta.
Uprkos činjenicama, koje su potamnile sjaj imperije i dale nacionalizmu pravo na istorijski nastup – dijalog je i dalje isključen. Što će se pojaviti kao problem onima koji se ne menjaju. Jer, „nacionalista, možemo reći, zna dve vrlo velike stvari i drži ih obe u svojoj duši istovremeno: zna da postoji velika istina i lepota u njegovim tradicijama, kao i u njegovoj odanosti prema njima; ali on zna i to da one nisu sav zbir ljudskog znanja, jer postoje istine i lepote koje se mogu naći na drugim mestima, istina i lepota koje njegova vlastita nacija ne poseduje… Kako to shvatamo, na primer, u delima Seldena ili Berka, takav umereni skepticizam ne sprečava intenzivnu odanost sopstvenim nacionalnim tradicijama, ali podstiče želju da se poprave i poboljšaju tamo gde je potrebno“ (Hazoni).
Pisac ovih reči, iako dolazi iz naroda čija reč se sluša u međunarodnoj zajednici, na imperijalnoj obali nije dočekan tolerantno. Imperijalizam će pristati na dijalog kad bude toliko slab da više neće moći biti partner. Evropska civilizacija će u tom procesu izgubiti toliko snage i značaja da više neće moći da sačuva svoj ugled, niti respekt drugih civilizacija. To nije dobro ni za jednog igrača u velikim istorijskim prelomima, ali ako drugog puta nema – ići će se onim koji ostaje.
Naslovna fotografija: Adolfo Félix on Unsplash
Izvor sveosrpskoj.com
BONUS VIDEO:
