Povlačenje iz Iraka je pitanje vremena

Još se prašina nije slegla oko nedavnog haotičnog povlačenja Sjedinjenih Država iz Avganistana, a na pomolu je još jedna ništa manje dramatična odluka – ona o povlačenju iz Iraka

Svetski mediji još nisu prestali da pišu o američkom neorganizovanom povlačenju iz Avganistana, a na pomolu je još jedna izgubljena bitka – Irak. Irak zauzima značajno mesto u borbi za Bliski istok i bez obzira što je Islamska država de fakto uništena, američke oružane snage odlažu svoje povlačenje iz Iraka. Tri preostale baze i 2.500 vojnika čine se kao ostrvca u moru proiranskih šitskih milicija koje zvanično broje oko 200.000 pripadnika. Čemu onda odlaganje povlačenja?

Prethodni američki predsednik Donald Tramp jasno je iznosio „svoje“ planove o povlačenju iz večitih ratova. Uprkos drugačijim očekivanjima američkih saveznika na Bliskom istoku, novi američki predsednik Džo Bajden praktično je potvrdio da će sprovesti Trampove planove. Ako izuzmemo stavove o energetskoj politici, gde se bore zagovornici „zelene agende“ i „tradicionalisti“, čini se da se spoljnopolitički kurs Amerike odvija prema prioritetima na terenu, a ne prema tome ko je predsednik te države, kako su donedavno tvrdili zagovornici pobede jednog ili drugog kandidata.

Potrošene karte

Irak zauzima posebno mesto u američkoj globalnoj strategiji. Oko tri do tri i po hiljade američkih vojnika u Siriji i Iraku poslednja su prepreka stvaranju nove vojno-ekonomske koalicije Sirije, Iraka i Irana – potencijalno i Libana – koja bi se materijalizovala nakon potpunog povlačenja američkih trupa iz regiona. Mali kontingent američke vojske u sirijskom delu Eufrata drži sirijsku vladu u ekonomskom šahu, dok preostale tri baze u Iraku obezbeđuju kakvu-takvu logistiku za održavanje garnizona u Siriji.

Logistika američke vojske je pod svakodnevnim udarima šiitskih milicija. Ukoliko dođe do povlačenja iz Iraka, jedini način snabdevanja američkih trupa na severoistoku Sirije bio bi vazdušni most. Ako uzmemo u obzir da su mnogi regionalni akteri (Sirija, Turska, Irak i Iran) spremni da se žestoko suprotstave planovima o stvaranju kurdske države, ostanak američkih trupa u regionu bio bi praktično nemoguć. Zbog toga napuštanje Iraka predstavlja pad prve (ili, ako gledamo u makroregionalnom kontekstu, druge) domine.

Najveće pritiske Bajdenova administracija trpi od izraelskog lobija, koji smatra da bi američko povlačenje tu zemlju ostavilo u okruženju Irana i njegovih regionalnih saveznika. Nedavno je bivši šef Mosada Josi Koen izjavio da očekuje da se američke trupe uskoro povuku iz Iraka, i da bi to trebalo veoma da zabrine izraelsko političko rukovodstvo.

Oklopno vozilo američke vojske tokom obezbeđenja jednog konvoja u kampu Ader blizu Nasirije (Irak), 02. decembar 2011. (Foto: Joe Raedle/Getty Images)

Sve ove godine bitka se vodila oko perspektive razvoja Bliskog istoka. Sirija je, uz pomoć saveznika, izdržala više od 10 godina rata. Danas, nakon eliminacije najvećeg broja stanovništva koje je pripadalo Muslimanskom bratstvu ili vehabističkim pokretima, može se reći da su Sirijci sazreli u jedinstvenu naciju. Situacija u Iraku je specifična. Uz neke izuzetke, rat na terenu svodio se na rat šiita i sunita u kojem su šiiti odneli pobedu.

Sunitski trougao izgubio je biološki potencijal za ustanak protiv Bagdada. Više puta uništeni u otvorenim bitkama, ostali su bez vojno sposobne muške populacije koja bi se borila protiv centralne vlasti. Ono što je ostalo su ćelije otpora Islamske države i raznih sunitsko-basističkih grupa (pristalica Sadama Huseina) koje još godinama mogu pružati gerilski ili teroristički otpor, ali bez perspektive da učine nešto značajno u vojnom smislu.

Kurdska karta na koju su igrale zapadne zemlje takođe je potrošena. Kurdska široka autonomna oblast sa svih strana okružena je neprijateljima kurdske nezavisnosti. Pokušaj proglašenja nezavisnosti vodio bi Kurde u direktan vojni poraz i degradaciju njihovog trenutnog statusa. Tako da, bez obzira na referendum koji su održali i želje za nezavisnošću, Kurdi se nisu upustili u avanturu u koju je Zapad pokušao da ih gurne, računajući na dalju destabilizaciju Bliskog istoka.

Nova šiitska vojska

Pored političkih pritisaka i izglasane rezolucije u iračkom parlamentu o postepenom napuštanju američke vojske do kraja 2021. godine, još jedna činjenica je iz dana u dan sve vidljivija. Naime, šiitske milicije pod pokroviteljstvom Irana dobijaju novu organizacionu formu, novo naoružanje i vrše neprekidne napade na logističke konvoje SAD, koji su uglavnom upućeni iz Kuvajta. Pored toga ne libe se da povremeno raketiraju i američke baze čak i u kurdskom delu Iraka. Nedavni napad na bazu u Erbilu, koji je rezultovao sa nekoliko žrtava, pokazao je Amerikancima da više nisu sigurni ni u kurdskom delu Iraka.

Tokom poslednjih meseci, pomenuti napadi su se intenzivirali. Oni, naravno, ne nanose veliku ljudsku i materijalnu štetu američkim snagama, ali frustrirajuća je činjenica da od njih nema odbrane. Vozači kamiona iz posredničkih kompanija koje snabdevaju američke baze su kao loto lutrija. Slike i video snimci uništenih kamiona i druge tehnike preplavljaju internet svake nedelje, a broj napada neprekidno se povećava. Samo u avgustu bilo ih je preko dvadeset.

Pripadnici šiitske milicije tokom treninga u iračkom gradu Basra, 17. jun 2014. (Foto: Reuters/Karim Kadim)

Ono što više zabrinjava SAD i Izrael od napada na konvoje i baze jeste organizaciona struktura šiitskih snaga. One su faktički postale paralelna vlast u Iraku, sa sopstvenim oružanim snagama. U početku, dok je rat protiv Islamske države tek počinjao, mase šiitskih dobrovoljaca delovale su kao neorganizovana rulja. Međutim, vremenom su – uz organizacionu podršku iranskih „Kuds“ snaga i njihovih saveznika iz Hezbolaha – prerasli u ozbiljnu vojnu silu, sa sopstvenim logističkim i bolničkim sistemom.

Konstituisani su kao druga politička snaga po brojnosti u iračkom parlamentu. Na naoružanju koje dobijaju od Irana pozavidele bi im i mnoge evropske zemlje srednje snage. Nedavno održana parada u Bagdadu pokazala je njihov više nego impresivni arsenal koji uključuje višecevne bacače raketa RAD-24, sredstva za elektronsko ratovanje, dronove Mohadžir-6 i razno drugo oružje. Ova paralelna armija je model ekspedicionih trupa koje Iran već uveliko razvija u regionu. Generalno govoreći, minimalno američko pristustvo u Iraku ne ugrožava širenje iranskog uticaja u toj zemlji, za šta je najviše zaslužan religijski faktor. Prozapadne snage, koje su organizovale antiiranske demonstracije u Iraku, nisu uspele da demonstriraju veću brojnost, a protesti su brzo utihnuli.

Najozbiljnija pretnja regionalnim interesima Amerike i njenih saveznika biće naoružavanje šiitskih milicija iranskim raketama srednjeg dometa. Neki obaveštajni izvori govore o tome da su ih već dobili. Pre dve godine navodno su jemenski Huti izvršili napad dronovima na saudijske rafinerije, no neki stručnjaci su tvrdili da su krstareće rakete iranske proizvodnje upravo ispaljene sa tla današnjeg Iraka. Još jedan primer bilo je likvidiranje 11 pripadnika Kurdske demokratske partije u Erbilu iranskim raketama srednjeg dometa, kojima je pogođena prostorija u kojoj su održavali sastanak. Ukratko, kada Iran preko svojih posrednika učvrsti prisustvo u Iraku i razvije svoj model ekspedicionih snaga, to će drastično uvećati moć Irana u regionu, nakon čega će toj zemlji biti lakše da dalje projektuje svoju bezbednosnu i ekonomsku ekspanziju.

***

Praveći paralele sa povlačenjem iz Avganistana, vidimo da se i u Iraku odvija sličan proces postepenog smanjenja trupa, sve do očekivanog povlačenja. Od preko 5.000 američkih i još nekoliko hiljada koalicionih vojnika, sada je ostalo svega oko 2.500. Od 12 baza manjeg ili većeg obima, svedeni su na tri, od kojih je svakako najznačajnija baza „Al Asad“ u provinciji Anbar.

Američki predsednik Bajden je u julu izjavio da će SAD završiti borbene misije u Iraku do kraja godine, te da će u toj zemlji ostati samo vojni savetnici. Povlačenje preostalih američkih trupa trebalo bi da započne prvog oktobra i da se završi do 1. januara.

Američki vojnici tokom čuvanja straže na aerodromu u Mosulu (Irak), 27. mart 2020. (Foto: AP Photo/Ali Abdul Hassan)

Iako unapred planirano i najavljeno, usled želje da se američke snage rasporede na druge prioritetne tačke na planeti, povlačenje ostavlja gorku pilulu američkim regionalnim saveznicima koji će ostati ugroženi nakon što druge regionalne sile ispune vakuum moći.

 

Vladimir Gujaničić je diplomirani istoričar. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Mario Tama/Getty Images

 

Izvor Novi Standard

 

 BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u