Digitalni totalitarizam i „pametno glasanje”

Aplikacija „Pametno glasanje“ predstavlja neobičan fenomen koji nema pandana u Evropi, i koji otvara čitav niz ozbiljnih političkih pitanja

Nakon trodnevnog glasanja 17-19. septembra ove godine u Rusiji su održani izbori za poslanike osmog saziva Državne dume Ruske Federacije, izbori za 12 gubernatora i drugih rukovodilaca ruskih „subjekata Federacije“, kao i niz izbora za pokrajinske, gubernijske i lokalne skupštine. (U Rusiji se, nalik na izbore u SAD, glasanje svake godine organizuje u isto vreme za sve izabrane državne službenike kojima je u međuvremenu istekao mandat.)

Izbori su još jednom prošli bez naročitih iznenađenja – ubedljivi pobednik je i dalje „Jedinstvena Rusija“ (JR), koja je osvojila nešto manje mandata nego na izborima 2016. godine, ali koja je i dalje zadržala ubedljivu većinu sa 324 od ukupno 450 mandata. Pristalice vladajuće stranke reći će da je ubedljiv rezultat na izborima posledica činjenice da vlast „ima podršku naroda“, pristalice opozicije reći će da rezultat predstavlja posledicu činjenice da „u Rusiji nema demokratije“.

Međutim, bez obzira na rezultat izbora koji nije iznenadio nikoga, daleko od toga da tokom predizborne kampanje i samih izbora nije bilo nikakvih novih momenata, pa čak i političkih kurioziteta.

To se pre svega tiče ulaska u Dumu partije „Novi ljudi“ koja je osvojila 13 mandata, što je prvi put nakon 2003. godine da u donji dom ruskog federalnog parlamenta ulazi peta partija pored „standardnih“ Jedinstvene Rusije, Komunističke partije Ruske federacije, Pravedne Rusije, i Liberalno-demokratske partije Rusije Vladimira Žirinovskog. „Novi ljudi“ se, doduše, jesu profilisali kao „sveža krv“ na političkoj sceni, ali i dalje predstavljaju „konstruktivnu“, odnosno „lojalnu opoziciju“, koja ne pretenduje na to da bude sistemska alternativa administraciji predsednika Vladimira Putina i takozvanih „jedinorosa“ (članova Jedinstvene Rusije). Cinici bi rekli da „Novi ljudi“ možda jesu novi ljudi, ali su i dalje novi Putinovi ljudi.

Kudikamo zanimljivija bila je, međutim, vest koja je odjeknula širom zapadnih medija – da je Putinov režim izvršio pritisak na „Gugl“ i „Epl“ da sa svojih prodavnica mobilnih aplikacija uklone aplikaciju „Pametno glasanje“ koji su izradili i pre par godina lansirali saradnici Alekseja Navaljnog, opozicionog vođe koji se nalazi u zatvoru od januara ove godine, a čije su NVO zabranjene kao „ekstremističke organizacije“, dok je velikom broju lica povezanih s njima zabranjeno učešće na izborima kao „stranim agentima uticaja“.

I dok su zapadni mediji lamentirali što su „Gugl“ i „Epl“ popustili pod pritiscima Moskve i „saučestvovali u suzbijanju demokratije u Rusiji“, niko nije obratio mnogo pažnje na to šta tačno predstavlja aplikacija „Pametno glasanje“. A u pitanju je vrlo neobičan moderni politički fenomen koji nema stvarnog pandana u Evropi, i koji otvara čitav niz ozbiljnih političkih pitanja.

Na istoku nešto novo

Mobilna aplikacija koju su privremeno blokirali „Gugl“ i „Epl“ samo je deo šire političke platforme koja za svoj proklamovani cilj ima „demonopolizaciju političkog života“ u Rusiji koji je u rukama Jedinstvene Rusije. Reč je o političkoj platformi koju su razradili saradnici Navaljnog, i koja u kompleksnom ruskom izbornom sistemu (na primer, polovina poslanika Dume bira se po proporcionalnom, a pola po većinskom sistemu – nalik na pokrajinske izbore u AP Vojvodina) opoziciono nastrojenim glasačima savetuje za koga je najracionalnije (tj. za koga je „pametno“) glasati – da ne bi prošao kandidat Jedinstvene Rusije.

Premisa je da su ozbiljne političke promene u zemlji nemoguće dok se ne okrnji politički monopol „jedinorosa“, a jedini način da se to učini u okvirima postojećeg političkog sistema jeste da se taktički glasa za kandidate drugih „sistemskih“ partija – komuniste, „Pravednu Rusiju“ itd. – kako bi se u državnoj Dumi stvorio kakav-takav pluralizam. U pitanju je pokušaj da se tehnokratskim procedurama i modernim sredstvima komunikacije koordinira „protestno glasanje“ kako se opozicioni glasovi ne bi rasipali, već kako bi naneli najveću moguću štetu vladajućoj stranci.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na kongresu Jedinstvene Rusije, Moskva, 24. avgust 2021. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na kongresu Jedinstvene Rusije, Moskva, 24. avgust 2021. (Foto: kremlin.ru)

Osnovni princip rada platforme jeste poperovski „negativni utilitarizam“, koji podrazumeva da će se velika grupa ljudi teško dogovoriti oko toga „šta hoće“, ali da će kudikamo lakše naći zajednički jezik oko toga „šta neće“. Pošto opoziciono nastrojeni građani Rusije neće Jedinstvenu Rusiju, njima se predlaže da se (na svim nivoima političkog života Rusije – državnom, regionalnom i lokalnom) uzdaju u sposobnosti saradnika Navaljnog da matematički predvide ko predstavlja najozbiljnijeg alternativnog poslaničkog kandidata iz svih ostalih stranaka (odnosno koje stranke imaju šanse da pređu cenzus po proporcionalnom sistemu), i da, kada izađu na biralište, zaokruže broj koji im izađe na ekranu mobilnog telefona.

U pitanju je, naravno, igra poverenja – korisnik platforme mora da se slaže sa maksimom „bilo ko, samo da nije ‘jedinoros’“, ali takođe mora da slepo veruje kreatorima platforme, čak i ako oni predlažu da glasa mimo svojih ličnih političkih preferencija. Ovo poverenje je dvojako, jer podrazumeva pristanak na taktičko glasanje koje predlažu saradnici Navaljnog, ali i veru da su oni u stanju da precizno predvide rezultate izbora. I u zavisnosti od toga kako se na to gleda, u pitanju je ili zavidan nivo demokratske svesti (spremnost da se demokratija posmatra kao proceduralna igra sa ciljem da se dobije najpovoljniji rezultat), ili njeno potpuno odsustvo (spremnost da se zaokruži broj koji je odredilo anonimno lice bez ikakvog obzira prema vlastitim političkim stavovima i vlastitoj političkoj racionalnosti, a samo na osnovu „partijske discipline“).

Rad ove platforme, koja je u opticaju od 2018. godine, u praksi je dao neobične rezultate. Kada su u pitanju izbori po većinskom sistemu, ona je najčešće preporučivala opozicionarima da glasaju za komuniste kao procentualno najjaču stranku posle „jedinorosa“. Komunistička partija i Pravedna Rusija popravile su ove godine svoj rezultat u odnosu na prethodne izbore, ali ove dve stranke insistiraju da to nije posledica rada platforme, već njihove vlastite političke borbe.

I zaista, učinak rada platforme nije lako proceniti. Osnovni problem leži u tome što Navaljnog i kolege podržava doduše veoma glasan, ali procentualno veoma mali deo građana Rusije. Oni će reći da je to zato što u Rusiji nema demokratije, dok će pristalice vlasti, naravno, reći da je to zato što nemaju podršku naroda. Ali šta god bilo razlog, efekti političke mobilizacije njihovih pristalica za protestno glasanje, čak i ako su tehnološki inovativno organizovani, krajnje su skromni.

Borba za digitalne duše

To, međutim, ne znači da ruske vlasti nisu ozbiljno shvatile potencijalnu pretnju koju predstavlja ova politička platforma. Naprotiv, povele su žestoku kampanju da se ona blokira, ukloni ili obesmisli, koristeći se svim raspoloživim sredstvima – zabranama, sudskim tužbama, pa čak i trolovanjem.

Ova kampanja vodila se na nekoliko frontova. Na osnovu sudskih naloga, pored uklanjanja aplikacija sa prodavnica glavnih proizvođača mobilnog softvera, blokiran je kanal „Pametno glasanje“ na popularnoj ruskoj društvenoj mreži „Telegram“, a sajt platforme izbačen je iz rezultata pretraživanja na pretraživačima „Gugl“ i „Jandeks“. Istovremeno, pojavila se kopija platforme pod nazivom „Razumno glasanje“ (na ruskom jeziku je razlika jedva primetna – „umnoe golosovanie/razumnoe golosovanie“), za koju se ispostavilo da su je podmetnuli „Novi ljudi“ kako bi nepažljivim pristalicama Navaljnog podmetali svoje kandidate (naravno, ova „trolovska“ aplikacija nije bila blokirana).

Najzad, svakako najbizarniji detalj u celoj priči bio je što je formalni razlog za slanje sudskih naloga da se platforma blokira bila tužba za povredu autorskih prava na frazu „Pametno glasanje“, koju je podnela do tada skoro nepoznata kompanija za proizvodnju ovčije vune „Vulintertrejd“ iz Dagestana.

Aplikacija „Pametno glasanje“ na ekranu mobilnog telefona, Moskva, 16. septembar 2021. (Foto: Reuters/Shamil Zhumatov)
Aplikacija „Pametno glasanje“ na ekranu mobilnog telefona, Moskva, 16. septembar 2021. (Foto: Reuters/Shamil Zhumatov)

Zapadni mediji horski su dočekali zabranu „Pametnog glasanja“ kao još jedan dokaz da su izbori u Rusiji neregularni, i da ruska država ne bira sredstva dok guši demokratiju. Ruski državni mediji su ili tvrdili pazar, tvrdeći da je reč o rutinskom sudskom sporu, ili su optuživali autore aplikacije da omogućuju strano mešanje u izborni proces, pri čemu su naročitu pažnju privukle tvrdnje u medijima da aplikacija nelegalno skuplja privatne podatke o ruskim građanima, a zatim ih skladišti u inostranstvu.

Međutim, obe strane ignorisale su banalnu činjenicu da sama platforma već po definiciji uspostavlja jednu nedvosmisleno nedemokratsku praksu, i da njena upotreba pod maskom „koordinacije protestnog glasanja“ i „sprečavanja rasipanja glasova opozicije“ zapravo predstavlja političku manipulaciju pomoću koje grupa ljudi koja ne predstavlja formalne kandidate na izborima uzurpira pravo glasa građana i raspolaže njime kao da je u pitanju njihov privatni politički kapital. Dobrovoljni pristanak na stranu, ova vrsta „aglomeracije glasova“ u rukama jedne parapolitičke organizacije, a preko navodno „slepog“ i „matematičkog“ procesa koji može biti izigran i manipulisan na više nivoa (što se u izvesnoj meri i dogodilo), pokazala se kao slika u ogledalu upravo one prakse obesmišljavanja demokratske volje za koju se optužuje režimska oligarhija.

Čak i da nije bilo ozbiljnih pitanja vezanih za bezbednost podataka i pouzdanost algoritama koji se koriste da se građanima savetuje kako da „pametno glasaju“ – nije bilo teško napraviti proveru i ustanoviti brojne slučajeve kada je kalkulacija omanula, a većina glasova opozicije otišla kandidatu koji nije bio „preporučen“ aplikacijom. Ovde nije samo reč o sumnjivim prediktivnim sposobnostima tvoraca platforme, nego i o činjenici da je predviđanje rezultata izbora svugde u svetu, pa i u Rusiji – vid političke agitacije.

Agitacije koja može imati pozitivan, ali i negativan psihološki efekat. Mnogi političari koji su se našli „preporučeni“ preko platforme javno su negodovali zbog toga, smatrajući ovakvu vrstu uzurpacije političke volje građana neukusnom i neprimerenom, ali istovremeno se plašeći da podrška – makar i taktička – Navaljnog i ekipe može da izazove averziju među njihovim vlastitim glasačima, što se u nekim slučajevima svakako i događalo. Da ne pominjemo autizam tvoraca platforme koji su ignorisali elementarne zakonomernosti političke scene u Rusiji, poput one da nema te mobilne aplikacije koja može naterati ruske nacionaliste, koliko god da su opoziciono nastrojeni, da glasaju za komuniste.

Nedemokratijom na nedemokratiju

Aplikacija Navaljnog je, stoga, mnogo više od jedne epizode u natezanju zapadnih i ruskih propagandista oko interpretacije rezultata izbora za Dumu. U pitanju je radikalan iskorak u smeru tehnokratizacije i otuđenja procesa glasanja po uzoru na čitav niz drugih procesa socijalnog inženjeringa u kome učestvuju društvene mreže i moderna sredstva komunikacija.

Korišćenje telefonskih aplikacija i internet platformi za koordiniranje političke delatnosti nije ništa novo, ali ovaj nivo posredovanja između učesnika na izborima i glasača dosad je neviđen – pre svega zato što u drugim visokotehnološkim zemljama sveta političke realije ne idu u prilog ovakvoj organizaciji opozicije.

Dok u zapadnim tehnokratijama nema jednog režimskog monopoliste na vlasti koji bi mogao da iziskuje masovno koordiniranje protestnih glasova na ovaj način, u istočnim tehnokratijama – poput Kine – država drži monopol na komunikacije do te mere da ovakve platforme ne mogu ni da se pojave. A Rusija se nalazi na pola puta između ova dva ekstrema u taman onolikoj meri da se ovakav jedan projekat može pojaviti, ali da njegovi efekti ostaju skromni. Što izbore u Rusiji čini idealnim kontrolisanim okruženjem za eksperimentisanje sa ovom vrstom „digitalnog obespravljivanja“ građana. Pritom u zapadnoj javnosti pojam digital disenfranchisement podrazumeva gubitak političkih mogućnosti za stanovništvo koje nije integrisano u nove tehnologije (stari, siromašni i sl.), dok u Rusiji gledamo suprotan proces – stanovništvo koje ima najveći pristup novim tehnologijama komunikacije odriče se svoje glasačke autonomije i stavlja je na raspolaganje slepom tehnološkom procesu.

Žena prilikom glasanja na izborima u Rusiji, 17. septembar 2021. (Foto: Sergei Malgavko/TASS)
Žena prilikom glasanja na izborima u Rusiji, 17. septembar 2021. (Foto: Sergei Malgavko/TASS)

Trend je, u svakom slučaju, zabrinjavajući. Postoje dobri razlozi zbog kojih su prakse prodaje glasova, uzurpacije „sigurnih glasova“ i bilo kakvog prenošenja individualnog biračkog prava sa jednog na drugo lice, zabranjene i nelegalne. Štaviše, ovakve prakse obično su na vrhu spiskova režimskih manipulacija u državnim sistemima koji se ocenjuju kao nedemokratski. A razlika između partijskih spiskova „sigurnih glasova“, „vođenja birača na glasanje“, odnosno čuvenih „bugarskih vozova“, i aplikacije koja glasaču isporučuje brojeve za koje bespogovorno treba da glasa na svim izbornim nivoima svodi se isključivo na tehnologiju političke manipulacije.

I jedno i drugo predstavlja političko obespravljivanje birača koje građane tretira kao objekte, umesto kao subjekte političkih procesa. Samo što je u prvom slučaju tehnologija manipulacije analogna, a u drugom – digitalna. I dok u prvom slučaju „zarobljeni glasači“ bar stavljaju na raspolaganje svoje glasove političkoj stranci ili pokretu koji nominalno politički podržavaju, u drugom slučaju njihovi glasovi postaju „politički kapital“ jednog depresonalizovanog algoritma, koji može da ih usmeri na bilo koju stranu, pa tako i da navedu građane da glasaju za nekoga za koga inače ni u ludilu ne bi glasali.

Digitalni totalitarizam

U pitanju je totalitaran, antiutopijski trend u duhu sličnih infiltracija komunikacionih procesa u privatne živote građana. U ime „jednostavnosti“ i „efikasnosti“ ukida se politička autonomija građana, a da se pritom iza „automatskog i naučno utemeljenog algoritma“ kriju potpuno proizvoljne političke manipulacije konkretne interesne grupe.

U pitanju je globalni proces koji traje već decenijama i koji je već sa različitim nivoima uspeha uspostavio platforme za digitalno diktiranje različitih individualnih preferencija u različitim aspektima privatnog i javnog života. Pritom nisu problem samo zloupotrebe, tj. situacije kada se moderne komunikacione tehnologije koriste za špijuniranje i komercijalno profilisanje građana protiv njihove volje; problem je i njihova sama upotreba na način koji predstavlja invaziju različitih marketinških i ekonomskih procesa, kao i korporativnog društvenog inženjeringa, bez ikakve javne i demokratske kontrole, na privatnost i autonomiju pojedinca.

Mobilne aplikacije već godinama ljudima diktiraju koliko da se kreću, šta da jedu i piju, šta da slušaju i oblače, pa čak i kada smeju a kada ne smeju da dišu (u zavisnosti od rezultata „nezavisnih i naučno utemeljenih procesa“ prikupljanja podataka o zagađenosti vazduha na ulici). Sada u Rusiji imamo i aplikaciju koja na jednako autoritaran, tehnokratski i netransparentan način diktira građanima kako da glasaju. I ne, to nije samo kuriozitet ruske političke scene, već samo vrh talasa tehnokratske uzurpacije političke volje građana koji ćemo uskoro na različitim nivoima i u različitim socijalnim kontekstima, gledati širom sveta.

U kultnom Frankenovom stripu iz serijala o Spiruu i Fantaziju – „Naš prijatelj Z“ iz 1962. godine – glavni junaci odlaze u izmišljenu latinoameričku državu Palombiju u kojoj genijalni zlikovac Zorglub koristi svoje zrake za kontrolu uma kako bi naterao osiromašeno stanovništvo zemlje da kompulsivno troši sav novac koji ima na sapun i zubnu pastu koje proizvodi njegova fabrika. Kada mu junaci skrenu pažnju da je to što radi izrazito nemoralno, on negoduje, tvrdeći da se „sve reklamne kampanje bave kontrolom uma, on samo to radi bolje od svih ostalih“.

To je u velikoj meri ono što se događa pred našim očima, gde različite depersonalizovane i tehnologizovane digitalne platforme preuzimaju na sebe do juče svakodnevne i nekontroverzne prakse kao što su reklamiranje, preporuke muzike i filmova, sugestije hrane i oblačenja, pa i političku agitaciju – i pretvaraju ih u nešto sablasno i zabrinjavajuće.

Members of a local election commission count ballots at a polling station inside Kazansky railway terminal after polls closed during a three-day long parliamentary election in Moscow, Russia September 19, 2021. Reuters/Evgenia Novozhenina
Članovi lokalne izborne komisije tokom brojanja glasova na biračkom mestu u Moskvi, 19. septembar 2021. (Foto: Reuters/Evgenia Novozhenina)

Ovo važi i za „pametno glasanje“ Navaljnog. Razlika između njegove digitalne platforme i tradicionalnih, „analognih“ metoda kontrole birača jeste samo u tome što „on to radi bolje od ostalih“. Srećom po sve, baš kao što je Zorglubov eksperiment bio ograničen na malu i skrajnutu Palombiju, tako se i eksperiment Navaljnog ograničio na procentualno neveliku grupu njegovih političkih pristalica i simpatizera u Rusiji, čime je čitav proces u startu izigran. Ali to ne znači da njegove ambicije nisu daleko veće. Niti da ovaj isti sistem nećemo uskoro gledati u kudikamo efikasnijoj primeni na nekim drugim platformama i drugim meridijanima.

 

Naslovna fotografija: EPA-EFE/Sergei Ilnitsky

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u