Osim činjenice da sa vlasti posle četiri kancelarska mandata definitivno odlazi Angela Merkel, protekle izbore u Nemačkoj karakterisalo je još nekoliko novina.
Nemački izbori održani u nedelju bili su među najneizvesnijim izborima u posleratnoj istoriji Nemačke. Dokaz za to je minimalna razlika u broju glasova između prvoplasiranog SPD-a i prvog pratioca konzervativne unije CDU/CSU. Iako će i u novom sazivu Bundestaga biti najjače snage, mršavi procenti dve najveće nemačke partije (oko 25 odsto) pre ukazuje na uznapredovalu fragmentaciju političkog sistema i kraj koncepta velikih „narodnih partija“ u Nemačkoj, odnosno partija koje biračko uporište imaju u svim društvenim grupama.
Ta fragmentacija najverovatnije će doneti još jedan novum: nova vlada na saveznom nivou prvi put će biti sastavljena od tri partije (do sada su uvek bile dve). A nema sumnje da će takva konstelacija proces postizanja kompromisa učiniti kompleksnijim i napetijim, a koaliciju manje stabilnom.
Semafor koalicija
U nedelju veče su pobedu odnele one partije koje su ostvarile rast od prethodnih izbora održanih pre četiri godine (SPD, Zeleni i FDP). Pre svih, SPD: socijaldemokrate su, najviše zahvaljujući svom kandidatu Olafu Šolcu, od 2017. porasle za pet procentnih poena i tako, na iznenađenje mnogih analitičara, postali najjača partija u Bundestagu.
U krugu pobednika, blago razočarenje u izbornoj noći doživeli su samo Zeleni. I oni su ostvarili rast od oko pet procenata u odnosu na prethodne izbore, ali su njihova očekivanja bila optimističnija, budući da su ankete obećavale rezultat od 20 procenata.
Najslabiji među pobednicima, liberali, nisu značajno popravili svoj rezultat, ali predsednik partije Kristijan Lindner sada i sa 11,5 odsto ima ugodnu pregovaračku poziciju i ne krije svoje samopouzdanje u susret predkoalicionim pregovorima. Nekoliko dana posle izbora najviše šansi za formiranje vlade upravo se daje ovim trima partijama.
One bi, u skladu sa partijskim bojama, formirale takozvanu „semafor“ koaliciju. Najveći rascepi unutar tog saveza mogli bi se javiti upravo između Zelenih i liberala, pre svega zbog različitih viđenja socijalne i ekonomske politike i pristupu borbi protiv klimatskih promena.
Jamajka koalicija
Ukoliko se „semafor“ ne upali, drugu opciju bi mogla da predvodi CDU/CSU. Iako je od prethodnih izbora izgubila dramatičnih devet procentnih poena i tako ostvarila najlošiji rezultat u istoriji, ova partija bi, barem aritmetički, bila u stanju da predvodi novu „Jamajka“ koaliciju zajedno sa FDP i Zelenima. Ipak, mnogi, čak i u samom članstvu, sumnjaju da bi posle ovako lošeg rezultata lider partije Armin Lašet imao moralno opravdanje da traži kancelarsko mesto.
Teoretski moguća opcija bilo bi i novo izdanje tzv. „velike koalicije“ sastavljene od starih partnera SPD i CDU, doduše, ovaj put na čelu sa Olafom Šolcom, socijaldemokratskim kancelarom. Ali nju za sada niko ne želi.
Narednih nekoliko meseci obeležiće faza dugih pregovora koji mogu potrajati i do Božića. Za to vreme u „Kancleramtu“ će ostati Angela Merkel. Ipak, Olaf Šolc, trenutno najizgledniji kancelar, samo dan posle izbora izjavio je da će učiniti sve što je potrebno da Angela Merkel ne održi još jedno tradicionalno novogodišnje obraćanje naciji.
Srbija na radaru
U izbornoj kampanji spoljna politika nije igrala značajnu ulogu, a u debatnim TV formatima koji su prethodili izborima Zapadni Balkan gotovo da nije ni pomenut. U skladu s tim ne treba ni očekivati novu dinamiku u odnosu prema Srbiji i regionu. Sve partije koje u ovom trenutku imaju realnu šansu da formiraju vladu formalno se zalažu za dalju integraciju Zapadnog Balkana u EU.
Ipak, među njima postoje određene nijanse i one mogu doći do izražaja u određenim koalicionim aranžmanima. Tokom šesnaestogodišnje vlasti Angele Merkel šefovi diplomatije uglavnom su dolazili iz redova socijaldemokrata. I nemački i srpski akteri se dobro poznaju, pa velika odstupanja od dosadašnjeg odnosa prema Srbiji nije realno očekivati.
Ali na mestu ministarstva spoljnih poslova sada može doći do promena. Ako isključimo mogućnost nove „velike koalicije“, svaka druga opcija podrazumeva učešće Zelenih. Tako bi po džentlmenskom sporazumu koji je važio i do sada, resor spoljnih poslova i poziciju vicekancelara dobila druga najjača partija u koaliciji – ovoga puta bi to bili Zeleni.
Ali ni tada ne bi trebalo očekivati radikalne promene kursa. Istina, u skladu sa izraženom evroatlantskom orijentacijom svoje partije, šef diplomatije iz redova Zelenih bi sa nešto manje razumevanja gledao na ekonomske i političke veze Srbije sa Rusijom ili Kinom. Ali nesporazume takve prirode Zeleni već imaju i to ne samo sa Srbijom, kao zemljom kandidatom, već i sa nekim od članica EU.
Bilo da na na poziciju šefa diplomatije dođe Analena Berbok ili nešto iskusniji Robert Habek, realno je očekivati manje taktičan odnos prema Srbiji po pitanju nemačke politike prema Prištini ili Republici Srpskoj.
Međutim, pravo pitanje glasi da li će vlada koju će činiti Zeleni imati snage da sadržaje koji čine suštinu zelene politike – borba protiv klimatskih promena, zelena ekonomija i zaštite životne sredine – izvezu i van granica svoje zemlje.
Naslovna fotografija: Reuters/Fabrizio Bensch
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
