Donald Tramp je trebao da bude aberacija – predsednik čiju spoljnu politiku je odlikovao oštar ali privremen razlaz sa internacionalizmom koji je obeležio sedam decenija američkih interakcija sa svetom. On je video malo toga vrednog u savezništvima i s prezirom je odbacivao multilateralne institucije. Entuzijastično se povlačio iz postojećih međunarodnih ugovora, poput Pariskog klimatskog sporazuma i Iranskog nuklearnog sporazuma iz 2015. godine, a odstupao je novih, kao na primer Transpacifičkog partnerstva. Tetošio je autokrate, a trenirao strogoću nad demokratskim partnerima Sjedinjenih Država.
Na prvi pogled, spoljna politika američkog predsednika Džoa Bajdena teško da bi mogla više da se razlikuje od toga. On propoveda poštovanje tradicionalnih američkih saveznika u Evropi i Aziji, slavi multilateralizam i ističe psovećenost njegove administracije „međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima“. Klimatske promene tretira kao ozbiljnu pretnju, a kontrolu naoružanja kao esencijalnu alatku spoljne politike. Borbu između demokratije i autokratije smatra glavnim okršajem našeg doba, pri čemu obećava da će sazvati ono što naziva „Samitom za demokratiju“, kako bi obnovio američko vođstvo u demokratskom taboru. „Amerika se vratila“, izjavio je nedugo nakon što je stupio na dužnost.
Ali ove razlike, smislene kakve jesu, zapravo zamagljuju dublju istinu: postoji mnogo više kontinuiteta između spoljne politike aktuelnog i pređašnjeg predsednika nego što se to uglavnom prepoznaje. Kritični elementi ovog kontinuiteta izdigli su se još i pre Trampovog mandata, tačnije tokom administracije Baraka Obame, što ukazuje na dugoročniji razvoj – na promenu paradigme američkog pristupa svetu. Ispod vela navodne volatilnosti, naziru se konture post-posthladnoratovske američke spoljne politike.
Stara spoljnopolitička paradigma iznikla je iz Drugog svetskog rata i Hladnog rata, a bila je zasnovana na zaključku da nacionalna bezbednost Sjedinjenih Država ne zavisi samo od usko definisanih sopstvenih briga ove zemlje. Zaštita i razvoj američkih interesa, kako domaćih tako i međunarodnih, zahtevala je trud na izgradnji, a potom i očuvanju međunarodnog sistema koji bi, ma koliko nesavršen, ipak bio potpora američkoj bezbednosti i prosperitetu na duge staze. Uprkos greškama (pre svega zabludelom pokušaju da se Korejsko poluostrvo silom ujedini i ratu u Vijetnamu), rezultati su u velikoj meri opravdali ove pretpostavke. Sjedinjene Države su izbegle rat velikih sila protiv Sovjetskog Saveza, ali su ipak okončale Hladni rat po neopisivo povoljnim uslovima. Američki BDP osmostruko je skočio u realnim brojkama, a nominalno se uvećao čak 90 puta od kraja Drugog svetskog rata.
Nova paradigma odbacuje glavno načelo tog pristupa: da Sjedinjene Države imaju vitalni interes u širem globalnom sistemu, te da on povremeno zahteva preduzimanje teških vojnih intervencija ili optiranje za principe i sporazume koji donose dugoročne koristi umesto za neposredne nacionalne preferencije. Novi konsenzus ne predstavlja potpuni izolacionizam – na kraju krajeva, ratoborni odnos prema Kini teško da je izolacionistički – nego odbacivanje opisanog internacionalizma. Danas, protivno Bajdenovom obećanju da će „povesti svet ka mirnijoj, prosperitetnijoj budućnosti za sve ljude“, realnost je ta da Amerikanci žele koristi od međunarodnog poretka, ali ne žele da se late napornog posla njegove izgradnje i očuvanja.
Opredeljenje za ovaj nacionalistički pristup u odnosima sa spoljnim svetom jasno je prisutno u tako različitim administracijama kao što su Obamina, Trampova ili Bajdenova. Da li će to iznedriti spoljnu politiku koja će unaprediti američku bezbednost, prosperitet i vrednosti je potpuno drugo pitanje.
Rasipanje
Kao i kod bilo koje druge promene paradigme, i ova koja se odvija moguća je jedino usled neuspeha – kako pravih, tako i percipiranih – većine onoga što se događalo u godinama koje su joj prethodile. Hladni rat završio se pre 30 godina, a Sjedinjene Države su iz te četiri decenije duge borbe izašle sa nivoom primata koji ima malo istorijskih pandana, ako ih uopšte i ima. Američka snaga bila je ogromna kako u apsolutnim, tako i u relativnim kategorijama. Uz sasvim malo preterivanja, govorilo se o „unipolarnom momentu“.
Istoričari koji budu proučavali ove tri decenije svakako će kritikovati mnogo toga što su Sjedinjene Države činile ili nisu činile sa pozicije na kojoj su se našle. Bilo je nekih važnih dostignuća: reunifikacija Nemačke unutar NATO, disciplinovano rešavanje Zalivskog rata iz 1990/91, vojni i diplomatski napori koje su predvodile SAD kako bi se okončali ratovi i pokolji u bivšoj Jugoslaviji, stvaranje novih trgovinskih sporazuma, milioni spašenih života pomoću predsedničkog Hitnog plana za pomoć oko virusa HIV, poznatog kao PEPFAR (President’s Emergency Plan for AIDS Relief).
No, ova dostignuća moraju se vrednovati u odnosu na američke neuspehe, kako one izazvane pogrešnim potezima, tako i one izazvane odbijanjem da se reaguje. Vašington je malo toga uradio na polju izgradnje veza i institucija, pokazujući manjak kreativnosti i ambicija koje su karakterisale američku spoljnu politiku nakon Drugog svetskog rata. Kada je Din Ečison – koji je bio državni sekretar u vreme Trumanove administracije – naslovio svoje memorae Prisutan pri stvaranju, to nije smatrano preterano nategnutim naslovom. Danas nema nijednog skorašnjeg državnog sekretara koji bi reč „stvaranje“ mogao da upotrebi u naslovu svojih memoara. Uprkos svojoj sili bez premca, Sjedinjene Države nisu mnogo toga učinile da smanje rastući jaz između svetskih izazova i institucija namenjenih njihovom rešavanju.
Lista grešaka je poduža. Vašington uglavnom nije uspeo da se prilagodi usponu Kine. Njegova odluka da uveća NATO, protivno Čerčilovoj maksimi da „u pobedi treba biti velikodušan“, razbuktala je neprijateljska osećanja u Rusiji a da pritom nije dovoljno modernizovala ili ojačala Alijansu. Afrika i Latinska Amerika dobijale su samo povremenu, pa čak i tada samo ograničenu pažnju. Iznad svega ostalog, ratovi u Avganistanu i Iraku nakon 11. septembra 2001. godine bili su promašaji i u svojim planovima i u svojoj realizaciji, što je dovelo do skupocenog prenaprezanja u okvirima američkog fokusa na „širi Bliski istok“, koji je definisao stratešku logiku. Administracije Džordža Buša mlađeg i Obame posvetile su visok procenat spoljnopolitičkog fokusa regionu koji naseljava svega pet odsto svetske populacije, u kojem nema velikih sila i čije nacionalne ekonomije zavise od traćenja fosilnih goriva.
Reč koja pada na pamet kada se razmatra američka spoljna politika nakon Hladnog rata je „rasipanje“. Sjedinjene Države su propustile šansu da ažuriraju sistem kojim su uspešno vodile Hladni rat i dovedu ga na nivo potreban za nove izazove i nove rivale. Za to vreme, zahvaljujući ratovima u Avganistanu i Iraku, američka javnost uglavnom se umorila od onoga što se sada već pretežno tretira kao skupa i neuspešna spoljna politika. Amerikanci su počeli da krive trgovinu za gubitak miliona proizvodnih poslova (uprkos tome što su glavni krivac nove tehnologije), dok je rastuća nejednakost, osnažena kako finansijskom krizom iz 2008, tako i pandemijom, rasplamsala populističko podozrenje prema elitama. Pred licem vrebajućih domaćih problema, uključujući i raspadajuću infrastrukturu i sve lošije javno obrazovanje, spoljno angažovanje počelo je da se tretira kao skupo zamajavanje. Pozornica je tako nameštena za novu paradigmu spoljne politike.
Ekstremno nadmetanje
Prvi i najistaknutiji element kontinuiteta između Trampa i Bajdena jeste težište na rivalitetu velikih sila – i to pre svega sa Kinom. Američka politika prema Kini jedva da se promenila od kako je Bajden postao predsednik: kako je to viši zvaničnik Saveta za nacionalnu bezbednost iz Trampove administracije (i glavni arhitekta pristupa Kini te administracije) Metju Potinger s pravom istakao na ovim stranama, „Bajdenova administracija je uglavnom očuvala politiku svog prethodnika“. I sam Bajden je govorio o „ekstremnom nadmetanju“ sa Kinom, a njegov koordinator za indopacifička pitanja izjavio je da je „period koji je naširoko opisivan kao saradnja došao do svog kraja“. Ovaj novi stav reflektuje sveprožimajuće otrežnjenje američkog spoljnopolitičkog establišmenta pred rezultatima napora da se Kina integriše u svetsku ekonomiju i širi međunarodni sistem, kao i povišenu zabrinutost povodom toga kako Peking koristi svoju rastuću snagu u inostranstvu, te za represiju kod kuće.
Kontinuitet između ove dve administracije može se videti u njihovim pristupima Tajvanu, toj najverovatnijoj tački sukoba između Sjedinjenih Država i Kine. Umesto da ugasi politiku iniciranu u poslednjim nedeljama Trampove administracije, kojom su ukinute restrikcije na zvanične interakcije Sjedinjenih Država sa tajvanskim zvaničnicima, Bajdenova administracija aktivno ju je implementirala, promovišući sastanke visokog nivoa između američkih zvaničnika i njihovih tajvanskih kolega. Baš kao što je Trampova administracija radila na tome da unapredi američko-tajvanske veze, Bajdenova administracija je uzastopno isticala svoju „granitnu“ podršku Tajvanu, pa je ubacila rečnik kojim se ističe značaj stabilnosti (Tajvanskog) moreuza u zajedničke izjave ne samo sa azijskim saveznicima poput Australije, Japana i Južne Koreje, nego i pri globalnim telima kakvo je G7.
Kontinuitet prevazilazi Tajvan. Bajdenova administracija očuvala je carine i izvozne kontrole iz Trampove ere, a navodno planira i da pokrene istragu protiv ogromnih industrijskih subvencija Kine. Pojačala je i kritike na račun kineskog odbijanja da dopusti nezavisnu istragu izvora virusa COVID-19 i dala na značaju teoriji da je novi koronavirus možda potekao iz laboratorije u Vuhanu. Nalik na onu prethodnu, i ova administracija nazvala je represiju ujgurskih muslimana u Sinkjangu koju vrši Peking „genocidom“, te je osudila kršenje principa „jedna država – dva sistema“ u Hongkongu. Osnažila je napore da se unapredi Četvorka – platforma za dijalog namenjena jačanju saradnje između Australije, Indije, Japana i Sjedinjenih Država, pa je pokrenula i komplementarnu stratešku inicijativu sa Australijom i Ujedinjenim Kraljevstvom. Takođe je nastavila da koristi termin „Indo-Pacifik“, koji je u zvaničnu upotrebu uvela Trampova administracija.
Da ne bude zabune, postoje razlike u pristupu Bajdenove administracije nekim vrlo bitnim oblastima, uključujući fokus na iznalaženje načina da se sarađuje povodom klimatskih promena, odluku da se uzdržava od ponavljanja parola Trampovog državnog sekretara Majka Pompea o potrebi smene režima u Pekingu i nastojanje da se izgradi zajedničko stanovište sa saveznicima. Međutim, gledište da je Kina glavni konkurent Sjedinjenih Država, pa čak i protivnik, postalo je rasprostranjeno i usađeno, a sličnosti u ponašanju dve administracije daleko nadmašuju razlike.
Isto se može reći i povodom politike ove administracije prema drugoj velikoj sili u ulozi konkurenta Sjedinjenih Država. Od kako je Bajden preuzeo kormilo, američka politika prema Rusiji malo se suštinski promenila. Nestalo je Trampovo neobjašnjivo divljenje prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Ali, bez obzira na Trampov lični odnos prema Putinu, stav Trampove administracije prema Rusiji bio je zapravo veoma čvrst. Nametnute su nove sankcije, zatvoreni ruski konzulati u Sjedinjenim Državama, a američka vojna pomoć Ukrajini pojačana i proširena – što je sve nastavljeno i pod Bajdenom. Izgleda da je zajedničko gledište dve administracije da bi američka politika prema Rusiji uglavnom trebalo da se sastoji od ograničavanja štete –odnosno sprečavanja da tenzije, bilo u Evropi ili sajber prostoru, prerastu u krizu. Čak je i Bajdenova spremnost da proširi američko-ruske sporazume o kontroli naoružanja i otpočne pregovore o „strateškoj stabilnosti“ uglavnom usmerena na sprečavanje dalje erozije, a ne na postizanje napretka. Dani traženja „reseta“ sa Moskvom odavno su prošli.
Američki nacionalizam
Zajedno sa ovim fokusom na velike sile je i zajedničko okretanje američkom nacionalizmu. Trampova administracija entuzijastično je usvojila slogan i ideju „Amerike na prvom mestu“, uprkos korenima ove parole koji sežu do vrste izolacionizma povezane sa simpatijama prema nacističkoj Nemačkoj. Bajdenova administracija nije tako otvoreno nacionalistička, ali njena mantra „spoljne politike za srednju klasu“ odražava slične tendencije.
Tendencije „Amerike na prvom mestu“ takođe su karakterisale i inicijalni odgovor Bajdenove administracije na COVID-19. Američki izvoz vakcina bio je ograničen i odlagan iako su domaće zalihe drastično prevazilazile potražnju, a došlo je do sasvim malog ulaganja u proširenje proizvodnih kapaciteta kako bi se omogućio veći izvoz. Ovaj domaći fokus bio je kratkovid, a visoko zarazne varijante pojavile su se u drugim delovima sveta pre nego što su krenule da nanose ogromnu štetu unutar Sjedinjenih Država. Njime je takođe zapečaćena šansa da se internacionalno kultiviše dobra volja demonstriranjem superiornosti američke tehnologije i velikodušnosti pred licem kineske i ruske vakcinalne diplomatije.
Američku trgovinsku politiku oblikovale su slične sile, što demonstrira dodatni kontinuitet između Trampa i Bajdena. Ovaj drugi izbegavao je preterivanja onog prvog, koji je urnisao sve sporazume o trgovini izuzev onih koje je sama njegova administracija ispregovarala (nema veze što su sporazumi Trampove administracije uglavnom predstavljali ažurirane verzije postojećih sporazuma: Sporazum SAD, Meksika i Kanade, na primer, uglavnom je pratio linije naširoko kritikovanog Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini, pa čak i, uz izvesne modernizacije, podjednako blaćenog Sporazuma o transpacifičkom partnerstvu).
No, Bajdenova administracija jedva da je pokazala interesovanje za jačanje Svetske trgovinske organizacije, pregovaranje o novim trgovinskim ugovorima ili pristupanje onim postojećim, uključujući i ugovor koji je nasledio Transpacifičko partnerstvo – Sveobuhvatni i napredni sporazum za Transpacifičko partnerstvo, odnosno CPTPP (Comprehensive and Progressive Agreement for Trans-Pacific Partnership), uprkos neporecivim ekonomskim i strateškim razlozima koji bi išli u prilog takvojodluci. Držanje izvan ovog sporazuma ostavlja Sjedinjene Države na marginama indo-pacifičkog ekonomskog poretka, što povlači i propuštanje prilika u drugim oblastima, kao što je promovisanje globalnih klimatskih ciljeva kroz prekogranične poreze na ugljen-dioksid ili korišćenje sporazuma kao protivteže Kini.
Ričard Has je američki diplomata, bivši direktor Saveta za planiranje politike u Stejt departmentu, dugogodišnji predsednik Saveta za spoljne odnose i autor knjige „Svet: kratak uvod“
(NASTAVIĆE SE…)
Preveo Vladan Mirković/Novi Standard
Naslovna fotografija: Win McNamee/Getty Images
Izvor Foreign Affairs
BONUS VIDEO:
