E. Džozef: Srbija da se opredeli je li na Istoku ili na Zapadu

„Treba da se konačno reši ključni problem, a to je Kosovo. Sve je počelo na Kosovu i na Kosovu treba da se završi. U tom trenutku će i Srbija pronaći svoje mesto u zapadnom poretku“

Uzrok problema na Zapadnom Balkanu je što Srbija ne prihvata zapadni poredak i njeno odbijanje da se opredeli da li je na Zapadu ili Istoku, ocenjuje Edvard Džozef, predavač na Univerzitetu Džons Hopkins u Vašingtonu, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE).

„Jednostavno treba ukinuti benefite koje Srbija uživa odlažući da se izjasni. Ključni razlog za ovakvu njenu taktiku je Kosovo. Ona ne mora da se opredeli sve dok je kosovsko pitanje nerešeno. Neko će reći da može da nastavi takvu politiku jer Rusija i druge zemlje neće priznati Kosovo“, ističe Džozef.

„Međutim, rešenje ovog pitanja u velikoj meri zavisi od Zapada. Rusija, Kina i drugi tu ne mogu ništa da urade. Ako EU zauzme jedinstven stav, onda će čitava ova zamršena priča biti završena, jer će Kosovu biti otvoren put za članstvo u NATO-u. U tom slučaju će doživeti krah strategija Srbije izolacije i slabljenja Kosova“, smatra Džozef koji je učestvovao u međunarodnim misijima u BiH, na Kosovu i Severnoj Makedoniji.

Po njegovom mišljenju, tada će i predsednik Srbije Aleksandar Vučić biti prinuđen da reformiše svoju politiku zato što će se naći u strateškom škripcu, pošto ne može da kategorički odbaci evropske integracije i moraće da ozbiljno pregovara o kosovskom pitanju donoseći odluke koje je Srbija odlagala još od pada Slobodana Miloševića – da li je na Zapadu ili Istoku!

„Pritom je veoma važno naglasiti da Srbija nije nesvrstana. Srbija ne sedi ’na dve stolice’. Ona ’sedi na ruskoj i kineskoj stolici’. Tito je bio pobornik nesvrstanosti. On nikada nije promovisao sovjetski model već ’treći put’“, kaže Džozef.

Kako komentarišete dogovor Beograda i Prištine o privremenim registarskim tablicama, koji je postignut nakon višednevnih tenzija?
– Ovim sporazumom dve strane uz posredovanje Miroslava Lajčaka nađen je izlaz iz ćorsokaka, ali je to takođe razotkrilo i širi problem.

Prvo, koliko sam shvatio, sporazumom predviđa reciprocitet između Srbije i Kosova. Umesto da samo Kosovo menja tablice, sada će obe strane umesto njih dobiti nalepnice. To je reciprocitet. Kosovo će ukloniti jedinice specijalne policije, ali one više nisu potrebne sada kada su Srbi prihvatili nove aranžmane.

Ovo je brže rešenje – ali isti krajnji rezultat – kao 2011. godine, kada je Kosovo takođe poslalo jedinice specijalne policije. U oba slučaja, to je na kraju dovelo do toga da Srbija prihvati novi status kvo na granici.

Drugo, Vučić je napravio jednu od svojih najvećih grešaka, preterivanjem sa teatralnom upotrebom tenkova i dovođenjem ruskog ambasadora. Širom Evrope ljudi mogu videti sliku – čak i ako ne znaju mnogo o Balkanu – ruskog ambasadora pored najviših srpskih vojnih oficira. Vučić je time dokazao da Srbija pod njim uopšte nije nesvrstana, već da je prihvatila i sledi vrednosti i agendu Rusije i Kine.

Problem je što se Zapad i dalje pretvara da je stanje drugačije. Pogledajte opservacije predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen na sastanku sa Vučićem u četvrtak, „hvaleći korake koje Srbima preduzima u reformama i vladavini prava“.

Gledajte, možete se ponašati diplomatski bez povlađivanja. Vi znate bolje od mene da li su koraci koje je Vučićev režim preduzeo u pogledu reformi i vladavine prava vredni „pohvale“? Ovo je još jedan primer legitimisanja tog režima. Vučić je to upravo iskoristio – tvitujući o istorijskoj poseti fon der Lajen i njenim pohvalama.

Zašto povlađujemo političaru koji predvodi režim „institucionalne ekstrakcije“, kako ga naziva profesor Dušan Pavlović, odnosno sistemske korupcije kako u cilju ličnog bogaćenja tako i jačanja političke moći. Odgovor je opet zbog Kosova – to je izvor naše slabosti i razlog zašto prihvatamo Vučićevu šaradu o priključivanju EU.

Očigledno je spor oko privremenih registarskih tablica za automobile samo vrh ledenog brega. Šta je u njihovoj pozadini?
– Apsolutno ste u pravu. Ovo je poslednji od pet primera u poslednje vreme pogoršanja odnosa u regionu. Dakle, sada imamo zategnutu situaciju sa raspoređenim tenkovima i oklopnim vozilima na granici Kosova i specijalnom policijom sa druge strane.

Početkom ovog meseca sukobili su se u tradicionalnoj crnogorskoj prestonici Cetinju procrnogorske i prosrpske grupacije.

Situacija se pogoršava i u Bosni i Hercegovini gde su srpski predstavnici napustili institucije zbog odluke odlazećeg visokog predstavnika o genocidu u Srebrenici pre četvrt veka.

Tu su i tenzije između Hrvatske i Srbije. Takođe, uzbunu je izazvao i takozvani slovenački non pejper u kome se predlaže podela Bosne i Hercegovine i Kosova. Iz toga se može izvući očigledan zaključak da u regiji ne postoji poverenje u strategiju Zapada.

Dakle, ovo što se dešava na severu Kosova je samo simptom i moramo se konačno suštinski suočiti sa situacijom na Balkanu i doći do rešenja.

Pozitivno je što postoji mogućnost da se pronađe izlaz iz ovog ćorsokaka, gliba stalnih podela. Dakle, trenutna situacija je ozbiljna, deo je trenda pogoršanja i mora se smiriti. Međutim, sa širim i ključnim problemom se mora ozbiljno pozabaviti i otarasiti iluzija.

Kosovska vlada potencira da je njen potez o privremenim registarskm tablicama „recipročan“ odgovor na prethodnu odluku vlasti u Beogradu da zabrani kosovske tablice u Srbiji. To je tehničko pitanje, ali ako govorimo o suštini problema to je očito spor Beograda i Prištine o statusu Kosova, tačnije da li će ga Srbija u nekom trenutku priznati, a što u ovom trenutku nije realno očekivati. Postavlja se pitanje zašto je premijer Kurti baš u ovom trenutku povukao pomenuti potez?
– Ja mogu da odgovorim na to pitanje, ali to je skretanje pažnje kao prethodno u slučaju incidenata na Cetinju da li je odgovorniji za njih Milo Đukanović ili Aleksandar Vučić, zatim na poteze Milorada Dodika, Bakira Izetbegovića i Dragana Čovića – i da na taj način „jurimo sopstveni rep“.

Kada je reč o registarskim tablicama, na osnovu Briselskog sporazuma, odredba o njihovom korišćenju je istekla u septembru. Naravno da postoje politički razlozi zbog kojih je Kurti pomenutu meru primenio na ovaj način jer predstoje lokalni izbori na Kosovu u oktobru.

Takođe, postavlja se pitanje da li je postojao razlog da Vučić ode predaleko i pošalje tenkove na granicu, što je, kao što sam rekao, smešna i teatralna mera uz prisustvo ruskog ambasadora, kao da će Srbija da napadne Kosovo koje je pod zaštitom NATO-a.

Svaki Srbin koji misli da će tako biti zaštićen, treba da zna da će to imati suprotno dejstvo. Takav postupak ne omogućava nikakav kredibiitet Srbiji i pokazatelj je neodgovornog Vučićevog ponašanja i njegove otvorene saradnje sa Rusijom.

Takođe, to je beskoristan potez jer je reč o konvencionalnom oružju, pre svega tenkovima. Naime, Rusija može da pošalje ovu opremu Srbiji, ali u slučaju bilo kakve eskalacije sukoba, NATO bi imao geografsku i svaku drugu prednost. Besmisleno je očekivati da u takvoj situaciji Rusija može da podrži Srbiju.

U svakom slučaju, sudeći po načinu na koji je sprovedena pomenuta mera, očigledno je da nije bilo adekvatnih konsultacija sa učešćem KFOR-a, SAD i EU, što svakako ne doprinosi jačanju poverenja između vlasti u Prištini i kosovskih Srba. Međutim, ovde je primenjen princip reciprociteta između država, a Kosovo su priznale SAD i mnoge evropske zemlje.

Naravno, Vučić, kao i Kurti, može da koristi ovo pitanje za skretanje pažnje sa drugih problema uoči izbora u Srbiji iduće godine. Takođe, da ponovi tvrdnje da kosovska strana nije ispunila obavezu iz Briselskog sporazuma o formiranju Asocijacije srpskih opština, tako da se nastavlja ovo višegodišnje međusobno optuživanje.
– Upravo tako. Nastavlja se međusobno optuživanje kao što mačka juri sopstveni rep – o Zajednici srpskih opština, privremenim tablicama, zatim ulozi Đukanovića i Vučića, pa Milorada Dodika, Bakira Izetbegovića i Dragan Čovića, dok se ruski ambasador osmehuje, kao i Vladimir Putin i Si Đinping.

Ako se želi zaustaviti maligni uticaj Rusije u regionu, važno je da se shvati zašto se situacija pogoršava.

Zašto se situacija pogoršava?
– Sva ova na izgled nerešiva pitanja – zapravo su rešiva. Čak i veoma manjkavi Dejtonski sporazum sa tri aktera. To nije samo moje mišljenje, već za to postoje dokazi. Naime, početkom 2000-ih zabeležen je napredak u Bosni i Hercegovini kada je Pedi Ešdaun bio visoki predstavnik.

To potvrđuje i Ohridski sporazum između Makedonaca i Albanaca, zatim odnosi između Crne Gore i Hrvatske. Ovo nije Avganistan već deo Evrope sa potencijalno ključnim uticajem SAD i EU. Dakle, svi problemi su rešivi ako zemlje regije prihvate zapadni poredak. Ne tvrdim da je to jednostavno i da će se desiti preko noći. Ukoliko se ne prihvata zapadni poredak, ili ga kao Bugarska iskorišćava, onda nema rešenja.

Na Zapadnom Balkanu samo jedna zemlja ne prihvata zapadni poredak. Reč je o Srbiji i njenim poverenicima u Republici Srpskoj, zatim Srpskoj listi na Kosovu i tako dalje.

To ne znači da Srbi nemaju opravdane pritužbe na Kosovu i u Crnoj Gori, te da Kurti i Đukanović nisu odgovorni. Ovde se ne radi o bilo čijoj krivici, već razumevanju zašto se sve ovo dešava. Ako se prihvati zapadni poredak onda je bezbednost Zapadnog Balkana pod zaštitom NATO-a. Takođe, da je ceo region kada je reč o ekonomiji, trgovini, pravnoj regulativi i vrednostima pod okriljem Evropske unije. U tom slučaju su svi problemi na Zapadnom Balkanu rešivi, uključujući pritužbe Srba u BiH, Crnoj Gori i na Kosovu.

Međutim, ako se potencira na strateškom partnerstvu sa Rusijom i Kinom, ako se oponaša uloga Mađarske i njen model, onda će ovi problemi istrajavati.

U tome i jeste suština nevolja na Zapadnom Balkanu, ne da li su one načelno rešive, već da u stvarnosti Srbija ne želi da u potpunosti prihvati zapadni poredak, ne prihvata članstvo u NATO, te da, naročito poslednih godina, ne samo da „sedi na dve stolice““već sve više naginje ka Rusiji i Kini. Takođe, Srbija teži članstvu u EU pre svega zbog ekonomskih pogodnosti. Stoga se postavlja pitanje na koji način je moguće ubediti Srbiju da napravi kompromis o kome govorite u situaciji koja traje već skoro 30 godina i može da potraje još najmanje toliko.

Istovremeno, privlačnost evropskih integracija na Zapadnom Balkanu opada, naročito u Srbiji. S druge strane, sve je neizvesnije članstvo zemalja regije u EU ne samo zbog problema sa kojima se suočavaju, već i zamora od proširenja u samom evropskom bloku, tako da je ovo veoma složeno pitanje.
– Da, ali ako ne uspemo da razdvojimo ta pitanja koja odražavaju stvarnost, ako se izgubimo u tom složenom okviru, bićemo paralisani i Rusija i Kina će pobediti. Nije tačno, to što se rekli, da Srbija nikada neće prihvatiti zapadni poredak.

Istina je da Srbija, uključujući Vučića, nikada nije jasno predočila da li je na Zapadu ili Istoku. Pritom je veoma važno naglasiti da Srbija nije nesvrstana. Tačno ste rekli da Srbija „ne sedi na dve stolice“. Ona „sedi na ruskoj i kineskoj stolici“. Tito je bio pobornik nesvrstanosti. On nikada nije promovisao sovjetski model već „treći put“.

Švedska, Austrija i Finska nisu članice NATO-a, ali prihvataju zapadni poredak. Stoga se ne može reći za Srbiju da je nesvrstana. Vučićev režim deli vrednosti ruskog i kineskog političkog sistema sa manipulativnom šaradom o želji da se pridruži EU, kao što ste rekli, samo da bi izvukao što više ekonomskih benefita, a Zapad prihvata tu šaradu.

Kada je reč o proširenju EU, pojedine njene članice se prikrivaju iza stava Bugarske koja blokira pregovore o pridruživanju Severne Makedonije, zatim drugih pitanja na Zapadnom Balkanu ističući kako možemo da primimo zemlje koje imaju probleme poput incidenata na Cetinju, ponašanja Milorada Dodika, raspoređivanje tenkova na granici sa Kosovom.

Mislite na Nemačku, Francusku?
– Neke od ključnih, ne cela Evropska unija. U međuvremenu je lansirana inicijativa „Otvoreni Balkan“ koja bi trebalo da reši sve probleme. Da li je išta u međuvremenu rešeno? Treba da se otarasimo te iluzije. Pre godinu dana je pod pokroviteljstvom Donalda Trampa uz fanfare potpisan Vašingtonski sporazum i neke od njegovih odredbi su primenjene.

Međutim, samo nekoliko sedmica kasnije odnosi između Beograda i Prištine su se zaoštrili i pali na najniži nivo u poslednih nekoliko godina – pre nego što je Aljbin Kurti postao premijer. U to vreme na čelu Vlade Kosova je bio Avdulah Hoti, tolerantni ekonomista i najkooperativniji političar koga biste mogli poželeti u Prištini.

Ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin je uvredljivo govorio o Albancima, a zatim počeo da otvoreno zagovara „srpski svet“, što je neomiloševićevska politika. Dakle, treba se otarasiti iluzije da će ekonomski projekti poput „Otvorenog Balkana“ rešiti složene političke probleme. Uostalom, samo tri zemlje su prihvatile ovu inicijativu.

Međunarodna zajednica je tokom 1990-ih uvela sankcije Miloševićevom režimu. Sada pojedine članice EU blokiraju proširenje na Zapadni Balkan. Istovremeno, SAD se nakon povlačenja iz Avganistana dodatno fokusiraju na Kinu kao prioritet u spoljnoj politici, pa je Zapadni Balkan i dalje relativno nisko na agendi Vašingtona. Kako u takvim okolnostima SAD i EU mogu da utiču na srpske vlasti da promene svoju politiku prema regionu koja je manje više nepromenjiva u poslednjih 30 godina?
– Pomenuli ste Kinu. S tim u vezi se postavlja pitanje ko je njen strateški partner na Zapadnom Balkanu? Srbija. Peking nastoji da preko Balkana projektuje svoju moć u Evropi gradeći infrastrukturu za to – počevši od preuzimanja luke Pirej pa na dalje.

Pogledajte kakvu ulogu igra Kina tokom pandemije koronavirusa u Srbiji. Tako je Vučić poljubio kinesku zastavu. Peking širi svoj autoritarni model i vrednosti u regionu. Stoga ako se SAD fokusiraju na Kinu, one ne mogu da zanemare Balkan gde Kina, kao i Rusija, nastoje da osnaže svoj uticaj. Na primer, Vučić se obavezao Vašingtonskim sporazumom da će diversifikovati snabdevanje energijom, a u međuvremenu čini suprotno jer su odnosi Srbije i Rusije u tom sektoru bliži nego ikada.

Jasno je da ne postoji panaceja, odnosno lako i brzo uspostavljanje ekonomskih veza. Da je tako onda bi se Kosovo ili Crna Gora priključili pomenutom sporazumu „Otvoreni Balkan“ jer je svima potreban novac. Međutim, oni su skeptični jer su problemi u osnovi politički zato što, kao što sam rekao, jedna zemlja ne prihvata zapadni poredak.

Stoga je neophodno da se od Srbije zatraži da se napokon opredeli – ne sankcijama i pretnjama. Jednostavno treba ukinuti benefite koje uživa odlažući da se izjasni. Ključni razlog za ovakvu njenu taktiku je Kosovo. Ona ne mora da se opredeli sve dok je kosovsko pitanje nerešeno. Neko će reći da može da nastavi takvu politiku jer Rusija i druge zemlje neće priznati Kosovo.

Međutim, rešenje ovog pitanja u velikoj meri zavisi od Zapada. Rusija, Kina i drugi tu ne mogu ništa da urade. Ako EU zauzme jedinstven stav, onda će čitava ova zamršena priča biti završena, jer će Kosovu biti otvoren put za članstvo u NATO-u. U tom slučaju će doživeti krah strategija Srbije izolacije i slabljenja Kosova. Istovremeno, uticaj Rusije i Kine u Ujedinjenim nacijama o ovom pitanju izgubiće značaj.

S druge strane, to će primorati ne samo Vučića već i svakog budućeg srpskog lidera da se strateški opredeli. U takvoj situaciji jedina razumna opcija je da ozbiljno pregovara i prihvati Kosovo kao nezavisnu državu koja poštuje sva manjinska prava, uključujući i uspostavljanje održive Zajednice srpskih opština. Na taj način bi Srbija prihvatila zapadni poredak jer je istočni poredak više ne može zaštititi.

Naravno, u ovom trenutku četiri članice EU plus Kipar ne priznaju Kosovo. Međutim, one to i ne moraju formalno da urade. Ja sam razgovarao o tome sa ekspertima iz svih ovih zemalja koji ističu da je dovoljno da one učine neke pozitivne korake prema Kosovu, što bi oslabilo polugu koju Beograd ima u pregovorima sa Prištinom, a koji su u suštini blokirani.

Zbog toga se javljaju problemi poput ovog sa privremenim registarskim tablicama ili sa Zajednicom srpskih opština jer Srbija nema razloga i podsticaja da se postigne rešenje pošto njeni interesi nisu ozbiljno ugroženi sve dok Kosovo nije u potpunosti priznato.

Stoga se Srbija u svojoj spoljnoj politici fokusira na ubeđivanje evropskih zemalja, zatim na Bliskom istoku i drugde da ne priznaju Kosovo. S jedne strane potencira na imidžu Kosova kao središtu kriminala, mafije i trgovine drogom, a, istovremeno, uz pomoć Rusije – blokira njegovo članstvo u Interpolu, organizacije čija je uloga borba protiv međunarodnog kriminala.

Zato nije suština problema u privremenim registarskim tablicama ili u tome šta rade Đukanović i Dodik, već u poziciji Beograda. Čitava priča je počela 1987. zbog Kosova i oko tog pitanja će se i završiti kada se Srbija opredeli, a na to će biti prinuđena kada izgubi koristi od odlaganja da to učini, što će se desiti sa promenom stava preostalih pet članica EU koje još nisu priznale Kosovo.

Šef grčke diplomatije Nikos Dendijas je izjavio letos da je nezavisnost Kosova legalna, što je potvrđeno odlukom Međunarodnog suda pravde. Istovremeno, jedan od dojaena grčke diplomatije, bivši ambasador u Vašingtonu Aleksandros Malijas izjavio je pre nekoliko dana da je priznanje Kosova od strane Atine neizbežno. On je naveo kao razlog strateški interes Grčke da se približi albanskom faktoru čime bi se dovela u pitanje dominacija Turske.

Istovremeno, nova Vlada Slovačke ne strahuje previše zbog mađarskog pitanja u svojoj zemlji. Istina, u Rumuniji postoje takva strahovanja oko mađarskog pitanja, ali može dobiti podršku Zapada. Najtvrđa je pozicija zvaničnog Madrida, ali bi promene u stavovima ostalih zemalja izvršile dodatni pritisak na njega da preispita svoju poziciju.

To svakako izaziva zabrinutost u Beogradu zbog čega ministar inostranih poslova Srbije Nikola Selaković u poslednje vreme odlazi u posete mnogim zemljama, uključujući i Iran nastojeći da osnaži odnose sa njim što je u suprotnosti sa zapadnim interesima, kako bi ih ubedio da ne priznaju Kosovo.

Šta bi ta promena u stavovima ovih zemalja tačno podrazumevala, ako nije reč o formalnom, punom priznanju Kosova i kako bi se to odrazilo na poziciju Srbije?
– Kao što sam rekao, u regionu postoji jedan problem, a to je da jedna zemlja ne prihvata zapadni poredak zato što ne mora da se opredeli i iz takve pozicije izvlači koristi, uključujući mogućnost da izoluje Kosovo. To je bila i taktika Borisa Tadića kao i Aleksandra Vučića, mada je on uspostavio drugačije odnose sa Rusijom i Kinom, te autoritarizam na domaćem planu.

Na taj način zadržava sve poluge moći nad Kosovom, a to je pri tom ništa ne košta. Dovoljno je da održava šaradu o interesu da postane članica EU. To čini tako što se njeni predstavnici pojavljuju u Briselu pretvarajući da su zainteresovani za evropske integracije. EU u ovom trenutku ne može da izvrši pritisak na Srbiju oko priznanja Kosova jer ona o tome ne želi da razgovara.

Šta bi podrazumevala promena odnosa ovih pet članica EU prema Kosovu, a da pri tom to ne znači njegovo puno priznanje?
– Ne radi se o binarnoj opciji, tačnije da Madrid prizna Kosovo ili ništa. Vlada Španije može da prilagodi politiku prema Kosovu počevši priznanjem njegovih dokumenata.

Istovremeno, Slovačka bi mogla da omogući otvaranje privrednog predstavništva u Bratislavi, a Atina da podigne nivo saradnje koju je već uspostavila sa Prištinom. Kao što sam rekao, nagoveštaji promena pristupa ovih zemalja prema Kosovu izazivaju nervozu u Beogradu.

A šta ako Srbija na takav promenu i pritisak reaguje odustajanjem od članstva u EU, koje je inače upitno i zbog drugih razloga, uključujući i zamor od proširenja?
– To nije tačno. Aleksandar Vučić ne može da priušti odbacivanje evropskih integracija jer dve trećine spoljnotrgovinske razmene Srbije otpada na EU. Srpska ekonomija ne bi mogla da opstane ako računa samo na članstvo u Evroazijskoj ekonomskoj uniji predvođenoj Rusijom i ekonomske veze sa Kinom.

To je sve beznačajno u odnosu za zajmove, donacije i druge benefite iz EU kao i pristup evropskom tržištu. Dakle, pretvaranje Srbije u “Belorusiju na Balkanu” nije opcija za Aleksandra Vučića niti bilo kog srpskog lidera.

To znači da Zapad ima stratešku polugu u odnosu na Srbiju, ali je ne koristi, zbog čega dolazi do svih problema o kojima smo govorili, uključujući autoritarizam u Srbiji, nefer izbore i sistemsku korupciju. Da li ste ikada čuli da amerčki ambasador u Beogradu ili visoke evropske diplomate govore o korupciji u Srbiji?

S druge strane, to se često pominje u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Kosovu. Zapadni zvaničnici stalno ukazuju na problem vladavine prava i korupciju u ovim zemljama. Istovremeno, nikada ne pominju reč korupcija u razgovorima sa Vučićem zbog poluge koju Beograd ima u odnosu na Prištinu i smatraju da im je neophodan za rešenje kosovskog pitanja, pa ne žele da zahlade odnose sa njim.

To je politika kojom se pokazuje slabost, uzrok je ovakve situacije u regionu i krhkosti demokratije u Srbiji. Zbog toga treba raditi na promenama koje sam pominjao, jer će tada i Aleksandar Vučić biti prinuđen da reformiše svoju politiku zato što će se naći u strateškom škripcu, pošto ne može da kategorički odbaci evropske integracije i moraće da ozbiljno pregovara o kosovskom pitanju donoseći odluke koje je Srbija odlagala još od pada Slobodana Miloševića – da li je na Zapadu ili Istoku!

Ja mislim da je čak i za srpske nacionaliste u interesu da njihova zemlja bude na Zapadu. Naime, između Srbije i Rusije nema potpunog poverenja. To pokazuje i odluka zvaničnog Beograda da omogući isti stepen diplomatskog imuniteta službenicima ruskog humanitarnog centra u Nišu kao što imaju pripadnici NATO-a i američke armije. Srpske vlasti znaju da taj centar može biti korišćen za špijuniranje njihovih aktivnosti i ne žele to da dozvole.

Da li će Zapad zaoštriti kurs prema Vučiću u odnosu na dosadašnji odnos prema njemu o kome ste govorili?
– Nadam se da hoće jer slike sa tenkovima na granici Kosova i ruskim ambasadorom pokazuje da dosadašnja politika vodi prepuštanju Zapadnog Balkana uticaju Moskve i Pekinga. Očekujem da će evropski zvaničnici uvideti da ne daje rezultate politika laskanja Vučiću kao političkom i ekonomskom lideru regiona, da je Srbija “izvoznik stabilnosti u regionu”, kako bi ga pridobila za sporazum o Kosovu.

U Srbiji, pa i u drugim zemaljama regije, sve je snažnije uverenje da one neće ući u EU u doglednoj budućnosti, imajući u vidu zamor od proširenja, o čemu je pre neki dan pisao i Rojters pozivajući se na evropske zvaničnike. U slučaju Srbije to bi značilo manji podsticaj da učini kompromis oko kosovskog pitanja.
– Vučiću se ne žuri da uđe u Evropsku uniju. On svakako želi ekonomske benefite, ali ne i da prihvati vrednosti i sprovede reforme koje članstvo u evropskom bloku podrazumeva. S jedne strane, on ne odbacuje kategorički pristupanje Srbije Evropskoj uniji, ali u ovom trenutku to suštinski ne želi. To potvrđuje činjenica da Srbija nije otvorila novo poglavlje u pristupnim pregovorima skoro dve godine.

U tom kontekstu, pogrešno je pominjati zamor od proširenja. Dugoročna strategija EU je integracija Zapadnog Balkana. Da bi se to ostvarilo potrebno je da se reše politički problemi u regionu. Kada u evropskom bloku vide tenkove na granici na Kosovu, nerede na Cetinju, ponašanje političkih lidera u BiH – jača odbojnost prema prijemu zemalja regije.

Zato treba da se konačno reši ključni problem, a to je Kosovo. Sve je počelo na Kosovu i na Kosovu treba da se završi. U tom trenutku će i Srbija pronaći svoje mesto u zapadnom poretku kao ponosna država zajedno sa ostalim ponosnim državama.

 

Autor Dragan Štavljanin

 

Naslovna fotografija: OSCE/Hasan Sopa

 

Izvor Radio Slobodna Evropa, 01. oktobar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u