Nedavno je na imejl „Veritasa” stigla sledeća poruka: „Poštovani, želim da vas zamolim da mi pomognete da saznam ko je ubio moga oca 1991. u Sloveniji. On je bio vozač kamiona, vraćao se iz Italije za Pakrac. Tu su ga zaustavili na barikadama i ubili. Bio je snimak na TV Jutel. Imala sam iz novina ‘Vojska’ sliku kako leži mrtav pored kamiona. Moja majka dok je bila živa nikada nije mogla da dobije ni penziju ni odštetu za moga pokojnog oca. Inače, mi smo iz Pakraca. Ceo život u izbeglištvu. Ja sam bila dete kada se to sve desilo. Želim da znam ko ga je ubio. Jedino vi možete da mi pomognete. Unapred hvala. Romana.”
Neobičnost ovog pisma bila je u dva detalja: prvi je u tome što se ne navodi ime stradalnika, a drugi o mestu stradanja. Zbog toga smo zatražili od Romane da nam dostavi ime oca i njegove osnovne podatke kako bismo mogli proveriti da li ga vodimo u evidenciji žrtava.
Odgovorila je vrlo brzo. Otac joj se zvao Dragan Lukić, sin Mile, rođen 1965. u Aranđelovcu. Čovek pod tim imenom nalazio se u „Veritasovoj” evidenciji žrtava. Pored njegovog imena upisani su podaci da je bio rezervni vojnik, pripadnik TO Pakrac u sastavu 18. zapadnoslavonskog korpusa, poginuo 26. juna 1991. godine, nema mesta pogibije, poslednja adresa Pakrac, oženjen, dvoje dece, troje izdržavanih članova. Ovi podaci su preuzeti sa Spiska poginulih pripadnika JNA, TO, milicije i boraca Srpske vojske Krajine, koji je vodio Glavni štab SVK u Kninu. Mi u „Veritasu” smo pretpostavili da je Romana Slavoniju zamenila za Sloveniju kao mesto očevog stradanja.
Sve te podatke smo poslali Romani uz napomenu da je ona prva iz Draganove porodice koja nam se javila u vezi s njegovom smrti i s molbom da nam dostavi, ako poseduje, podatke o mestu i načinu pogibije i o mestu sahrane kako bi ih dopisali u njegov dosije. Romana je u prilogu sledećeg imejla dostavila očev izvod iz knjige umrlih izdat 1. oktobra 1991. u matičnom uredu Veliki Gaber, opština Trebinje, u kojem se kao datum smrti navodi „28. jun 1991. u 12.45”, a mesto smrti „cesta M-4 Medveđek”.
Na osnovu tih podataka zaključili smo da je pokojni Dragan, s obzirom na to da se našao na pomenutom spisku Glavnog štaba SVK, kao rezervista učestvovao u desetodnevnom ratu u Sloveniji i da je on jedna od sedamdesetak žrtava toga rata, ali nam je i dalje ostala dilema zašto porodica nije dobijala nikakve benefite po osnovu njegove smrti.
Uskoro je sve nejasnoće razjasnila Draganova sestra po majci, Snežana, koja nas je posetila i ispričala sledeću priču: Dragan je radio kao vozač kamiona za jednog privatnika iz Zagreba, prevozeći robu na relaciji Hrvatska–Italija. Kada se 26. juna 1991. vraćao iz Italije, i njega su, kao i mnoge druge kamione koji su prolazili istim putem, zaustavili slovenski teritorijalci, i njima blokirali cestu radi sprečavanja prolaska jedinica JNA, te iza i između kamiona postavili svoje vatrene položaje odakle su pucali na pripadnike JNA. Treći dan prisilnog zadržavanja kamiona stranih registracija s vozačima u blokadi, raketirali su ih avioni JNA i tom prilikom je ubijeno šest vozača, među kojima i njen brat Dragan. Vlasnik Draganove firme na televiziji je prepoznao svoj kamion pa je otišao na mesto događaja, gde je pored kamiona identifikovao i Draganov leš. On je sredio i svu papirologiju oko prenosa Draganovih posmrtnih ostataka u Pakrac, gde je i sahranjen 3. jula iste godine.
Od Snežane doznajem da su iza Dragana, pored majke Mileve, ostali supruga Radojka, sin Mladen i kćer Romana. Dragan je u Novom Selu pored Pakraca napravio kuću, gde je živeo sa ženom i decom, dok su ona, majka joj Mileva i otac živeli u društvenom stanu u Pakracu, u kojem je živeo i Dragan dok nije napravio svoju kuću. Odmah posle Draganove smrti Snežana je sa njenim roditeljima i Draganovim sinom Mladenom otišla u Aranđelovac, gde su rođeni i Mileva i Dragan, dok su Radojka i Romana ostali u Novom Selu u svojoj kući sve dok u akciji „Bljesak” nisu i one došle u Srbiju. Zbog tuge za sinom, umrla im je i majka Mileva.
U izbegličkom centru „Čardak” u Deliblatskoj peščari umrla je i Draganova žena Radojka u pedesetoj godini. Danas Mladen sa ženom i dvoje dece živi u Nemačkoj, a Romana sa mužem i kćerkom u Srbiji. Mladen je ocu Draganu u Pakracu podigao spomenik gde odlaze povremeno članovi porodice da mu zapale sveću. I Snežana bi, kao i Romana i Mladen, želela da konačno neko i odgovara za Draganovu smrt i da njegova deca dobiju obeštećenje od države Slovenije, koju smatraju jedinom odgovornom za smrt njenog brata.
Slučaj „Lukić” me je motivisao da se detaljnije zainteresujem za rat u Sloveniji, posebno za stradanje šest vozača koji su doživeli Draganovu sudbinu.
Prema svim izvorima, rat u Sloveniji ili desetodnevni rat (27. jun – 7. jul 1991) bio je kratkotrajni rat započet napadom slovenske TO na JNA posle proglašenja Slovenije za nezavisnu državu od SFRJ. Prema slovenačkom istoričaru Boži Repe, „u tom ratu je verovatno bilo 65 smrtnih slučajeva: 37 vojnika JNA, 12 pripadnika TO Slovenije i policijskih snaga i 16 civila, od kojih deset stranaca”.
Tragajući za podacima o stradanju vozača kamiona na „viki.rs” naišao sam na sledeći podatak: „U Medveđeku u centralnoj Sloveniji, kamionske barikade su zaustavile još jednu kolonu tenkova. U vazdušnim napadima na barikadu poginulo je šest vozača kamiona”, a u jednom odlomku iz neobjavljene knjige „Medijski porazi JNA – Istina o Kadijeviću”, autora Radisava T. Ristića, u to vreme načelnika Službe za informisanje o oružanim snagama SFRJ, i ovaj: „U razmeni vatre stradali su tom prilikom i neki vozači silom zadržanih vozila. Njihovi životi padaju na dušu donosioca i izvršilaca zločinačke i sulude odluke da se vozači, kao živi štit, zadrže u svojim vozilima, iako je bilo očigledno da će mnogi od njih postati nevine žrtve.”
Iz slovenačkog rata najpoznatija scena je ubistvo trojice regruta pripadnika JNA (Zorana Ješića, Gorana Maletića i Antonija Šimunovića) kod graničnog prelaza u Holmecu, prikazana na snimku austrijske TV stanice ORF, na kojem se jasno vidi kako pripadnici slovenačke TO pucaju u njih iako sva trojica drže ruke uvis i šire beli čaršaf u znak predaje. Odgovorni za ovo ubistvo nikada nisu imenovani ni procesuirani, a sudski postupak pokrenut je samo protiv predsednice tamošnjeg Helsinškog odbora, Neve Miklavčič Predan, koja je, zbog insistiranja na pronalaženju krivaca, tužena za klevetu.
Draganovoj kćeri Romani na pitanje s početka ovog teksta odgovor bi mogao (trebao) dati tadašnji ministar odbrane, a sadašnji premijer Republike Slovenije Janez Janša.
Autor Savo Štrbac
Naslovna fotografija: Wikimedia/Peter Božič/CC BY 3.0
Izvor Politika, 2. oktobar 2021.
BONUS VIDEO:
