Prvi deo teksta možete pročitati ovde.
Glavni deo nove spoljne politike je žudnja za povlačenjem iz šireg regiona Bliskog istoka, te pozornice takozvanih „beskrajnih ratova“ koji su toliko doprineli ovoj promeni paradigme u američkoj spoljnoj politici. Avganistan je najupečatljiviji primer. Februara 2020. godine Trampova administracija potpisala je sa talibanima sporazum kojim je 1. maj 2021. godine određen kao rok za povlačenje američkih trupa. Na ovim pregovorima zanemarena je avganistanska vlada, a samim sporazumom nije obuhvaćeno pozivanje talibana da polože oružje ili da se posvete primirju. To nije toliko bio mirovni sporazum koliko pakt o povlačenju američke vojske.
Do momenta kada je Bajden preuzeo funkciju, preterivanje koje je nekada karakterisalo američku strategiju u Avganistanu postalo je stvar prošlosti. Broj američkih trupa, koji je dosegao 100.000 tokom Obamine administracije, spušten je na 3.000, a uloga im je pretežno bila ograničena na obučavanje, savetovanje i podršku avganistanskim snagama. Američki borbeni gubici drastično su opali nakon okončanja borbenih operacija 2014. godine (mnogo godina pre američko-talibanskog sporazuma). Skromno američko prisustvo pružalo je osnovu za učešće nekih 7.000 vojnika iz savezničkih zemalja (i za još veći broj privatnika), kao i psihološku i vojnu podršku avganistanskoj vladi – učešće je bilo dovoljno da spreči kolaps Kabula, ali ne i da obezbedi pobedu ili mir. Nakon 20 godina, Sjedinjene Države su izgleda pronašle nivo posvećenosti Avganistanu koji je srazmeran njegovoj vrednosti.
Međutim, Bajdenova administracija odbila je da razmotri ponovno pregovaranje ili odbacivanje sporazuma. Umesto toga, ispoštovala je Trampov sporazum na svaki mogući način osim u pogledu roka za potpuno američko povlačenje – on je produžen za još 100 dana, odnosno do 11. septembra 2021. (a onda je povlačenje realizovano pre tog roka). Bajden je odbio da povlačenje američke vojske veže za uslove na terenu ili dodatne akcije talibana. Kao i Tramp pre njega, smatrao je Rat u Avganistanu za „beskonačni rat“ iz kog je želeo da se izvuče po svaku cenu. Bajden nije samo implementirao Trampovu politiku koju je nasledio – nego je to učinio na trampovski način, minimalno se konsultujući sa drugima i prepuštajući NATO saveznike da se snalze kako znaju i umeju. Druge odluke, kao što je potkopavanje francuske prodaje podmornica Australiji ili suviše sporo ukidanje COVID restrikcija evropskim posetiocima Sjedinjenim Državama, takođe su unazadile transatlantske veze. Teorija multilateralizma i savezništava na prvom mestu u spoljnoj politici ustuknula je pred praksom unilateralizma Amerike na prvom mestu.
U ostatku šireg Bliskog istoka, Bajdenova administracija je takođe nastavila sa Trampovim principom smanjivanja američkog prisustva. Odolela je svakom iskušenju da se više angažuje u Siriji, da i ne pominjemo Libiju ili Jemen, saopštivši da će održati samo malo, neborbeno vojno prisustvo u Iraku, a prigrlila je i Avramov sporazum (misli se na sporazum koji je 13. avgusta 2020. godine zaključen između Izraela, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Sjedinjenih Američkih Država, prim. prev) dok je vrlo nevoljno uzimala učešće u diplomatskim naporima da se okončaju borbena dejstva između Izraela i Hamasa. Shodno tome, izbegnuto je i pokretanje bilo kakvih novih inicijativa za mirovni sporazum između Izraela i Palestine.
Na prvi pogled, Iran bi mogao da deluje kao blještavi izuzetak od svih ovih sličnosti. Tramp je bio žestok kritičar nuklearnog sporazuma sa Iranom iz 2015. godine (zaključenog u vreme kada je Bajden bio potpredsednik), pa je unilateralno napustio isti 2018. Za razliku od toga, Bajdenova administracija (koju na višim funkcijama čine mnogi kadrovi koji su imali značajnu ulogu u sastavljanju ovog ugovora) jasno je dala do znanja da želi da se vrati dotičnom sporazumu. Ali pokazalo se da je lakše pričati o obnovi sporazuma nego je zaista postići, a dve vlade nisu uspele da se dogovore o konkretnim obavezama ili hronologiji njihovog sprovođenja.
Uz sve to, nova tvrdolinijaška iranska vlada pokazala je malo interesovanja za zaključivanje „dužeg i čvršćeg“ sporazuma kojem Bajdenova administracija teži. Rezultat je da se Bajdenova administracija suočava sa sličnim opcijama koje je imao njen prethodnik, dok Iran jača svoje nuklearne i raketne kapacitete, kao i uticaj širom regiona. Čak i ako Iran ponovo prihvati vremenski ograničene limite svojih nuklearnih aktivnosti, Sjedinjene Države će i dalje morati da odluče kako da reaguju na druge provokacije Irana.
Pitanja vrednosti
Čak i u onim pitanjima u kojima se Bajdenova retorika oštro razlikuje od Trampove, političke promene bile su skromnije nego što je moglo da se očekuje. Razmotrimo stavove dvojice predsednika o ulozi vrednosti u spoljnoj politici. Tramp je bio transakcioni lider koji je često delovao kao neko ko demokratiju smatra za smetnju, te je nastojao da gradi bliske lične odnose sa mnogim svetskim diktatorima. Putina je obasipao komplimentima, a razmenjivao je „ljubavna pisma“ sa Kim Džong Unom iz Severne Koreje. Sa uvažavanjem je govorio o kineskom predsedniku Siju Đinpingu, Redžepu Tajipu Erdoganu iz Turske i Viktoru Orbanu iz Mađarske, dok je blatio lidere demokratskih saveznika, uključujući nemačku kancelarku Angelu Merkel, francuskog predsednika Emanuela Makrona i kanadskog premijera Džastina Trudoa. Čak je i uveo carine protiv Kanade i Evropske unije.
Za razliku od toga, Bajden je poručio da se Sjedinjene Države „nadmeću sa autokratama“, pa je najavio plan za održavanje Samita demokratije i obećao da će prioritetizovati odnose sa zemljama koje dele američke vrednosti. Međutim, ta obećanja, ma kako iskrena, teško da su učinila promociju ljudskih prava i demokratije važnim delom američke spoljne politike. Opravdane kritike nisu dovele do značajnih promena u ponašanju kod drugih, pri čemu su mete tih kritika generalno i spremne i sposobne da apsorbuju američke kritike, a sve više čak i američke sankcije, zahvaljujući rastu alternativnih izvora podrške.
Mjanmar, koji se nalazi usred vojnog puča, je školski primer: Sjedinjene Države uvele su sankcije članovima režima, ali su kineska darežljivost i diplomatska podrška pomogli vojsci da pregrmi sankcije. Vašington je pružio samo minimalan odgovor na incidente poput brutalne reakcije kubanske vlade na demonstracije prošlog leta ili ubistva predsednika Haitija. Koje god brige da Vašington ima povodom saudijskog kršenja ljudskih prava, malo je verovatno da će te brige sprečiti saradnju sa Rijadom oko Irana, Jemena ili Izraela ukoliko, na primer, lideri Saudijske Arabije pokažu interesovanje da se priključe Avramovom sporazumu.
Naravno, američki predsednici oduvek su dopuštali propovedanoj posvećenosti ljudskim pravima i demokratiji da bude gurnuta u stranu kada to drugi interesi i prioriteti zahtevaju. „Slobodni svet“ iz perioda Hladnog rata često je bio sve samo ne slobodan. Ali opšte pomeranje američke spoljne politike danas, sa fokusom na nadmetanje sa velikim silama i kratkoročne domaće prioritete, učinilo je da izdaje principa budu učestalije i akutnije. U kineskom komšiluku, na primer, Bajdenova administracija odbacila je brigu o kršenjima ljudskih prava od strane filipinskog predsednika Rodriga Dutertea kako bi američkoj vojsci bilo lakše da deluje u njegovoj zemlji, a takođe je i radila na jačanju veza sa Vijetnamom – još jednom autokratijom u kojoj je na vlasti komunistička partija. Sa Rusijom je zaključen sporazum o kontroli naoružanja, dok je prenebregnuto hapšenje opozicionog lidera Alekseja Navaljnog. A rast hindu nacionalizma u Indiji uglavnom je ignorisan u korist jačih veza sa ovom državom kako bi se napravio balans protiv Kine.
Sa očajnom realizacijom povlačenja iz Avganistana i napuštanjem mnogih Avganistanaca koji su na meti osvete talibana, Vašington se dodatno odrekao svog preimućstva: Sjedinjene Države digle su ruke od projekta koji je, uprkos svim svojim manama i neuspesima, mnogo doprineo unapređenju života miliona Avganistanaca, pre svega žena i devojčica. Naravno, tužna realnost fragilnog stanja demokratije unutar Sjedinjenih Država – naročito nakon šestojanuarske pobune – dodatno je podrila sposobnost Vašingtona da promoviše demokratske vrednosti u inostranstvu.
Sve ovo ne znači da ne postoje i bitne razlike između spoljne politike Trampove i Bajdenove administracije – razmotrimo na primer klimatske promene: poricanje klimatskih promena ustupilo je mesto novim investicijama u zelene tehnologije i infrastrukturu, regulativi za proizvodnju i upotrebu fosilnih goriva, te učešću u pariskom procesu. No, ove oblasti u kojima postoje razlike retko dobijaju prioritet u odnosu na druga pitanja, od kojih mnoga reflektuju opisani kontinuitet. Vašington nije bio spreman da koristi trgovinu za nametanje klimatskih ciljeva, da uvede sankcije Brazilu zbog uništavanja Amazonije, niti da učini smislen doprinos za pomoć siromašnijim zemljama da pređu na zelenu energiju.
Problem kontinuiteta
Teoretski, kontinuitet u američkoj spoljnoj politici trebalo bi da je dobra stvar. Na kraju krajeva, velika sila teško može da bude efikasna ako njena spoljna politika skače od jedne do druge administracije na način koji nervira saveznike, pruža mogućnosti protivnicima, zbunjuje birače i čini nemogućom bilo kakvu dugoročnu posvećenost izgradnji globalnih normi i institucija. Problem sa nastajućim američkim pristupom svetu nije odsustvo unutrašnjeg političkog konsenzusa – naprotiv, postoji značajna dvopartijska saglasnost povodom spoljne politike. Problem je u tome što je taj konsenzus žalosno neadekvatan, i to pre svega u svom neuspehu da uvaži koliko događanja hiljadama kilometara udaljena od kuće utiču na ono što se unutar nje dešava.
Osim toga on obiluje i samoporažavajućim kontradikcijama, naročito povodom Kine. Odvraćanje Kine zahtevaće prolongirano uvećavanje izdataka za vojsku i veću spremnost na upotrebu sile (jer uspešno odvraćanje uvek zahteva ne samo posedovanje sposobnosti, nego i percipiranu volju da se vojno deluje). Mnogi republikanci i neke demokrate podržavaju ovo prvo, ali malo ko u obe stranke deluje spremno da stane iza ovog drugog. Obe stranke podržavaju simbolično unapređenje američko-tajvanskih odnosa, iako bi preterivanje u tom smeru imalo potencijal da izazove skup sukob između Sjedinjenih Država i Kine. Koliko god da SAD tretiraju Kinu kao protivnika, Vašingtonu je i dalje potrebna podrška Pekinga ukoliko želi da reši niz regionalnih i globalnih izazova, od Severne Koreje i Avganistana do globalnog zdravlja. A iako je Bajdenova administracija mnogo pričala o podršci savezništvima, američki saveznici su u mnogim slučajevima nespremni da učine ono što administracija smatra neophodnim kako bi se zaustavila Kina. Štaviše, u pogledu Kine i Rusije, većina američkih saveznika opire se američkim pozivima na ograničavanje trgovinskih i investicionih veza u osetljivim sektorima iz geopolitičkih razloga. Stav ne čini politiku.
Nadmetanje sa Kinom je esencijalno, ali ono ne može da pruži organizujući princip za američku spoljnu politiku u eri koja je sve više definisana globalnim izazovima, koji obuhvataju klimatske promene, pandemijske bolesti, terorizam, proliferaciju i sajber sferu, što sve sa sobom nosi ogromne ljudske i ekonomske troškove. Zamislite da Sjedinjene Države uspešno odvrate Kinu od pribegavanja agresiji protiv svojih suseda, od Tajvana do Indije i Japana, kao i unutar Južnog kineskog mora. Još bolje, zamislite da Kina čak prestane da krade američku intelektualnu svojinu i postara se o američkim strepnjama povodom svojih trgovinskih praksi. Peking bi i dalje mogao da frustrira američke globalne inicijative tako što bi podržavao iranske i severnokorejske nuklearne ambicije, vršio agresivne sajber napade, gradio još elektrana na ugalj i opirao se reformama Svetske zdravstvene organizacije i Svetske trgovinske organizacije.
Kontradikcije idu unedogled. Rat u Avganistanu otkrio je granice do kojih Amerikanci podržavaju izgradnju nacija, ali izgradnja kapaciteta prijatelja esencijalna je u dobrom delu Afrike, Latinske Amerike i Bliskog istoka ukoliko želimo da vlade tih regiona postanu sposobnije da se suoče sa lokalnim bezbednosnim izazovima – što je preduslov za njihovu demokratizaciju i smanjenje tereta na plećima SAD. Učešće u trgovinskim blokovima je poželjno, ali ne samo iz ekonomskih razloga nego i kako bi se zauzdale nepoštene trgovinske prakse Kine i ublažile klimatske promene. Ekonomski nacionalizam (naročito parole „kupujte američko“) uspostavljaju presedan koji će, ukoliko ga drugi budu pratili, smanjiti svetsku trgovinu i raditi na štetu združenih pristupa razvoju i upotrebi novih tehnologija koje bi mogle da olakšaju nadmetanje sa Kinom.
A na Bliskom istoku, uz sav fokus na ograničavanje američkog angažmana, ostaje nejasno kako se povlačenje uklapa u američku posvećenost suzbijanju namere Irana da razvije svoje nuklearne i raketne kapacitete i proširi regionalni uticaj, što direktno, što kroz posrednike. Čak i uspešno oživljavanje nuklearnog sporazuma iz 2015. godine ne bi promenilo ovu realnost, imajući u vidu šta ovaj sporazum ne uređuje i da nuklearne restrikcije imaju ograničen vremenski rok važenja.
Usamljena Amerika
Kakvi god bili neuspesi ove nove paradigme, sada nema povratka – istorija ne nudi popravne. Niti bi Vašington trebao da se vrati spoljnoj politici koja, u većem delu prethodne tri decenije, nije uspela kako u onome što je činila, tako ni u onome što nije činila.
Polazna tačka novog internacionalizma trebalo bi da bude jasno priznanje da iako spoljna politika počinje kod kuće, tu se ne završava. Sjedinjene Države, bez obzira na svoj umanjeni uticaj i duboke unutrašnje podele, suočavaju se sa svetom u kojem su i tradicionalne geopolitičke pretnje i novi izazovi vezani za globalizaciju. Američki predsednik mora da pokušava da sredi ono što šteti Sjedinjenim Državama, bez zanemarivanja onoga što se događa u inostranstvu. Veći nered u svetu otežaće ili učiniti nemogućim zadatak „izgradnje boljeg“ – ili ma koji slogan bio odabran za domaću obnovu. Bajden je prihvatio „fundamentalnu istinu 21. veka… da je naš uspeh vezan za to da i drugi budu uspešni“, ali je pitanje da li će moći da osmisli i sprovede spoljnu politiku koja će to odražavati.
Takođe, Sjedinjene Države ne mogu uspeti same. Moraju sarađivati sa drugima, kako formalnim tako i neformalnim sredstvima, kako bi se uspostavile međunarodne norme i standardi, te organizovala kolektivna akcija. Takav pristup zahtevaće angažman tradicionalnih saveznika u Evropi i Aziji, novih partnera, zemalja kojima možda treba američka ili međunarodna pomoć kod kuće, kao i zemalja koje nisu demokratije. Zahtevaće upotrebu svih instrumenata moći dostupnih Sjedinjenim Državama – diplomatije, trgovine, humanitarne pomoći, obaveštajnih kapaciteta i vojske. Sjedinjene Države ne smeju da dopuste sebi da im nepredvidivost donese reputaciju nepouzdanog saveznika – druge države će svoje ponašanje, naročito u pogledu odnosa prema Kini, dobrim delom određivati na osnovu toga koliko će smatrati Sjedinjene Države pouzdanim i aktivnim partnerom.
U odsustvu američkog internacionalizma, očekivani ishod biće svet koji je manje slobodan, više nasilan i manje voljan i sposoban da izlazi na kraj sa izazovima. Podjednako je ironično i opasno što su Sjedinjene Države u vremenu u kojem svetska zbivanja utiču na njih više nego ikada pre postale manje voljne da se bave spoljnom politikom koja ih oblikuje.
Ričard Has je američki diplomata, bivši direktor Saveta za planiranje politike u Stejt departmentu, dugogodišnji predsednik Saveta za spoljne odnose i autor knjige „Svet: kratak uvod“
(KRAJ)
Preveo Vladan Mirković/Novi Standard
Naslovna fotografija: AP Photo/Julio Cortez
Izvor Foreign Affairs
BONUS VIDEO:
