V. Knežević: Kovid po M. Gorkom ili ko su saučesnici virusa

Predstava „Saučesnici“, (Komplizen) u bečkom Burgteatru, po tekstovima Maksima Gorkog, u režiji Sajmona Stouna, postavlja pitanje šokantno direktno: ko su saučesnici virusa?

Kad ova epidemija jednom prođe, ko će biti korisnici njome izazvanih društvenih promena? Koje kategorije i karakterni tipovi, koji slojevi, nacije, ili čak rase? Koje religije će se bolje snaći u haosu rađanja novog? Tema je globalna. Ovde je međutim od interesa samo njena evropska dimenzija, gde države upravo otkrivaju potencijal maleckog virusa da proizvede opasne društvene anomije. Predstava „Saučesnici“ (Komplizen) u bečkom Burgteatru, po tekstovima Maksima Gorkog, u režiji Sajmona Stouna, postavlja to pitanje šokantno direktno: ko su saučesnici virusa?

Niz istorijskih izvora iz kojih se hrani i asocijacija koje sa svoje strane izaziva Burgova poslednja premijera je bogat i dug, ali pregledan.

Skandal nije u radnji komada, jer je ona na momente razvučena kao popodnevna televizijska sapunica. Ali u kombinaciji s naslovom, situacija se dramatično menja, pa „Saučesnici“ dobijaju sve dimenzije etičkog prestupa, time što se prvi put kao saveznici za rušenje starog poretka pojavljuju virusi i ljudi u ulozi biološki kombinovanog revolucionarnog subjekta: virus korone kao hemijski reagens, čovek kao humani, ali ne i humanistički agens promena.

Uz pomoć Maksima Gorkog i uz citate iz aktuelnih medijskih izveštaja o posledicama epidemije po društvo, Stoun puna četiri sata kruži oko etičkog skandala biološki mešovitog „saučesništva“. Filmska industrija nam je odavno isporučila sijaset bića na pragu između žive i nežive materije, preteće ili prijateljske kiborge, androide i Borgove; ljude s ugrađenim samomislećim protezama i proteze s ugrađenim humanim mozgovima.

Uprkos takvom obilju science fiction bića, koja već i mimo platna poseduju različite stepene realnosti, pozorište je uspelo da iznenadi. Na sceni je pokazano nešto novo, unija virusa i ljudi. I to, da se odmah kaže, u jednoj luksuzno proizvedenoj, sjajno odigranoj, ali u rezultaltu osrednjoj predstavi.

Ali to je pozorišna umetnost u svom sjaju – revolucionarna u poruci i kad podbaci u realizaciji.

Istorijski izvori „Saučesnika“

Istorijski izvor i inspiracija Burgove predstave su dve drame Maksima Gorkog, Deca sunca iz 1905. i Neprijatelji napisani godinu dana kasnije.

Decu sunca je Gorki pisao u zatvoru u Sankt Peterburgu. Tamo je dospeo kao učesnik Peterburške krvave nedelje, kojom je u januaru 1905. počela Ruska revolucija, prva i neuspela proba za kasniju Oktobarsku 1917. godine.

Gorki je u tekstu povezao stvarne ulične proteste koji su potresali Nemačku i Rusiju 1892, u oba slučaja zbog istog uzroka – epidemije kolere. Osam puta je kolera u 19. veku ispuzala iz prljavih voda i pobila na desetine hiljada u nemačkim i ruskim zemljama. Zadnji put, te 1892, bes naroda na „vlast koje kriju istinu“ – „lažu da je epidemija“ – pomešao se sa antiprosvetiteljskim raspoloženjem prema nauci. Za glavnog narodnog neprijatelja proglašeni su doktori, koji iz laboratorija puštaju bolesti u svet, dok istovremeno tvrde da traže lekove.

Glavni likovi u Deci sunca su hemičar Pavel Protasov i njegova sestra Liza. On je nešto kao novi Paster, dok je Liza „jurodiva“, mentalno nestabilna, mučena vizijama velike revolucije koja će kao u požaru progutati Rusiju.

Protasovi iznajmljuju stan kod preduzetnika Nazara Avdejeviča. Po prirodi nepraktičan, Protasov ubrzo nagomila dug kod stanodavca. Nazar mu nudi nagodbu da u njegovoj fabrici nadgleda proizvodnju jeftinih i lukrativnih hemijskih proizvoda, ali sanjar Protasov na to ne pristaje. Za jeftino i nisko on nema vremena, jer upravo radi na pronalasku tekstila iz kore hrasta i breze.

U Neprijateljima Gorki opisuje sindikalne nerede u jednoj tekstilnoj fabrici. Vlasnik Saša Bardin i direktor postrojenja Mihalj Skrobotov imaju različite predstave o radničkim pravima. Bardin ih gleda s visine kao seljake koji nikad nisu shvatili da žive u doba industrijalizacije, ali je spreman da im tu i tamo popusti jer su nišči duhom, večita deca. Skrobotov je agresivni nouveau riche bez ikakvih skrupula, barakuda koja ne popušta pred radničkim revoltom ni milimetra i krade od prosjaka. Kad u fabrici počne pobuna, radnici ubiju Skrobotova.

U obe drame Gorki se obrušava na rusku inteligenciju, na njenu ćutnju i ignorisanje mizernih socijalnih uslova u kojima živi većina stanovništva. Oni ne vide tugu i bedu oko sebe, ne shvataju da će nestati u revoluciji koja je neminovna. „Svi vi siti i dobro obučeni, mržnja naroda će vas stići“, preti Liza u transu.

Aktuelne političke reference „Saučesnika“

Ulični neredi koji čine okvir Burgovih „Saučesnika“ isti su oni o kojima se poslednjih meseci izveštava u medijima. Dovoljno je otvoriti bilo koje novine. Model je isti u čitavom svetu, od Australije preko Evrope do obe Amerike.

Svugde postoji brojčano relevantan deo stanovništva koji smatra:

1. Da virus korone uopšte ne postoji, da je izmišljen, te se javlja kao produkt masovne histerije ili tako nešto.

2. Da vakcina protiv korone nije mogla biti pronađena tako brzo; a ako i jeste, da donosi više štete nego koristi. Ili tako nešto.

3. Da su sve vlade sveta aktivni deo globalne neoliberalne zavere protiv sebe samih, time što stanovništvu besplatno nude štetne vakcine protiv bolesti koja ne postoji. I to sve na logistički besprekoran način. Vlade su, kao što svako razuman zna, hronično nesposobne. Od kad su to nesposobni postali sposobni?

4. Da sve vlade sveta koriste usluge korumpirane nauke ne bi li kroz isfabrikovanu epidemiju podrezali individualne i društvene slobode, te zaveli diktature liberalnog tipa. Ili liberalizam diktatorskog tipa. Ili tako nešto. U svakom slučaju, građanski otpor je neophodan, plemenit i moralan čin.

Od konkretnih primera: U Australiji, Nemačkoj, Francuskoj… ne jenjavaju sukobi protivnika vakcinacije, kovida i nauke sa policijskim snagama.

Ili nešto drastično. U nemačkom Idar-Oberštajnu (kod granice sa Luksemburgom i Francuskom) jedan student privremeno zaposlen na benzinskoj pumpi, upozorio je kupca da stavi masku. Kupac, do tada miran četrdesetdevetogodišnjak zaposlen u softver-firmi, seo je u auto, odvezao se kući, tamo izvukao neregistrovani revolver, vratio se na pumpu, pucao studentu u glavu i ubio ga na mestu. Na prvom saslušanju je izjavio da je branio slobodu i ustavna prava.

Neki otpori vakcinaciji i epidemiološkim merama pokazuju paralele sa prvim tajnim hrišćanskim grupama, ili sastancima ilegalnih komunističkih ćelija. Na primer, više od šest hiljada dece je ove jeseni ispisano iz škola širom Austrije. Iza takve roditeljske akcije stoji protest zbog striktnih epidemioloških mera u regularnim školama, kao i zbog vakcinicije koja će u perspektivi obuhvatiti i decu iz nižih školskih ustanova. Roditeljski „pokret otpora“ već osniva ilegalne škole. U Filahu, u austrijskoj Koruškoj, prošlog ponedeljka je zatvorena jedna takva ustanova. Kad ih se zabrani, organizatori izrone na drugoj lokaciji.

Ali nisu svi otpori nasilni i ilegalni. Neki su već naučili da koriste sistem. Prošlog vikenda je na regionalnim izborima u Gornjoj Austriji u skupštinu pravo niotkuda sa 6,2 odsto glasova i tri poslanika ušla partija MFG ili „Ljudi, sloboda, temeljna prava“ (Menschen, Freiheit, Grundrechte). Stranka je osnovana ove godine, njen jedini program za sada se sastoji u suprotstavljanju epidemiološkim merama saveznih i svih drugih vlasti.

Na federalnom nivou, parlamentarna Slobodarska partija Herberta Kikla ruši sve vladine mere i predstavlja se kao rezonantna kutija javnog otpora bez obzira na stranačku pripadnost.

Radnja „Saučesnika“

Sajmon Stoun je za Burgovu adaptaciju dobro izmešao kockice. Maksim Gorki se svejedno prepoznaje, kao atmosfera kasnog 19. veka, kao miris revolucije u vazduhu, propast, postojanje klasa, dekadentnost elita, njihovo slepilo za oluju, njihova izdaja i naivno paktiranje sa neprijateljem.

Radnja se zbiva danas i ovde, u postmodernoj vili u Grinzingu (scenografija Julije Rosenberger), elitnoj bečkoj četvrti otmenih kuća okruženih šumom  i vinogradima. U nizu staklenih kubusa, izložen pogledima kao u akvarijumu, živi hemičar Paul Prosič (kod Gorkog Pavel Protasov) sa porodicom.

Tu je i sestra Liza, istog imena i karakteristika kao kad Gorkog, mentalno nestabilna, na granici samoubistva, takođe mučena vizijama budućnosti. Liza iz originalnog teksta nije izlazila na kraj a bedom širokih slojeva ruskog naroda; Liza Sajmona Stouna posvećuje sve svoje vreme izbeglicama i azilantima.

Matijas, kod Gorkog bi to bio Saša Bardin, je Paulov ujak. On je kapitalista starog kova, vlasnik fabrike iz koje potiče sve blagostanje Prosičevih. Matijas (igra ga Peter Simonišek) ima jaku svest više klase, razumljivo mu je da postoje oni koji su gore, i oni koji su dole, i da „svako za sebe mora da odluči gde pripada“.

Brzo se pokazuje da je blagostanje Prosičevih samo paravan. Genijalni hemičar Paul (igra ga Mihael Martens) samo zbog vlastite lenjosti nije postao Nobelovac. Zakasnio je na avion kad je trebalo da putuje na simpozijum u Ameriku i predstavi revolucionarnu formulu za imunizaciju, pa su uskočili konkurenti. Kako živi u modernističkoj staklenoj ekstravaganciji, Paul nije likvidan, pa uzima privatni kredit od svog suseda, novog bogataša, Bošnjaka Rašida Smajlovića (igra ga Bardo Bohlefeld).

Rašid nosi karakteristike dve izvorne ličnosti, on je istovremeno Nazar iz Dece sunca i Skrobotov iz Neprijatelja. Za Paula je sused i kreditor, za Matijasa direktor njegove fabrike „Konzerve Prosič“.

Za sve to vreme, dok Prosičevi razgovaraju o umetnosti, dosadi i ljubavi, ulicama se valjaju antivakserski protesti. Vrije i u samoj fabrici, gde se radnici bune zbog maski, zbog plate, zbog kovid-ograničenja i provera, traže veća prava, bolji tretman i slično. Ali Paul i Matijas su toga nesvesni. Oni su vidljivi, ali sami ne vide, upravo onako kako Liza Maksima Gorkog opisuje svoju klasu.

Ne ljudi, već znaci

Likovi u Stounovoj drami nisu individue, već znaci. U semiotičkom sistemu Čarlsa Pirsa bili bi klasifikovani kao ikone/icons, to jest znaci koji pokazuju sličnost sa nekim, u ovom slučaju  realnim objektima – klasom, slojem, grupom. Oni su name-tags za svoje društvene grupe.

Na primer: Paul označava dekadentne kulturne elite koje preziru novac, ali podrazumevaju da ga imaju dovoljno. Liza (igra je Mavi Horbiger) stoji za levu evropsku inteligenciju koja mrzi vlastitu klasu, luksuz i vilu, ali nema problema da živi u njoj.

Rašid Smajlović je ikonica za beskrupuloznog neoliberala. Crnoputa Kleo, Rašidova žena (igra je Stejsijan Džekson) je ikonica za afroevropljane koji čekaju osvetu nad naivnim belim autohtonim slojevima. Jednog trenutka Kleo nudi Paulu da otvore fabriku jeftinih PCR testova za kovid, čime bi otplatio dug, ali on odbija „jer upravo istražuje delovanje plesni na drvene ramove renesansnih slika“.

A onda, tu je Goran, Matijasov fabrički radnik, kojeg igra Dalibor Nikolić, student na seminaru Maksa Rajnharta. Goran je ikonica neshvaćenog zaštitnika Evrope, bečki Srbin, odrastao na ulicama Otakringa, divalj, ali plemenit. Kad Liza jedne noći čeka voz posle dana u kom je kuvala supu u izbegličkom centru, napadnu je dvojica, iz konteksta bi se reklo, migranata. Vitez Goran, koji se tu zatekao kad se vraćao u svoju vukojebinu, svoje prigradsko naselje, bez razmišljanja priskače nepoznatoj devojci u pomoć, premlati nasilnike i, kako Liza sad više nema prevoz, odvede je u svoj stan. Tamo joj prepusti krevet, on sam spava negde na podu, i ujutru je doprati kući, tek tada shvatajući ko je ona.

Matijas potpuno pogrešno razume Goranove namere kao koristoljublje, iznuđivanje nagrade, zloupotrebu daminih noćnih navika, ukratko kao jednog besprizornog tipa, lažova i parazita, te ga izbaci iz kuće. Kad Goran izgubi živce, počne da psuje na srpskom i kasnije s grupom radnika izmlati Rašida, otpuste ga i iz fabrike.

U međuvremenu, Bečom i Grinzingom protutnje rušilački antikovid i antivakserski neredi. Posle njih je posle revolucije.

Paul je u zaostatku sa otplatom duga, pa Smajlovići preuzimaju njegovu vilu. Matijas je fabriku izneo na berzu, pa su sad Smajlovići postali većinski vlasnici firme. Paul i njegova porodica su postali proleteri bez posla, profesije i stana. Gubitnik je i Goran, čiji zaštitnički refleks nad „evropskom prodicom vrednosti“ niko ne prepoznaje.

Dobitnik je Farida (Safira Robens), ćerka muslimanskih migranata s Bliskog istoka, kućna pomoćnica kod Prosičevih, koja na kraju javlja da je položila prijemni na medicini. Usput, taj prijemni u stvarnosti ne prođe 70 odsto austrijskih i nemačkih gimnazijalaca-odlikaša; tolika je navala na malo mesta.

Dobitnik je Bošnjak Rašid. Dobitnik je Kleo, po imenu alegorija antičke muze istorije.

Posle kovida, istorija se ponovo piše

Unutar četiri sata drama ima logike. Prepričana, pogotovo ovako u njenim vezama s literarnim predloškom i aktuelnim novinskim izveštajima, deluje kao lutkarska predstava.

Jedini ozbiljni pristup ovoj drami otvara se sa teoretske strane. Predstava je usidrena u političkoj paradigmi knjige Velika zamena stanovništva (Le Grand Remplacement) francuskog desničarskog filosofa Renoa Kamija, i kao takva više je predavanje nego umetnost.

Ta desna paradigma argumentuje da će u Evropi sve biti isto, samo će ljudi biti neki drugi. Umesto beloputih hrišćana, hrišćanskih agnostika i ateista, na kontinentu će živeti muslimani, Afrikanci, Azijati, Arapi i zvati se Evropljanima.

Neko će reći, pa Rašid je bosanski musliman, govori srpski, svađa se sa Goranom na srpskom, čak su se i orodili. Da, ali! Pred kraj drame se otkriva da je Rašid prva žrtva svoje žene, obična marioneta u njenim rukama. Kleo je ta koja vuče konce, spletkari i vodi zavere. Kleo piše novu istoriju. Jadni Rašid, koji je ostao bez svih alternativa, samo pliva niz struju. Nije dobar, ali ni sposoban da sam smisli akciju „preuzimanja Evrope“.

Tom scenarističkom intervencijom se „velika zamena stanovništva“ u Beču i Grincingu legitimiše kao akcija vanevropskih naroda. Govorio je Srbin Goran, upozoravao, ali nikog da ga čuje, pa on tako postaje dupli gubitnik, pre i posle korone.

Namernim šematizmom Stounova predstava kamuflira skandaloznu poruku. Ne skandaloznu za sve. Sigurno ne za populističku desnicu, ili za konzervativne urbane i ruralne političke grupe i glasače. Skandaloznu za „evropsku zajednicu vrednosti“, pre svega njenu levu humanističku inteligenciju koja živi u staklenim kulama, „vidljiva, a slepa“, kako uzvikuje Liza Maksima Gorkog.

Stoun je izvrstan reditelj, a njima se ništa ne dogodi slučajno. On kombinuje ideje istorijskog komunizma i moderne desnice. Njegove pozajmice iz Kamijeve paradigme su relativno ozbiljne da zadovolje desnicu, ali u formi parodije da zadovolje humanističku levicu.

Svi srećni. Desnica nije sigurna u poruku, levica se smeje, a virus napreduje i maršira. Njemu je u predstavi dodeljena uloga reagensa koji ubrzava revolucionarnu situaciju dok se revolucionarni subjekt ne osokoli. Koji, ostaje da se vidi.

„Vi ste nas potcenili“, dovikuje Rašid Prosičima, razvlašćenim kapitalistima.

„Moramo naći neki način da vratimo naše“, kaže Paul, prvi put zaista budan i trezan. „Sve je gotovo. Sami smo krivi“, rezignirano mu odgovara Matijas.

Kraj. Zavesa. Pljesak.

 

Autor Vesna Knežević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Burgtheater Wien

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u