Kako sprečiti gubitak radničkih prava

Trebalo bi da se zapitamo da li se savremeni čovek olako odriče teško stečenih radničkih prava i zašto većinu njih ne ostvaruje kako je propisano, ili ih ne koristi uopšte

Od 2008. godine se 7. oktobar obeležava kao Međunarodni dan dostojanstvenog rada, i tog dana sindikati širom sveta se mobilišu u odbrani osnovnog ljudskog prava – prava na zapošljavanje i dostojanstven rad, koje podrazumeva pristojne i bezbedne uslove rada, ostvarivanje prava iz i po osnovu rada, pravo na dijalog, odnosno učešće u kreiranju i realizaciji poslovne politike, što je neophodan uslov za održivi privredni i socijalni napredak i razvoj.

Međunarodni dan dostojanstvenog rada ustanovljen je na predlog Međunarodne konfederacije sindikata, a dan pre, podsećanja radi, obeležen je Svetski dan nesigurnog posla, kao upozorenje da nesiguran posao zbog pohlepe kapitala jeste globalni problem i da kao takav i u Srbiji postaje sve prisutniji i veći.

Na Međunarodni dan dostojanstvenog rada trebalo bi da se zapitamo da li se savremeni čovek olako odriče teško stečenih radničkih prava i zašto većinu njih ne ostvaruje kako je propisano, ili ih ne koristi uopšte?

Martin Luter King, simbol građanskog otpora i neposlušnosti, čovek koji je život dao za viziju jednakih i dostojanstvenih ljudi, tvrdio je da svi mi lagano umiremo kao ljudska bića od onog trenutka kada počnemo da ćutimo o stvarima koje su važne.

Ćutimo o sreći, dostojanstvu i ljudskoj solidarnosti. Zažmurimo ili nervozno odmahnemo rukom na spominjanje socijalne pravde. Onog trenutka kada izgubimo nadu i prestanemo da maštamo o boljem i pravednijem svetu, postajemo tek mašine za preživljavanje, hodajući po svetu kao zombiji.

Četiri stuba

Dostojanstven rad je rad dostojan slobodnog čoveka. Najjednostavnije rečeno, radi se o temeljnom ljudskom pravu na pristojan rad koji je ugovoren, predvidljiv i koji se odvija pod unapred poznatim i prihvatljivim uslovima. Rad koji je osiguran i bezbedan u pogledu fizičkog zdravlja i rizika, ali isto tako i na kome nas ne mobinguju i ne „gužvaju nam karakter“. Naravno, dostojanstven rad je i samo onaj rad koji je na vreme plaćen i od koga se da pristojno živeti, kako kaže predsednik UGS „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković.

Nasuprot uslovima u kojima živi većina zaposlenih, dostojanstven rad je samo onaj rad koji ne unižava čoveka i koji objedinjuje sledećih šest elemenata: (1) produktivan rad a ne tek politički kreirano (privremeno) radno mesto, (2) uređen i fer odnos poslodavaca prema zaposlenima, (3) bezbedno i zdravo radno mesto i (4) zaštitu socijalnih prava zaposlenih i članova njihovih porodica. Time se ujedno kreiraju i (5) uslovi za lični prosperitet zaposlenog i njegovu socijalnu integraciju koja uključuje i (6) slobodu zaposlenih da se organizuju i aktivno učestvuju u odlukama koje ih se neposredno tiču.

Uspostavljanje uslova za ostvarivanje dostojanstva na radu nije samo misija sindikata već stvar konsenzusa unutar Međunarodne organizacije rada (MOR), od koje je dostojanstven rad kao koncept i potekao. Treba li dodati i da je, bez obzira na sve izazove, dostojanstven rad, kao i socijalna sigurnost, temeljna vrednost i pretpostavka EU integracija kojima stremimo i u koje se toliko kunemo? Nasuprot tome, suočeni smo sa krizom i strahom od gubitka posla, odnosno pratećim nastojanjem predatorsko-grabežljivog kapitala za beskrajnim fleksibilizovanjem rada i sužavanjem prava radnika. U najgorem su položaju, ipak, angažovani u sivoj ekonomiji.

Ni za koga nije tajna da se profit cedi na taj način što su poslovi u „neformalnoj“ ekonomiji nesigurni i organizovani pod uslovima koji ozbiljno mogu narušiti zdravlje ljudi koji na njima rade, a neretko im i ugroziti živote. Dodatno, ovako angažovana lica u neformalnom sektoru najčešće nemaju ni mogućnost organizovanja i udruživanja u sindikate, što samo pojačava njihovu nemoć da ostvaruju svoja prava.

„Fleksibilno“ angažovanje radnika bez ugovora je zapravo sredstvo za smanjenje troškova rada, povećanje konkurentnosti na tržištu i, ezopovski rečeno, „olakšano upravljanje ljudskim resursima“. Ono što ti „uslovi“ uspevaju da stvore jesu prekarnost i prekarni radnici. Mogli bismo da kažemo da je danas, poput visoko programiranog uređaja, u toku stvaranje beskrajno prilagodljivog, bezidentitetskog radnika sa kojim se može činiti šta god se poželi.

Imajući u vidu realnu sliku zaposlenosti, MOR je još 2002. godine iznela rešenje koje počiva na četiri stuba dostojanstvenog rada, a to su: zapošljavanje, radna prava, socijalni dijalog i socijalna zaštita. Ovakvo nastojanje MOR dodatno je ojačano 2008. godine usvajanjem Deklaracije o socijalnoj pravdi i fer poslovanju. Oni bi trebalo da se obezbede kroz postizanje većeg procenta zapošljavanja i mogućnosti zarađivanja, podrazumevajući pod tim i kvalitetnije zapošljavanje.

Zbog toga, neophodno je posmatrati dostojanstven rad ne samo kao međunarodno prihvaćenu referencu i cilj sam po sebi, već kao način  da se poveća razvoj, smanje siromaštvo i neformalna zaposlenost. Stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta podrazumeva, međutim, privredu koja stvara mogućnosti za investicije, preduzetništvo, razvoj veština, otvaranje radnih mesta i  održiv i pristojan život. To se može obezbediti ne razumevanjem dualnog obrazovanja kao kreiranja gotovo besplatne radne snage za potrebe korporativnog kapitala, već, recimo, putem socijalnog preduzetništva i proizvodnje koji bi otvorili prostor za ekonomske aktivnosti siromašnih posredstvom sredstava i imovine koju imaju na raspolaganju.

Radnica u polju u Kaliforniji tokom branja jagoda (Foto: Tim Mossholder on Unsplash)

Pravo na dostojanstven rad nije nikakva „sindikalna ujdurma“ i levičarska provokacija već temeljna pretpostavka čoveka dostojnog života. Uostalom, i Ustavom Srbije propisano je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, zaštitu na radu i pravičnu naknadu. Uz platu, bezbedne uslove rada i poštovanje, to je karika koja čoveku ne dozvoljava da, kako je to Stojiljković sociološki konstatovao, bude „mrtvac na dopustu“ i da ne hoda po svetu kao zombi.

Ako se podvuče crta, dostojanstven rad morao bi da zadovoljava i bitnu vremensku odrednicu, davno formulisanu kroz tri osmice – osam sati rada, osam sati sna i osam sati društvenog života.

U istraživanjima kvaliteta života, odnosno društvenih pretpostavki sreće, posao od koga može da se pristojno živi i koji ispunjava zadovoljstvom jeste prva pretpostavka za sreću. Koliko u Srbiji danas ima ljudi koji su srećni zato što imaju dobro plaćeni posao koji ih čini ispunjenim i zadovoljnim? I da li smo u tom pogledu zemlja nesrećnih i uniženih, lišenih nade? I da li će ikada biti drugačije?[1]

Srbija je danas zemlja u kojoj su, ipak, prisutni i siromaštvo i nejednakost, a dostojanstvo i sreća teško idu sa siromaštvom. Siromaštvo, po pravilu, ne donosi ništa dobro. Kao u Brehtovom „Dobrom čoveku iz Sečuana“ najstrašnija posledica siromaštva je dehumanizacija – pretvaranje čoveka u biće bukvalnog preživljavanja, u kome često nema mesta za dobrotu i brigu za druge.[2]

Sreća je i čin ljudskog dostojanstva i mogućnost da se bude solidaran i empatičan, da se uživi u poziciju drugih i da se sa njima saoseća, odnosno da može da im se pomogne. Briga za druge je solidarnost dokazana na delu. Vrednosti su te koje su, nažalost, danas predmet podsmeha sem ako nisu politički i tržišno naplative i služe kao pokriće i oproštajnica za pohlepu – alavost, što bi rekli naši ljudi.

Ljudi su jednaki u svojoj neuporedivosti i različitosti i u svojim jednakim pravima i dostojanstvu. Priznatog ljudskog dostojanstva nema bez priznatog dostojanstvenog rada. Obrnuto, kako to tvrdi Ričard Senet, profesor sociologije na Londonskoj ekonomskoj školi, nejednakost i prekarnost gotovo pravolinijski vode u ljudsku udaljenost koja povratno uvećava nesreću i nejednakost. Nažalost, termin prekaran, dakle nesiguran, nestabilan, besperspektivni rad, odnosno prekarijat kao moderna forma proleterijata, odomaćili su se u našem rečniku i dominiraju našim radnim odnosima. Naredna dilema je, dakle, koliko ljudi je kod nas u zoni dostojanstvenog, a koliko u zoni prekarnog rada?

Nesigurnost

Uključivanjem u obeležavanje Međunarodnog dana dostojanstvnog rada Savez samostalnih sindikata Srbije se priključio Međunarodnoj konfederaciji sindikata u kampanji za ekonomski oporavak i reforme, u kojoj se milioni ljudi širom sveta mobilišu radi promena koje treba da obezbede nova radna mesta, veće zarade i dostojanstven rad.

Gotovo po pravilu, na dan obeležavanja dostojanstvenog rada sindikati podsećaju na to koliko je radnik daleko od dostojanstvenog rada, pa samim tim i od dostojanstvenog života, ukazujući na raskorak između potreba i onoga što svet rada ima. Do dostojanstvenog rada od koga se normalno živi i porodici obezbeđuje egzistencija proći će još puno vremena, ali se za njega treba svakodnevno boriti, naročito sada, u uslovima pandemije.

Pandemija je zaoštrila izazove koji su postojali i pre njenog izbijanja oko dostojanstvenog rada. Država je preduzela niz mera kako bi se ublažile posledice i svojim merama pomoći u pandemiji korone vodila je brigu o poslodavcima, ali isto tako i radnicima, i do otpuštanja nije došlo zbog davanja minimalaca od strane države za više od milion ljudi.

Mere su preduzete da bi se omogućilo da opstanu radna mesta, da se ne izgubi posao, da se „dan sutra“ posle pandemije dočeka na najbolji način. Pandemija i dalje traje i niko sa sigurnošću ne može da kaže kako će izgledati svet i ekonomija posle korone. Kada su u pitanju solidarnost i saradnja – to se u svetu, nažalost, ne dešava. Možda će ih biti u svim segmentima, ali ne u ekonomiji, jer je, pokazalo se, svako od početka pandemije gledao samo sebe.

Obeležavajući dan dostojanstvenog rada, sindikati su još jednom ukazali na model globalnih lanaca snabdevanja koji dominira svetskom ekonomijom, podstiče eksploataciju i nejednakost, slabi borbu za pravdu, a budućnost čini dodatno neizvesnijom. Vlade ne uspevaju da regulišu ponašanje multinacionalnih kompanija unutar granica svojih zemalja i na globalnom nivou. Stoga, 94 odsto radnika u globalnim lancima snabdevanja predstavlja prikrivenu radnu snagu, koja zarobljena u neformalnom, prekarnom radu proizvodi robe i usluge. Kompanije ih izrabljuju, iznajmljuju, dogovaraju poslovne aranžmane i ostvaruju basnoslovne profite.

Da li se na dan dostojanstvenog rada mi u Srbiji podsećamo koliko smo daleko od dostojanstva? Dostojanstvo radu daje radnik i zato treba javno prozivati i obeležiti sve one koji mu ga na bilo koji način oduzimaju, bez obzira je li je reč o poslodavcima ili njima bliskim političarima i vlasti. Svetski dan dostojanstvenog rada obeležava se jedan dan u godini, ali radniku i radu to dostojanstvo pripada svih 365 dana u godini. Ono je radničko pravo i sindikalna je dužnost i obaveza da se dijalogom i pritiskom na poslodavce i političare uradi sve kako bi to zaista tako i bilo.

Građevinski radnici u Kalgariju, Kanada (Foto: steph washi on Unsplash)

Poniženje i diskriminacija vrlo često su prisutni na svakom koraku, ali i ćutanje, jer je strah od gubitka i takvog posla ogroman. Sa zaradom koja je najčešće niža od egzistencijalnog minimuma, nema govora o bilo kakvom dostojanstvenom radu srpskog radnika. Lojalnost poslodavcu i naporan rad koji je nekada obezbeđivao stabilnu karijeru zaposlenog i sigurnu penziju je obezvređen i obesmišljen. Sve više radnika, usled preovlađujućeg nedostatka radnih mesta, radi na privremenim i povremenim poslovima, izložen visokom stepenu rizika, za niske ili minimalne zarade.

Rad koji je daleko od dostojanstvenog lišava ljude prava na pristojan život, podriva kompletan sistem vrednosti, utiče na materijalno i psihološko stanje nacije, a posebno porodice, koja je danas u takvim uslovima veoma ugrožena. Ono što dodatno zabrinjava jeste da se ne naziru rešenja, jer se egzistencijalni problemi građana iz godine u godinu guraju u stranu pred naletima dnevne politike.

Pored odsustva socijalnog dijaloga, sindikate zabrinjava i nedostatak radničke solidarnosti kada su rad i posao u pitanju, odsustvo kohezionih veza među ljudima i empatije. Ljudi sve više propuštaju da reaguju, misleći da to nije njihova stvar i da se to ne sme. Najveći strah zaposlenih je prema mogućem gubitku radnog mesta. Više od 75 odsto zaposlenih u Srbiji je zabrinuto za radno mesto na kojem trenutno rade.

Globalna kriza

Ove godine, kao i prošle, 7. oktobar se zagubio – mada se i inače lako zagubi – u globalnoj krizi izazvanoj koronavirusom, pa su sticajem tih okolnosti već drugu godinu u prvom planu ljudi koji moraju da rade da bi svi ostali kako-tako opstali, pa i bukvalno preživeli. Pandemija, odnosno napad virusa, odneo je milione života širom sveta, a sva je prilika da neće mirovati ni do sledećeg 7. oktobra.

Lekari različitih usmerenja, medicinske sestre, laboranti, čistači/ce u zdravstvenim ustanovama i drugi ljudi iz tzv. zdravstvenog sektora, uključujući i one u naučnim ustanovama i farmaceutskoj industriji koji su radili na pronalaženju leka i vakcine, na prvoj su – tako se kaže – liniji fronta u borbi sa nevidljivim neprijateljem. Oni su tokom prošle i ove godine na raznim meridijanima bukvalno skapavali i skapavaju od posla u danonoćnoj opsadi virusa koji je gotovo paralisao svet i prilično, praktično preko noći, izmenio i prioritete i način života i rada. Svih, ne samo zdravstvenih radnika.

No, baš zbog te izloženosti, njihov rad se hvali i javno i privatno, ali uprkos činjenici da je život bez njih bukvalano nemoguć, hvale i priznanja retko pronalaze iskaz koji bi se mogao okarakterisati svim atributima koje sintagma dostojanstven rad nosi. Uključujući i onaj koji bi dušebrižnici mogli okarakterisati kao bizaran, a to je zarada, koja svakako ne može i ne sme biti ista ako podrazumeva prekovremeni i noćni rad, spajanje smena, višesatno angažovanje pod teškom opremom kakvu su u sudaru sa infektivnim bolestima zaposleni bili prinuđeni da nose.

Dakle, korona je postala lakmus pod kojim su sam rad i dostojanstvenost rada „pocrveneli“, a zbog vanrednih okolnosti oni kojima je obaveza upravo zaštita rada i uslova rada postali su nevidljivi. Pre svega, sindikati i organizacije za zaštitu ljudskih prava.

Rada i dostojanstva rada sećamo se samo povodom dana kada se obeležava, a svim ostalim danima, sedmicama i mesecima u godini okrećemo se sitnim interesima i strahovima – da se sačuva (pre toga dobije) poslić, da se ne zameri nekome „gore“ koji može da se osveti. A to sve rad pretvara u nedostojanstven.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko, uz pridev dostojanstven (rad), dodaje i druge dve odrednice – pristojan i dobar. Onaj posao od kog može da se živi pristojno, dobro, dostojanstveno. „Kad kažem dobar mislim na ukupne uslove rada, u kojima je plata samo jedan od uslova za rad. Što bolja to bolje, ali važno je da zarada odgovara kvalifikacijama, da se radnik ne oseća eksploatisano, ugroženo, progonjeno. Taj nivo dostojenstvenosti rada ima i socijalnu i psihološku dimenziju. Značajno je i da se ima i osiguranje, da radnik nije izložen preteranim rizicima, da očekuje izvesnu penziju“, navodi Arandarenko.[3]

Arandarenko ne sumnja u ono što se i golim okom vidi, a i forsira u Srbiji, da je sigurnije i isplativije biti angažovan, odnosno zaposlen u javnom sektoru. Tu se, napominje, neki od elemenata dostojanstvenog rada lakše ističu, pre svega sigurnost posla, a i zarada koja je u proseku veća kada vam je država poslodavac. Sigurnost takvog radnog mesta, međutim, uslovljena je drugim odnosima koji dostojanstvenost i rada i radnika poništavaju ili barem smanjuju, a Stojiljković njihov izraz vidi u klijentelizmu, nepotizmu i partijskom zapošljavanju.[4]

Profesor na FPN i predsednik UGS „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/24 Vesti)

Tokovi globalizacije, a pre svega ekspanzija globalne ekonomije, transformisali su svet rada, izmenili ekonomsko okruženje i socijalnu platformu. Takva društveno-ekonomska kretanja postavljaju nove zahteve za sve socijalne partnere, a pre svega za MOR kao glavnog konstituenta ovih odnosa.

Nasuprot stremljenjima pristojnog rada koja su usmerena ka humanizaciji rada i moralizaciji radnih odnosa, savremeni trendovi globalizacije (deregulacija, fleksibilizacija) potiru koncept socijalne kohezije, oživljavaju neoliberalne aspiracije u odnosima rada i kapitala i time narušavaju fundamentalna ljudska prava i principe na radu. Apsurd je da u savremenom društvu u kome je uspon civilizacijskih vrednosti (dostojanstvo čoveka, pravda, pravičnost, i dr) pravima čoveka dao kvalitet „prirodnih prava“, a da fundamentalna prava i principi na radu, radni standardi i socijalna pravda budu na marginama.

Nezadovoljavajuće stanje u praksi radnog prava, kako na međunarodnom tako i na nacionalnom planu, izraženo je u pogledu svih segmenata dostojanstvenog, pristojnog rada; npr. sloboda rada je narušena sve zastupljenijim oblicima prekarnog rada; u pogledu jednakih mogućnosti evidentan je jaz između žena i muškaraca, u manjoj ili većoj meri u svim zemljama; dostojanstvo na radu ugrožava mobing kao učestali vid uznemiravanja radnika na radnom mestu; socijalni dijalog je u krizi i dr.

Opravdano se zaključuje da je savremeno društvo, i pored civilizacijskih uspona, u pogledu stanja ljudskih prava i sloboda na radu, i uopšte u pogledu međuljudskih odnosa na radu, isto kao s kraja 19. veka. Neukost, neobrazovanost stanovništva, netolerantnost, nepoštovanje razlika naročito manjinskih grupa, tranzicijske promene, dugotrajni ratovi i ekonomski potresi, diktature koje su doskora bile normalna slika „modernog“ sveta pomerili su poimanje standarda „prag ljudskih prava“.

S obzirom da je društvena cena nezaposlenosti izuzetno visoka, potrebno je preduzeti sve mere u postizanju pristojnog rada usled obilja socijalnih beneficija produktivnog i ekonomski efikasnog rada. Neophodno je razviti instrumente – posebno kod zemalja u razvoju – u cilju merenja pristojnog rada kao standardnog dela njihovih nacionalnih statističkih programa i redovnih istraživanja radne snage.

Izveštaji pristojnog rada putem sistema prikupljanja, sistematizovanja i jednostavne dostupnosti informacija na osnovu jedinstvenih pokazatelja pristojnog rada pružaju mogućnost MOR da obezbedi kompleksnu realizaciju sadržine pristojnog posla. Time i da prenese sopstvene stavove i poruke, da utiče na javne debate u vezi radnih i socijalnih pitanja. S druge strane, to bi omogućilo radnicima širom sveta, sindikatima, vladama i opštoj javnosti da spoznaju suštinu pristojnog posla, da uoče deficite i oskudice pristojnog rada i da uporede kako i na koji način funkcionišu u poređenju sa njihovim kolegama u drugim zemljama.[5]

Sirovi menadžment

Razmatranje teme pristojnog rada ima značajan doprinos u pogledu perspektive pristojnog rada u Republici Srbiji. Premda je nemoguće govoriti o perspektivi dimenzija i komponenata jednog standarda kada je u stvarnosti pristojan rad imaginacija za veći deo stanovništva.

Na drugoj strani, mnoga lica koja su u radnom odnosu lišena su osnovnih prava na rad i po osnovu rada. Primeri unižavanja osnovnih prava i principa na radu su u svim segmentima, naročito kod privatnih poslodavaca, kod kojih vrlo često: ne postoji kultura „ugovora o radu“, veliki broj radnika radi na crno; radnici ne mogu ostvariti pravo na zdravstvenu zaštitu ni druga prava iz socijalnog osiguranja, jer se ne uplaćuju doprinosi za penzijsko/invalidsko osiguranje. U domen utopijskih zahteva su pravo na plaćanje prekovremenog rada, pravo na godišnji odmor, efikasna zaštita prava, i sl.

Može se konstatovati da nisu zaživeli (u pravom smislu) industrijski odnosi, industrijska demokratija, usled nedefinisanog svojinskog statusa većine preduzeća, kao plod neuspelih privatizacija. Na takvim temeljima, neizgrađen, „sirov“ menadžment „vlada“ nad zaposlenima, umesto da upravlja ljudskim resursima. Sve to doprinosi narušavanju međuljudskih odnosa i patologiji komunikacije na radu.

Opravdano se postavlja pitanje adekvatnosti termina „pristojan rad“. Naime, za pristojan rad kao prevod (eng. „decent work“) nailazi se na termin „dostojanstven“ i „ljudski“ rad. Očigledno da i pored terminološke širine i bogatstva našeg jezika, termin „pristojan“ odaje minimalizam u odnosu na dimenzije i domen koji treba da iskaže. U većini slučajeva to je slično onome što u Evropskoj uniji nazivaju „kvalitet zaposlenja“ („quality of employment“).[6]

Perači prozora u Lisabonu (Foto: Nuno Silva on Unsplash)

U odličnom tekstu „(Samo)sagorevanje milenijalaca“[7] u kojem se govori o specifičnim dobro plaćenim profesijama, kao i zaključcima do kojih autor teksta dolazi, može se sa izvesnim nužnim korekcijama sasvim dobro  ilustrovati položaj svakog radnika u savremenim radnim odnosima. Njih odlikuje fleksibilnost koja je samo naizgled pogodna za obe strane – radnika i poslodavca – a zapravo služi poslodavcu da obriše granice privatnog i poslovnog života, da učini radnika potpuno dostupnim i potpuno podređenim volji poslodavca.

Autor teksta pravilno zaključuje da je sve stvar ličnog izbora, ali i da je kultura s takvim obrascima ponašanja nametnuta neoliberalnom logikom vlasništva poslodavca nad svakim aspektom života radnika. Jer, ako neće on, radnik, da izgara na poslu, ima ko će ga zameniti podjednako efikasno. Upravo se tu može naći dodirna tačka između bankarskog službenika, čistača ulica i motača kablova. Eksploatacija je uvek prisutna, bez obzira na to da li smo spremni da „za gazdu“ odgovaramo na mejlove klijenata iz toaleta u šest ujutru, mnogo pre nego što nam je počelo radno vreme, ili ćemo provesti dodatnih šest sati (posle onih osam koje odradimo i koji su nam jedino plaćeni) za fabričkom trakom da bismo ostvarili previsoko postavljenu radnu normu.[8]

Zbog toga je i priča o ljudima koji izgaraju na poslu priča o svima nama, priča o urušavanju radnih prava, o nametanju dogme da alternativa radnom vremenu dužem od osam časova, oduzimanju privatnog i porodičnog života, odricanju od godišnjeg odmora – ne postoji. Istina je da postoji, da za one koji ubiraju višak vrednosti važe pravila drugačija nego za one koji taj višak stvaraju radeći 50 i više časova nedeljno, za one koji su lišeni mogućnosti da zatvore vrata kancelarije, odu iz fabričke hale, ugase laptop ili mobilni telefon, i jednostavno se isključe iz sveta posla.

Radno vreme „od 7 do 15 časova“ ne pamte dobro ni oni najstariji radnici. „Od 9 do 17“ nam je već mnogo bliži izraz. „Od sedam pa dok se ne završi posao“ važi, čini se, za mnoge radnike u poslednjih par decenija, a naročito u drugoj deceniji 21. veka.

Kako povratiti dostojanstvo radu i osnovna prava, koja su se još koliko pre dvadeset-trideset godina podrazumevala? Naivno je očekivati da će se poslodavci dobrovoljno odreći dodatnog profita koji im radnici stvaraju radeći do iznemoglosti. Ne, baš kao u 20. veku, za ta prava se danas radnici moraju ponovo boriti. Moraju ih osvajati iznova. I danas, kao pre dve stotine godina, država nije na strani radnika.[9]

Prvi korak u ovoj borbi mora biti vraćanje izvornim radnim pravima – ograničeno radno vreme, pre svega, da se radnik ponovo smatra čovekom, a ne robom (ova reč se može shvatiti u oba njena značenja). To znači drastičnu destimulaciju prekovremenog rada – ako poslodavac tako nešto želi, mora znati da će morati drastično više da plati. Ako bi poslodavac morao da odvaja znatna finansijska sredstva kao naknadu štete radniku za svako kršenje zakona, a još znatnija državi kao porez na bezobrazluk, sigurno je da bi se za relativno kratko vreme odnos poslodavaca prema radnicima izmenio nabolje.[10]

Odlučno „ne”

Radnici se moraju boriti protiv svake fleksibilnosti. Bilo bi isključivo i pogrešno reći da ona nikako nije potrebna na savremenom tržištu rada, ali pojedine forme fleksibilnosti su izmišljene isključivo zbog eksploatacije i nemaju veze sa takvim potrebama. Radnici moraju reći odlučno NE: agencijskom zapošljavanju, omladinskim zadrugama, dualnom obrazovanju, radu van radnog odnosa, radu na crno, ugovorima sa nultim radnim vremenom (ove poslednje još nismo ni upoznali, ali nam se sprema u budućnosti).

Moramo povratiti pravo na privatnost. U svetu u kojem je logično da nas poslodavac zove, piše, angažuje u svako doba dana i noći, da nas prati preko telefona ili računara, privatnosti zapravo nema. Nema je ni u svetu u kojem poslodavac beleži svaki odlazak u toalet i napuštanje radne trake, savetuje upotrebu pelena i obeležava radnice koje imaju mesečni ciklus, ukida nam pravo na bolovanje i traži da pregleda medicinsku dokumentaciju, na šta nema pravo. Svaki kontakt posle radnog vremena morao bi da bude zabranjen – izuzev ako se ne plaća posebno, a i tada sa oštrim ograničenjima. Svaki kontakt koji predstavlja povredu intime, ličnog i porodičnog života radnika zabranjen je kako na radnom mestu tako i van njega – ali država ništa ne radi na sankcionisanju bahatih poslodavaca, što se mora promeniti.[11]

Moramo raditi da bismo živeli, a ne živeti da bismo radili. Ovo podrazumeva znatno uvećanje minimalne zarade, potpuno drugačiji sistem minimalnih plaćanja, socijalnih davanja i kontrole poslodavaca. Situacija u kojoj se višak vrednosti koji stvaraju siromašni radnici nesmetano odliva iz zemlje neodrživa je i sa stanovišta socijalnog mira i sa stanovišta opstanka te zemlje – ove politike moraju se drastično promeniti.

Potraga za identitetom

U vreme pandemije virusa korona, koja će, kao kriza i ponude i tražnje, izvesno je uz sve druge rizike, planetarno društvo i ekonomiju uvesti u krizu, oštriju od one iz 2008/2009. godine, prethodno je, pre više od četiri decenije, transnacionalna priroda korporativnog kapitala oslabila strukturalnu moć sindikata.

Ova epohalna promena manifestovala se u napuštanju masovne proizvodnje, logike pune zaposlenosti i transferu industrijske strukture prema ekonomiji baziranoj na znanju.

Ulrih Bek, poznati nemački sociolog, u svojim radovima bio je usmeren na pitanja o gubitku kontrole, neznanja i neizvesnosti modernog doba. Tvorac termina „društvo rizika“ i „druga savremenost“, govoreći o društvu stvorenih rizika, tvrdi i da kapitalizam sada postoji bez klasa i da klasa više nije kredibilna osnova za društveno i političko delovanje. Zapravo, on tvrdi da je klasa „zombi kategorija“.[12]

Nemački sociolog Ulrih Bek na jednom simpozijumu na Univerzitetu u Sent Galenu, 27. maj 2012. (Foto: Wikimedia/International Students’ Committee, CC BY-SA 3.0)

Sugestija je da je sindikalni pokret vezan za defanzivnu odbranu postojećih prava i da je loše opremljen za razvoj novog projekta koji će se baviti nesigurnostima koje stvara novo „društvo rizika“. Prethodno je još Jirgen Habermas, nemački sociolog i filozof, pobornik kritičke teorije i pragmatizma, tvrdio da su sindikati odustali od mobilizacije protiv statusa kvo i da su postali puki mehanizmi za usmeravanje žalbi. Cinično, moglo bi se govoriti o zombi sindikatima, odnosno o organizmu koji, istina, može da vrši mehaničke radnje, ali ne i da misli (svojom glavom), odnosno lišenom sećanja i moći promišljanja budućeg.[13]

Za teoretičare novih društvenih pokreta sindikati treba da se umrežuju i povezuju sa „novim alternativnim društvenim pokretima“ kako bi formirali globalni društveni pokret koji tek može postati izazov.

U poslednjoj deceniji ili dve, na sindikalnu i političku agendu, pored digitalizacije i robotizacije i njihovog uticaja na sam karakter i odnose na tržištu rada, ušle su i teme klimatskih i demografskih promena, migracija, terorizma, kao i njihovih političkih implikacija, od kojih je rast desnog populizma i puzajući, konfliktni proces deglobalizacije i planetarne preraspodele moći samo jedna od karakteristika.

U svetu u kome je promena jedina izvesnost i sindikat je pred izazovom promena tako da se moraju radikalno menjati i transformisati, kako sa strategijom tako i sa oblicima organizovanja i delovanja. Primera radi, u digitalizovanoj i zelenoj ekonomiji, klasičnim metodama oflajn delovanja pridružuje se onlajn komunikacija, posebno komunikacija na društvenim mrežama koja postaje integralni deo sindikalne akcije, a ne tek njen pomodni dodatak.[14]

U svetu koji se menja pred našim očima, za kolektivne aktere poput sindikata transfer znanja i veština je ključan – kako za organizacijsku kulturu i umeća kombinovanja starog i novog organizacijskog repertoara i sredstava tako i za ukupan uticaj i moć. U tom okviru, sindikat je kolektivni akter koji svoj programski identitet i ciljeve za borbu radnika za dostojanstveniji rad mora graditi na integrisanju kritičkih analiza u svoje programske i akcione ciljeve, čak i kad to nosi brojne izazove i bolne rezove.

Budućnost sindikata

U vremenima radikalnog gubitka kontrole radnika nad procesom rada, njegove sveopšte fleksibilizacije, pitanje je šta su dometi fokusiranja sindikata na tradicionalnu funkciju servisiranja interesa zaposlenih – bez svesti da se mora biti okvir organizovanja i platforma za sve radno angažovane.

Budućnost sindikata, sama njihova sudbina, zavisi od prepoznatljivog programskog i akcionog identiteta, od političkog kapitala, odnosno moći mobilizacije zaposlenih i građana, kao i od organizacijske efikasnosti i poverenja koje uživaju. Dilema je imamo li u sindikatima energije, volje i kapaciteta za promene i imaju li u tom poslu relevantne saveznike.

Zaposleni i sindikati, jedni od najvećih tranzicionih gubitnika, i rastuće nejednakosti i neravnoteže moći neće se izmeniti bez temeljne revizije dominantnog neoliberalnog obrasca po kome se odvijaju globalizacijski procesi.

U okviru globalne strategije korporativnog kapitala, u postkomunističkim društvima poput Srbije, u kojima kroz mehanizme klijentelizma, političke korupcije i partijskog zapošljavanja vladajuće partije/koalicije okupiraju državu, koriste se barem četiri anestezirajuća sredstva/alatke. Prvo predstavlja već uspostavljeni zakonodavni okvir, koji redukuje prava zaposlenih i uticaj sindikata. Njemu, nažalost, posle obećanih demokratskih promena i u uslovima prethodnim ratom i sankcijama devastirane ekonomije i raširene nezaposlenosti i bede, nije pružen značajniji otpor.

Drugo sredstvo čini takođe obavljena ideološka prerada i to ne u formi razložne i argumentovane kritike, već potpunog negiranja, čak blamaže prethodnog socijalističkog modela razvoja. Cilj je bio i zatiranje i gubitak sećanja na vreme samoupravljanja i dostojanstva postignute, barem formalne, participacije i učešća u odlučivanju. Najzad, proizvođenje poluistina ili, preciznije, retuširanje i redizajniranje vesti i formiranje slike sindikata u javnosti kao relikt prošlosti i prilično neuticajnih organizacija zabavljenih sobom.[15]

Indonežanski radnici tokom jednog skupa u Džakarti, 12. mart 2019. (Foto: Fauzan on Unsplash)

Strateški cilj sindikata jeste da vrati dostojanstvo radu. Nasuprot uslovima u kojima živi većina (polu)zaposlenih, dostojanstven rad je samo onaj rad koji ne unižava čoveka. Put koji u međuvremenu sindikati moraju sami preći je sledeći: 1. od servisa za zaposlene do platforme, mreže za sve radno angažovane, 2. od trabanta do partnera: od poslušničke pozicije do konfliktnog partnerstva, 3. od ekskluzivne političke veze do (iznuđene) političke suverenizacije, 4. od organizacijskog monizma do (uređenog) sindikalnog pluralizma.

Demokratija, dostojanstveni rad i socijalno i ekološki održiv razvoj bazirani na vrednostima slobode, jednakosti i socijalne pravičnosti, solidarnosti i kohezije vrednosti su zbog kojih treba izaći iz zone komocije i ravnodušnosti. Sindikati treba da u sadejstvu sa radnicima obezbede dostojanstven, ugovoren, bezbedan i na vreme i pristojno plaćen rad, a ne njegovu prekarnu – nestabilnu, neizvesnu, lišenu radnih, socijalnih i sindikalnih prava, karikaturu.

Pristojan, čoveka dostojan život je život lišen bede, siromaštva, socijalne izolacije i stigmatizacije. Bez (besplatnog ili barem visoko subvencionisanog) pristupa kvalitetnom obrazovanju i zdravstvenim uslugama i prava na kulturu sledi socijalna izopštenost i digitalno ropstvo. Najzad, bez međugeneracijske ekološke solidarnosti i odgovornosti pitanje je kakvu ćemo planetu ostaviti svojim naslednicima. Sredstva za eliminisanje bede i stvaranje održivog globalnog sistema su tu, pred nama, ali su još uvek čvrsto u rukama korporativne elite i njenih političkih izvođača radova.[16]

Na kraju, svest da postoji alternativa i da neoliberalno sivilo ne mora biti naša sudbina jeste početak njegovog kraja.

 

Ostoja Vojinović je istoričar i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.

______________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] https://nezavisnost.org/dan-dostojanstvenog-rada-u-zemlji-unizenih-ljudi/

[2] https://nezavisnost.org/dan-dostojanstvenog-rada-u-zemlji-unizenih-ljudi/

[3] https://nezavisnost.org/svetski-dan-dostojanstvenog-rada-raditi-kao-slobodan-covek/

[4] https://nezavisnost.org/svetski-dan-dostojanstvenog-rada-raditi-kao-slobodan-covek/

[5] Mr Slobodanka Perić, Pristojan rad, doktorska disertacija, Univerzitet u Nišu, Pravni fakultet

[6] Mr Slobodanka Perić, Pristojan rad, doktorska disertacija, Univerzitet u Nišu, Pravni fakultet

[7] https://www.beforeafter.rs/drustvo/pravo-na-lenjost-izgaranje-na-poslu-kao-nova-dogma-milenijalaca-prvi-deo/

[8] https://pescanik.net/manifest-kako-osvojiti-pravo-na-dostojanstveni-rad/

[9] https://pescanik.net/manifest-kako-osvojiti-pravo-na-dostojanstveni-rad/

[10] https://pescanik.net/manifest-kako-osvojiti-pravo-na-dostojanstveni-rad/

[11] https://pescanik.net/manifest-kako-osvojiti-pravo-na-dostojanstveni-rad/

[12] Zoran B. Stojiljković, Univerzitet u Beogradu, FPN, Sindikati, kriza i društvene promene (https://library.fes.de/pdf-files/bueros/belgrad/16509.pdf)

[13] Zoran B. Stojiljković, Univerzitet u Beogradu, FPN, Sindikati, kriza i društvene promene (https://library.fes.de/pdf-files/bueros/belgrad/16509.pdf)

[14] Zoran B. Stojiljković, Univerzitet u Beogradu, FPN, Sindikati, kriza i društvene promene (https://library.fes.de/pdf-files/bueros/belgrad/16509.pdf)

[15] Zoran B. Stojiljković, Univerzitet u Beogradu, FPN, Sindikati i tranzicija – jedna do kraja neispričana priča (https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2019/0085-63201903860S.pdf)

[16] Zoran B. Stojiljković, Univerzitet u Beogradu, FPN, Sindikati i tranzicija – jedna do kraja neispričana priča (https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2019/0085-63201903860S.pdf)

 

Naslovna fotografija: Ricardo Gomez Angel on Unsplash 

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u