M. Zdravković: Približavanje Srbije i Bugarske prosečnoj razvijenosti EU 2000-2020.

Bugarska je, iz geopolitičkih razloga, primljena u EU 2007. kada je njen nivo razvijenosti bio na 38,6 odsto prosečnog u EU. Srbija je 2020. dostigla 43 odsto razvijenosti EU i njeno učlanjenje nije na vidiku

Proces konvergencije predstavlja apsolutno i relativno približavanje između dve pojave, bile one ekonomske, političke, matematičke, kakve god.

Osnovna motivacija za učlanjivanje u EU siromašnih zemalja južne, istočne i centralne Evrope prethodnih decenija bila je da kroz proces konvergencije izađu iz materijalnog siromaštva i da postanu bliže Nemačkoj i Francuskoj po standardu svojih građana. Umesto da Španci, Portugalci, Italijani i Grci idu i rade na sever bolje je bilo da se razvijaju njihove zemlje, te da njihovi stanovnici nemaju takvih potreba.

Od 1990. godine bivše socijalističke zemlje istočne Evrope izvršile su sva ekonomska i politička prilagođavanja (konvergencije) kako bi postale članice EU i od tog članstva imale očiglednih materijalnih koristi. Prag je postao jedan od najrazvijenijih statističkih regiona u EU, a Slovenija je gotovo izjednačila nivo razvijenosti sa Austrijom i Italijom što je iz socijalističke perspektive osamdesetih godina prošlog veka izgledalo nemoguće.

Hrvatska je poslednja primljena u EU 2013. a pre nje su primljene nama takođe susedne Rumunija i Bugarska 2007. i obe su imale približavanje prosečnoj razvijenosti u EU, dok Hrvatska pati od „holandske bolesti“ da nema nekih motivatora za ekonomski razvoj ukoliko joj se leti od turizma, bez mnogo uloženog rada i kapitala, slije ogromna količina novca.

Konvergencija ili divergencija zavise od promena u nivoima razvijenosti EU, kao merne jedinice, i zemalja koje se nalaze u tom procesu. Ovde su dati podaci o procesu konvergencije Bugarske i Srbije ovoj integraciji.

Promena nivoa razvijenosti posledica je količnika između stope rasta BDP-a i stope rasta stanovništva jer se izražava kao BDP po stanovniku. Ukoliko BDP raste po višoj stopi od stanovništva nivo razvijenosti EU, Bugarske ili Srbije se povećavaju, i obratno, ukoliko stanovništvo raste brže od BDP-a (što je slučaj u mnogo zemalja sa demografskom eksplozijom u Africi, Latinskoj Americi i Aziji).

Pošto Bugarska i Srbija imaju pad broja stanovnika od po pola procenta godišnje, a EU ima otprilike toliku stopu rasta, to znači da bi svake godine, pri istoj stopi rasta BDP-a ove dve zemlje trebalo da konvergiraju ka prosečnoj razvijenosti EU po 0,3 do 0,4 procentna poena (sa 40 odsto na 40,4 odsto razvijenosti u nekoj konkretnoj godini).

Za proces konvergencije je jako važna i brzina ekonomskog rasta EU: ukoliko je velika, ona otvara mogućnosti za još veće stope rasta manje razvijenih zemalja, a ukoliko je mala ili stagnira, i njihove mogućnosti da konvergiraju se smanjuju.

Period od 2000. do 2020. se može podeliti na dva perioda: do 2008. kada je rast bio brz pred izbijanje svetske ekonomske krize i nakon toga, kada je EU ušla u period mnogo sporijeg rasta.

U prvom periodu prosečna godišnja stopa rasta u EU iznosila je 2,39 odsto, u Bugarskoj je bila 5,86 odsto a u Srbiji čak 6,74 odsto. Kod Srbije treba uzeti u obzir da je ona nastupila nakon ekonomskog razaranja 1999. sa izuzetno niske osnovice i da su očekivanja i stanovništva i političara bila mnogo veća od realnih mogućnosti da se ona brže oporavlja. Pogrešne ekonomske politike koje su tada sprovedene, a koje su imale negativnih posledica po oporavak, posebna su tema, ali je i uprkos njima rast iznosio ogromnih 6,74 odsto godišnje.

Srbija je od 2000. do 2008. konvergirala ka prosečnoj razvijenosti EU za 11,6 procentnih poena, sa 27,2 odsto u 2000. na 38,8 odsto u 2008. Bugarska nije imala ekonomske sankcije, ni bombardovanje snaga NATO, ali je bila slično razvijena kao i Srbija i napredovala je sa 29 odsto prosečne razvijenosti u EU u 2000. na 43,3 odsto u 2008, što je konvergencija za 14,3 procentna poena.

Bugarska je, iz geopolitičkih razloga, primljena u EU u 2007. kada je njen nivo razvijenosti (u 2006) bio na 38,6 odsto od prosečnog u EU. Srbija je u 2020. dostigla 43 odsto razvijenosti EU i njeno učlanjivanje u ovu organizaciju nije na vidiku.

Toliko o ovom periodu brze konvergencije i hvatanju koraka sa EU kod obe zemlje.

Od 2009. do 2020. prosečna godišnja stopa rasta u EU iznosila je 0,53 odsto što znači da je njen prosečan nivo razvijenosti punih 12 godina stagnirao (slično Jugoslaviji 80-ih godina prošlog veka). I Bugarska i Srbija imale su ogromno smanjivanje stopa rasta, i to Bugarska na 1,36 odsto, a Srbija na 1,3 odsto. Kada se uzme u obzir opadajući broj stanovnika u obe države to znači da su one nastavile proces konvergencije, ali po minimalnim stopama u odnosu na period kada su imale prosečne godišnje stope rasta BDP-a veće za 3,5 odsto (Bugarska) do 4,3 odsto (Srbija) od EU.

Bugarska je konvergirala ka prosečnoj razvijenosti EU za 11,2 procentna poena, sa 43,3 odsto na 54,5 odsto u ovih 12 godina i približava se nivou razvijenosti Grčke (63,7 odsto proseka EU) i Hrvatske (64 odsto).

Srbija je od 2008. (38,8 odsto) do 2017. (38,9 odsto) potpuno zaustavila proces konvergencije. Nivo razvijenosti u 2018. povećan je za 0,8 procentnih poena, u 2019. je povećan za 0,9, ali je u toj godini bio identičan kao i u 2013. Od 2012. (40 odsto) do 2019. (40,6 odsto) konvergencije gotovo da nije ni bilo. Pitanje je koliko bi se udaljili, divergirali od EU da smo imali rast, a ne pad broja stanovnika.

U 2020. se dogodio ogroman korak naviše u ovom procesu konvergencije jer je nivo razvijenosti Srbije povećan za 2,4 poena, sa 40,6 odsto na 43 odsto razvijenosti EU. To je posledica pada BDP-a u EU za 6,1 odsto pri smanjenju u Srbiji za manje od jedan odsto. Konvergencija za 2,4 procentna poena je najveća nakon 2008. kada je iznosila 2,7 poena. Oba puta se ovaj skok dogodio pri ekonomskom slomu, a ne usled našeg ekonomskog uspeha.

Kada uključimo ovih 2,4 poena u seriju od 2009. dolazimo do konvergencije za 4,2 poena u 12 godina ili prosečno 0,4 poena godišnje. Dug period spore konvergencije nakon osam godina sa konvergencijom od 11,6 procentnih poena ili 1,5 poena godišnje.

Srbija može da ima bržu konvergenciju ka prosečnoj razvijenosti EU, ali ona ne bi smela da se zasniva na dosadašnjim ekonomskim politikama i merama koje nisu bile u skladu sa srpskim relativnim komparativnim prednostima. Ona je prošla kroz desetine mera i reformi kreiranih od MMF-a, Svetske banke, razvojnih agencija SAD-a, Nemačke i drugih sila koje svojim ranijim ponašanjem nisu dokazale da su im namere prema Srbiji dobre.

Razvoj Srbije bi trebalo da bude posledica podešavanja svih institucija i politika ka većinskom i opštem dobru: što je dobro većini, dobro je i Srbiji. Dovođenje kompanija poput Rio Tinta može dovesti čak i do rasta prosečne plate u Srbiji za jedan, dva ili tri evra, ali razaranje koje bi njeno poslovanje izazvalo po stanovništvo i teritoriju Srbije nisu merljivi evrima prosečne plate već milijardama evra razorene države (stanovništva i teritorije).

Koliko kompanija u Srbiji poput Rio Tinta već posluje?

Pošto se bliže politički izbori za stranke iz vlasti i iz opozicije bi umesto ekonomskih reformi, nakon ovih mučnih 20 godina, bilo bolje da obećavaju konvergenciju Srbije ka EU u pogledu vladavine prava, javnih ugovora države sa privatnim kompanijama, ispitivanja porekla imovine svih ličnosti koje su se bavile politikom u ovom dugom periodu, postepenog poboljšavanja ekoloških uslova koji utiču na svakodnevni život svih nas, zaštite porodice i poreskog stimulisanja nataliteta, i sličnih pitanja i ciljeva.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Stanje stvari, 12. oktobar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u