B. Milanović: SAD i Kina zajedno u borbi protiv nejednakosti

Ako do najavljenog „zaokreta ka jednakosti“ u ove dve velike zemlje zaista dođe, svi potezi koje smo dosad imali prilike da vidimo biće samo uvod u dublje promene

Sjedinjene Države i Kina ne mogu da se saglase o mnogo čemu – od trgovinskih politika, preko prava intelektualne svojine do statusa ostrva u Južnom kineskom moru – a ton njihovih saopštenja često priziva u sećanje Hladni rat. Ali i jedna i druga zemlja ubrzano rade na razvoju politika koje treba da smanje dohodovnu nejednakost. Sličnost njihovih ciljeva u ovoj oblasti, u nekim slučajevima i samih politika, proizvod je sličnih trendova rasta nejednakosti u nekoliko poslednjih decenija, kao i narastajućeg društvenog konsenzusa da se tim povodom nešto mora preduzeti.

U vreme uvođenja sistema odgovornosti 1978. godine (privatizacija obradivog zemljišta) i sprovođenja prvih reformi, procenjena nejednakost u Kini bila je na veoma niskom nivou – oko 28 Đinijevih poena. Danas iznosi 47 Đinijevih poena, što je približava nivou nejednakosti u Južnoj Americi. Prema istom indeksu, u vreme kada je Ronald Reagan osvojio vlast, nejednakost u Sjedinjenim Državama iznosila je oko 35, dok danas iznosi 42 Đinijeva poena. Rast nejednakosti u Kini, podstaknut dubokim strukturnim promenama i urbanizacijom zemlje (prelazak sa poljoprivrede na industrijsku proizvodnju i potom na usluge), bio je dramatičniji nego u Americi. Ta činjenica je skrivena ogromnim rastom dohotka u Kini. Iako neravnomerno podeljena, proverbijalna pogača je u Kini toliko narasla da su praktično svi njeni stanovnici iskusili veliki rast realnog dohotka.

U protekloj deceniji pokazalo se da se trend rasta nejednakosti mora što pre zaustaviti i, ako je moguće, obrnuti, kako u Kini tako i u Sjedinjenim Državama. Koreni novog konsenzusa u SAD dobro su poznati i sežu u prošlost bar do pokreta Okupirajmo Volstrit, koji je prošlog meseca obeležio 10. godišnjicu. Manje znamo o tome šta se događalo u Kini. Izražena nejednakost izazvala je brojne proteste. Prema zvaničnim kineskim podacima, u 2019. godini (poslednjoj za koju su podaci dostupni) zabeleženo je oko 300.000 slučajeva „remećenja javnog reda“. Uglavnom su u pitanju bili protesti motivisani ekonomskim i društvenim nejednakostima (Statistički godišnjak Kine, 2020, Tabela 24-4). U mnogim slučajevima direktan povod je bila eksproprijacija zemljišta koja je mnogim vlasnicima građevinskih kompanija omogućila da se obogate, otvorila prostor za pronevere na nivou lokalne uprave i lišila zemljoradnike vlasničkih prava. Razlika između urbanih i ruralnih zona od gotovo dva prema jedan jedna je od najvećih na svetu (izračunato na osnovu kineskih anketa urbanih i ruralnih domaćinstava). Regionalne razlike između prosperitetnih gradova na istoku i centralnih i zapadnih delova Kine prete da ugroze jedinstvo zemlje. Pristojni stanovi u velikim gradovima praktično su nedostupni mladim porodicama. To dovodi do opadanja prirodnog priraštaja i doprinosi demografskim problemima Kine (stanovništvo je sve starije, a udeo radno sposobnih sve manji).

Slično američkim progresivnim komentatorima i učesnicima na skupovima u Davosu, kineski lideri već dugo govore o lošim stranama rasta nejednakosti, ali dosad nisu preduzimali gotovo ništa da taj trend zaustave. Sada se to menja. Najavljeno je povećanje državnih investicija u regione centralne i zapadne Kine, širenje mreže brzih vozova na čitavu zemlju i prebacivanje nadležnosti za izdavanje gradskih boravišnih dozvola (hukou) na provincijske vlasti, koje su u nekim slučajevima dobile pravo da takav sistem registracije boravka i sasvim ukinu. Sve pomenute poteze treba tumačiti kao pokušaj da se nejednakost na nivou Kine redukuje smanjivanjem dohodovnih dispariteta između provincija i olakšavanjem kretanja radne snage između ruralnih i urbanih zona.

Još važnije je to što novi potezi kineskih vlasti ukazuju na razvijenu svest o tome šta treba učiniti da bi se rast nejednakosti zaustavio. U određenim aspektima ti potezi su slični merama najavljenim u Sjedinjenim Državama za nekoliko narednih godina. Koordinisani pritisak na platforme i najrazvijenije tehnološke kompanije i najava dalje regulacije njihovog poslovanja imaju sličnosti sa antimonopolskim tužbama Sjedinjenih Država protiv Gugla i Fejsbuka. Zbog brojnih ugrađenih kontrola i pritisaka lobističkih grupa koje zastupaju tehnološke gigante, promene u Americi se odvijaju mnogo sporije nego u Kini, ali cilj uspostavljanja kontrole nad sektorima koji proizvode prirodne monopole i poseduju ogromnu ekonomsku i političku moć u obe zemlje je isti. Potezi Sija Đinpinga neretko se tumače isključivo kao projektovanje političke moći. Taj element je svakako prisutan, ali zauzdavanje moći monopolista ovde ima i svoje ekonomske (efikasnost) i društvene (jednakost) razloge.

Obrazovanje u Sjedinjenim Državama i Kini postalo je ekstremno kompetitivno, a pristup najboljim školama rezervisan je za veoma malu manjinu. Prenošenje privilegija unutar porodice uz pomoć obrazovnog sistema obilno je dokumentovano. Neki noviji radovi Roja van der Vajdea i Ambara Narajana pokazuju da je društvena pokretljivost u Kini jednako niska kao u Americi. Si Đinpingova odluka da zabrani profitne obrazovne institucije pokušaj je da se „demokratizuje“ pristup vrhunskom obrazovanju i da se smanje prednosti bogatih porodica. Ali pitanje je koliko će takav potez biti delotvoran. Izražena nejednakost i kompetitivnost u obrazovnom sistemu ne mogu se lako suzbiti, jer bogati roditelji uvek mogu angažovati dodatne privatne nastavnike. Ipak, namera koja stoji iza predložene politike je ispravna. Bajden takođe govori o revitalizaciji državnog školskog sistema, koji je bio kičma posleratnog prosperiteta u Americi, ali je u međuvremenu propao.

Novim sloganom kineskih vlasti – „Prosperitet za sve“ – promovišu se politike koje bi trebalo da eliminišu nejednakost koja se uvećavala u poslednjih 40 godina kroz procese koji su delom bili neizbežni zbog dubokih transformacija kroz koje je kinesko društvo prošlo, uz preusmeravanje fokusa sa cilja ostvarivanja visokih stopa rasta na izgradnju pravednijeg društva. To se ne razlikuje mnogo od programa koje u Americi zagovaraju predstavnici progresivnih snaga, pa i deo establišmenta Demokratske stranke: vreme je da se neoliberalno učenje, srž ekonomskih politika svih američkih administracija od početka 80-ih godina 20. veka do danas, konačno odbaci. Ako do najavljenog „zaokreta ka jednakosti“ u ove dve velike zemlje zaista dođe, svi potezi koje smo dosad imali prilike da vidimo biće samo uvod u dublje promene koje bi zaista mogle označiti kraj dugog istorijskog perioda započetog vladavinom Denga Sjaopinga u Kini i Ronalda Reagana u Americi.

 

Autor Branko Milanović

 

Preveo Đorđe Tomić

 

Naslovna fotografija: Reuters/Jason Lee

 

Izvor Global inequality, 05. oktobar 2021./Peščanik, 13. oktobar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u