Filip Kanlif (Philip Cunliffe) je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Kentu u Velikoj Britaniji. Već nekoliko godina sve zasićeniju ponudu alternativnih medija koji se bave politikom čini boljom zahvaljujući učešću u jedinstvenom, pomalo ekscentričnom podkastu o svetskoj politici „Aufhebunga bunga“, koji vodi sa svojim kolegama Aleksom Hočulijem (Alex Hochuli) i Džordžom Horom (George Hoare).
Ovaj trojac analizira politička dešavanja širom sveta na način koji uvažava lokalne specifičnosti, što je nažalost retka stvar u polju kojim dominiraju analize bazirane na angloameričkom svetonazoru. Svoje poglede uobličili su u knjizi Kraj kraja istorije (The End of the End of History) secirajući političke trendove u smiraju neoliberalne ere.
Njihova knjiga, pored toga što posvećuje celo poglavlje Silviju Berluskoniju i promenama koje je uveo u italijansku i svetsku politiku, fokusira se na politiku u postideološkom svetu u kome živimo već 30 godina. Kanlif i kolege razmatraju razvoj posthladnoratovske „postpolitike“, oličene sa jedne strane u popularnom cinizmu devedesetih a sa druge u opredeljenju ka postideološkoj tehnokratiji, i analiziraju karakteristike aktuelne „antipolitike“ koja je zamenila „postpolitiku“ aktivizmom rastućeg broja samoproklamovanih „nepolitičkih“ pokreta, bilo ekoloških bilo onih koji se zalažu za ravnopravnost raznih manjinskih grupa.
Pre Kraja kraja istorije, Kanlif je objavio knjigu Nova dvadesetogodišnja kriza: Kritika međunarodnih odnosa 1999-2019 (The New Twenty Years’ Crisis) u kojoj sagledava proteklih dvadeset godina kao krizu liberalnog pristupa međunarodnim odnosima. U ovoj knjizi, Kanlif se zalaže za realistički pristup analizi međunarodnih odnosa, u skladu sa pogledima Edvarda Haleta Kara (E. H. Carr). Knjiga je donekle i omaž Karovoj uticajnoj knjizi iz 1939. Dvedesetogodišnja kriza, koja je analizirala međunarodne odnose od Versajskog ugovora do nemačke invazije na Poljsku.
Prateći Hegelovu poznatu opasku o tome kako „Minervina sova poleće u suton“, Kanlifova analiza nam može otkriti dosta o zabludama koje je posthladnoratovsko doba „kraja istorije“ donelo što na svetskom što na lokalnom nivou, ali nam možda može i pokazati kuda dalje.
U razgovoru sa Kanlifom fokus je bio na temama najrelevantnijim za Srbiju: od toga zašto populistička antikorupcijska politika ne mora biti najbolje rešenje za jedno društvo, do toga da li je Srbija zaista na „pogrešnoj strani istorije“, kako su neki od stranih diplomata voleli da odrede našu međunarodnu poziciju.
Specifičnost Vašeg podkasta i knjige Kraj kraja istorije je to što imaju globalnu perspektivu ali se bave i specifičnostima pojedinih zemalja, a ne fokusiraju se samo na „anglosferu“. Iako je u Srbiji uobičajeno mišljenje da smo u poređenju sa Zapadom zaostali u pogledu društvenih i političkih zbivanja, mnogi od načina na koji se ovde politika vodi deluju vrlo blizu onome što opisujete kao savremenu „antipolitiku“: od nepoverenja javnosti u političare, preko popularnosti politika koje se fokusiraju na uska pitanja (urbanizam, prirodna sredina), pa čak i do „tehnopopulističkog“ načina vladavine. Da li mislite da udaljenost zemalja od globalnih centara dovodi do sporijih promena, ili mislite da je Srbija tu donekle izuzetak?
– Vaše pitanje je zanimljivo. Jedna od premisa našeg podkasta jeste da je Italija – koja je u kontekstu istorije Zapadne Evrope perifernija država od, recimo, Francuske ili Nemačke (a od ulaska u Evrozonu i sve perifernija) – „zemlja budućnosti“.
Naime, uprkos zaostalosti u odnosu na zemlje Zapadne Evrope, Italija je tokom devedesetih uvela moderne politike u Evropu, i to nakon skandala „tangentopoli“. Tadašnja istraga korpucijskih tokova u vrhuški italijanske politike najpre je dovela do fragmentacije starog političkog sistema baziranog na podeli na levicu i desnicu, onda do porasta plutokratskog populizma predvođenog Silvijom Berluskonijem, zatim do pokušaja levice da ga zbaci i subvertira pravnim a ne demokratskim sredstvima, za čime je sledio porast tehnopopulizma u obliku pobunjeničkih pokreta poput „Pet zvezdica“ (Movimento 5 Stelle) i „Lige“ (Lega Nord), i, konačno, nametanje neizabranih tehnokratskih vlada od strane Evropske unije.
Dakle, prateći logiku ovog primera, jedna relativno periferna zemlja imala je veliku koncentraciju mnogih retrogradnih ali određujućih političkih događaja našeg doba: tehnokratsku vladavinu, ekonomsku stagnaciju i populističke pobune koje jačaju a ne ruše tehnokratsku vlast. Čini se da današnja srpska politika pokazuje sličnu tendenciju – koncentriše trendove koji su u drugim zemljama manje očigledni.
Mislim da je to najvidljivije u pokušaju Aleksandra Vučića da u svojoj političkoj personi spoji populizam i tehnokratiju. Politički trendovi koji se često u drugim državama navode kao konkurentski, u srpskom slučaju spojeni su u jednom pojedincu. S jedne strane, Vučić tvrdi da neposredno zastupa nacionalni interes Srba nasuprot korumpiranim interesima, što čini njegovu populističku stranu, a s druge strane on želi da uđe u EU i obećava veću efikasnost i modernizaciju na državnom nivou, što je njegova tehnokratska strana.
Jedna od tvrdnji u Kraju kraja istorije jeste da su „antikorupcijske politike“ uvod u ono što nazivate „antipolitikom“, a koja se može završiti ili u autokratiji ili u postpolitičkoj meritokratiji. U oba slučaja slede pasivizirajući i donekle nedemokratski ishodi. S obzirom na to da je borba protiv korupcije popularna politička tema u Srbiji još od devedesetih, šta biste rekli da društvo poput srpskog može učiniti da bolje usmeri ovaj politički „instinkt“?
– Politika borbe protiv korupcije je zamka i mislim da to srpska istorija od raspada Jugoslavije svaki put iznova dokazuje.
Antikorupcijska politika je vrlo privlačna jer se čini da građanima nudi beg od vladavine samoživih elita i nadu u obnovu. U Srbiji antikorupcija daje pravo narodnom razočaranju u dominaciju pohlepnih tajkuna koji se bogate, dok obični ljudi bivaju sve siromašniji i ugroženiji, ili, u najboljem slučaju, stagniraju u životnom standardu. Međutim, antikorupcija takođe i pojačava antipolitička osećanja. Kampanje utemeljene na borbi protiv korupcije rađaju moralizirajuće stanovište da su svi pojedinačni interesi sumnjivi, da je sva reprezentativna politika u suštini korumpirana, i podstiču birače da traže ljude sa strane i „nadpolitička“ sredstva za rešavanje svojih frustracija.
Time se ojačavaju populistički autsajderi, koji obećavaju mnogo ali malo mogu da urade, kao i neizabrani deo vlasti – izvršna vlast, sudstvo, regulatorne i tehnokratske agencije sa posebnim ovlašćenjima i, naravno, nadnacionalne institucije poput EU. Ove tehnokratske institucije navodna nezavisnost i odvojenost od demokratske kontrole čini podložnim da budu uhvaćene u kandže bogatih elita i ukorenjenih ekonomskih interesa – što znači da se problem samo udvostručuje, a ne rešava. Brisel je poznat kao veća „močvara“ korporacijskog lobiranja čak i od Vašingtona. Ne može se napredovati osim kroz demokratsku politiku, koja uključuje sva natezanja i pregovore oko zadovoljavanja potreba različitih skupina, uključujući i njihove materijalne interese.
Još jedan trend na Zapadu koji je sve prisutniji u Srbiji jeste „zelena politika“, budući da smo zemlja koja je u procesu reindustrijalizacije, a zavisi od eksploatacije uglja i planira da krene da rudari litijum. Kako vidite budućnost „zelenih“ na svetskom nivou?
– Nažalost, mislim da „zeleni“ imaju vrlo jaku budućnost. Na mnogo načina zelena politika u ideologiji jednostavno potvrđuje geopolitički i ekonomski fait accompli s kraja Hladnog rata – raširenu deindustrijalizaciju širom Evrope, kako u takozvanom deindustrijalizovanom „pojasu rđe“ (Rust Belt) unutar zapadnih država tako i na prostorima bivše Jugoslavije, bivšeg Sovjetskog Saveza i većeg dela istočne Evrope, s delimičnim izuzetkom onih zemalja koje su imale koristi od proširenja nemačke proizvodnje, npr. Poljske, Mađarske, Češke…
Za snažno povećanje privrednog rasta i produktivnosti baziranim na tehnološkom napretku ne može se izbeći moderna industrija, a zeleni ideali – koji su još uvek snažno fokusirani na smanjenje rasta, suzbijanje masovne potrošnje i životnog standarda – nažalost, ne pružaju okvir za ovu vrstu napretka.
S obzirom na ekonomsku devastaciju i stagnaciju koju je Srbija preživela u poslednjih trideset godina, moj stav je, generalno govoreći, da sve što podiže privredni rast, poboljšava infrastrukturu i podiže životni standard treba pozdraviti – a ako rudarstvo litijuma nudi tu mogućnost, trebalo bi da bude dobrodošlo.
Vaš opis „sindroma kolapsa neoliberalizma“ (NOBS) podsetio me je na stav jugonostalgičnog dela srpske elite koji već nekoliko decenija ne može da prihvati trenutnu političku situaciju i voli da se povlači u nostalgiju, kao i na gotovo izumrlu srpsku monarhističku elitu koja je takođe volela da se vraća u sećanja na vreme od pre Drugog svetskog rata. Po čemu se slom neoliberalizma razlikuje od sloma bilo kojeg drugog sistema u kom dolazi do zamene elita?
– Paralela između NOBS-a i jugonostalgije je fascinantna i nije mi pre padala na pamet. Ja razumem da je jugonostalgija najjača među „jugobumerima“ (pripadnicima generacija rođenih u SFRJ između 1945. i 1965), a da je među mlađim generacijama više reč o hipsterskoj afektaciji. Na Zapadu NOBS je više bolest milenijalaca (onih rođenih posle 1980) i generacije X (onih rođenih šezdesetih).
NOBS je skraćenica za ono što smo mi u svom podkastu nazvali „sindrom kolapsa neoliberalizma“ (Neoliberal Order Breakdown Syndrome), a odnosi se na sve psihološke poremećaje do kojih je došlo kada su se liberali i levičari pokazali nesposobnim da prihvate političke promene nakon referenduma o Bregzitu i izbora Donalda Trampa za predsednika SAD 2016. godine. Jedan od simptoma ovog poremećaja bile su sve vrste apsurdnih maštarija, poput onih da su ruski „botovi“ izazvali Bregzit ili katapultirali Trampa u Belu kuću. Bregzit i Tramp su označili politički slom neoliberalizma, uključujući suzbijanje globalizacije kroz trgovinske ratove i obnavljanje interesa za industrijsku politiku.
Slom neoliberalizma ubrzala je zatim pandemija, koja je pojačala ulogu države u upravljanju privredom, kao i potrebu za ponovnim uspostavljanjem kritičnih dobavljačkih linija na sopstvenoj teritoriji i pokazala da društvo ipak zavisi od radničke klase. Pokušaj da se sva proizvodnja preseli u Kinu je očito zakazao, s obzirom na to da se društvom ne može upravljati putem Zoom sastanaka. I dalje su vam potrebni ljudi da gaje hranu, proizvode robu, vrše dostavu i transport itd.
Ono po čemu se slom neoliberalizma razlikuje od drugih sistemskih slomova jeste to što se dogodio nezavisno od bilo koje značajne sistemske alternative ili političkog izazova postojećem poretku, što postojećim elitama i institucijama daje dosta slobodnog prostora ne samo da obuzdaju tempo promena i nametnu autoritarne eksperimente poput režima zabrane kretanja (zbog kovida), već i da se snalaze na razne načine – što je evidentno u masovnim programima kvantitativnog popuštanja koje sprovode centralne banke širom sveta.
Ljudi koji su podlegli NOBS-u u pogledu životnog iskustva slični su Vama – čini se da je to „bolest“ koja napada visokoobrazovane ljude s globalnim pogledom, nezavisno od njihovih ideoloških uverenja. A ipak, Vi i Vaše kolege iz podkasta delujete otpornim na taj sindrom. Šta mislite da Vas je učinilo otpornim na NOBS?
– Bar kada govorim u svoje ime, mislim da mi je to što sam napola Srbin (majka mi je Srpkinja) pomoglo da ne podlegnem NOBS-u. Uostalom, vrlo je teško uklopiti raspad Jugoslavije i srpsku politiku u poslednjih dvadeset godina, od svrgavanja Miloševića naovamo, u priču o postupnom poboljšanju, političkoj stabilnosti i ekonomskom prosperitetu. To što se tako malo poboljšalo u Srbiji od rušenja Miloševića razotkriva prazninu neoliberalizma u Srbiji, ali i šire na Balkanu.
U Vašoj nedavno izdatoj knjizi Nova dvadesetogodišnja kriza, odabrali ste agresiju NATO-a na Jugoslaviju 1999. kao jedan od ključnih događaja u savremenoj globalnoj politici, s obzirom na to da je ona „inspirisala“ potonje kampanje u Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji, u odnosu na koje bombardovanje SR Jugoslavije privlači mnogo manje pažnje u zapadnim medijima i akademskim krugovima. Mislite li da će se pitanje Kosova i pitanja prirode suvereniteta koje je agresija NATO-a 1999. otvorila dobijati na značaju u narednim godinama?
– Kosovo se, kako kažete, zanemaruje, jer je u to vreme među zapadnim elitama taj slučaj bio daleko manje kontroverzan od Iraka i drugih sukoba. I to uprkos činjenici da je „kosovska kampanja“ bila vrlo slična ovim kasnijim kampanjama i ustanovila politički i pravni temelj za njih.
Kosovski rat bio je vazdušna kampanja pod vođstvom Zapada podržana od strane njima lojalnih snaga na terenu (OVK u slučaju Kosova), što je kasnije viđeno u Libiji i Siriji (s islamističkim snagama). Zatim, Kosovski rat se vodio nezavisno od stava Saveta bezbednosti UN-a (kao i u slučaju Iraka), a pod pokroviteljstvom NATO-a (isto kao i Avganistan i Libija). Većina zapadnih komentatora i dalje odbija da intervenciju na Kosovu vidi kao političku, vojnu i pravnu prethodnicu ovih sukoba jer ne žele da dublje zavire u korene svojih propalih „večitih ratova“ koje su toliko dugo podržavali, a protiv kojih su se sada okrenuli.
Što se tiče samog pitanja Kosova, mislim da spor između Beograda i Prištine nikada neće biti smisleno rešen sve dok dotične vlade ne budu bile voljne da postignu međusobni sporazum koji je nezavisan od zapadnih država. Niko od njih to ne želi da učini, jer obe strane još uvek imaju fiksaciju na ulazak u EU, uprkos tome što je EU tako brutalno maltretirala sopstvene balkanske članice poput Grčke (da ne pričamo o balkanskim zemljama koje nisu članice).
Nedavne granične napetosti između Srbije i Kosova izričito su osmišljene da bi se zapadne sile uvukle dublje u ovaj konflikt. To je posebno upečatljivo u postupcima kosovskog premijera Aljbina Kurtija, koji sebe predstavlja kao antiimperijalističkog nacionalistu koji se protivi nametnutom zapadnom protektoratu nad Kosovom od 1999. godine, ali povlači poteze kojima teži da osigura pokroviteljstvo i zaštitu Zapada. Nažalost, mislim da će politika traženja zaštite, a ne politika suvereniteta, još neko vreme prevladavati na Balkanu.
Sledeći misao E. H. Kara, Vi žestoko kritikujete liberalni „utopijski“, gotovo teleološki, pogled na međunarodne odnose. Često ponavljana kritika geopolitičke pozicije Srbije, koju je izrekao bivši ambasador SAD kada Srbija nije sledila američku politiku prema Venecueli, jeste da smo „na pogrešnoj strani istorije“. Da li mislite da je srpsko balansiranje između Kine, SAD, EU i Rusije održivo?
– Često upada u oči to što u toliko rasprava o situaciji u bivšoj Jugoslaviji svako pokazivanje sopstvenog interesa biva odmah od strane zapadnih komentatora i političara odbačeno kao nakazno i „nacionalističko“.
Taj stav više govori o njihovom liberalnom kosmopolitskom pogledu, samouvereno iskazanom dok sede na vrhu globalnog sistema, nego o situaciji u lokalnoj politici. Iz perspektive EU, NATO i nevladinih organizacija, uvek je bilo nezamislivo da postoji bilo kakav smisleni ili autentični politički interes koji bi se razlikovao od njihovog. Svaka politika koja nije u skladu s Briselom i Vašingtonom bila je odbacivana kao nacionalistička, egoistična, ograničena, nazadna, regresivna, primitivna – dok je njihova uvek bila prosvetiteljska, altruistička, ekspanzivna i sofisticirana. Takvo gledište manje je uverljivo u doba podignutih geopolitičkih tenzija i nakon Trampove politike „America First“ (Amerika na prvom mestu – prim. aut), koliko god on nije uspeo da je sprovede u delo.
Što se tiče politike balansiranja, vredi naglasiti da ona ima dugu tradiciju u Srbiji i da to nije slučajno. Ravnoteža između Istoka i Zapada bila je politika Titovog režima, pa čak i liberalne vlade Borisa Tadića, koja je obeležila pedesetu godišnjicu osnivanja Pokreta nesvrstanih 2011. godine. Ovaj kontinuitet govori o činjenici da je reč o izrazito razumnoj politici za državu veličine i položaja kakve ima Srbija, kako bi se izbeglo potpuno potpadanje u briselsku orbitu. Ako je moguće koristiti svoje istorijske veze kako bi se stekla veća politička autonomija, na tome bi trebalo raditi. Mislim da je politika balansiranja potvrđena uspehom Srbije u nabavci vakcina iz Moskve i Pekinga, kao i Fajzera iz Nemačke.
Kako vidite da će SAD i ostatak Zapada projektovati svoju moć u narednim godinama, a nakon Avganistana?
– Mislim da će svakom predsedniku nakon Bajdena, možda čak i samom Bajdenu, nakon Avganistana biti gotovo nemoguće ne uključiti se u neku okrutnu, praznu i performativnu demonstraciju američke moći kako bi ponovno uspostavio američki kredibilitet i potvrdio pravo i sposobnost Amerike da napadne gde god i kako god ona odluči: napadom iz vazduha, diplomatijom krstarećih raketa, korišćenjem specijalnih jedinica itd, uz, naravno, izbegavanje upotrebe kopnenih snaga. Setite se vazdušnih napada Bila Klintona na fabriku lekova u Sudanu 1998, apsurdno pravdanu argumentom da je ona proizvodila nervni agens VX, a kako bi se odvratila pažnja od Klintonovog impičmenta.
Takođe, očekujem da će SAD verovatno naoružati i podržati antitalibanske džihadističke snage u samom Avganistanu, poput Islamske države Korasana. Doći će u iskušenje da to učine kako bi se osvetile talibanima, zatim da bi potkopale bilo kakvu kinesku korist koja bi proistekla iz saradnje s talibanima i kako bi SAD mogle da Avganistan pretvore u bazu za antikineske džihadiste u Sinkjangu. SAD su se dugo oslanjale na džihadiste, čak i ako su se neki od njih – poput Osame bin Ladena – odmetnuli. Ovo oslanjanje na džihadizam viđeno je od Avganistana 1980-ih, preko Bosne 1990-ih, pa do Sirije sada. Mislim da se nijedna američka administracija neće lišiti svojih džihadističkih saveznika.
S obzirom na to da ste u isto vreme član tradicionalne akademske zajednice, ali i živahnog sveta podkasta i Tvitera, kako vidite odnos između ta dva sveta? Da li su internetske političke rasprave i ideje koje one rađaju relevantne u „stvarnom životu“?
– Često je slučaj da su diskusije na podkastima i, nažalost, čak i na Tviteru, dosta zanimljivije od onih koje se trenutno vode u akademskim krugovima. To je samo delimično povezano s dugim ciklusima i kašnjenjima u akademskom izdavaštvu. Dosta bitnija činjenica je da akademsko izdavaštvo boluje od istih boljki koje su zadesile i akademski život u poslednjih nekoliko decenija.
U jednu ruku, akademska zajednica je sve uža i specijalizovanija, dok, u drugu, ona je takođe sve ezoteričnija i tajanstvenija i u teorijskom i u metodološkom smislu, a sve u funkciji potvrde i zaštite posebne privilegije sopstvenog „sveštenstva“ koje se očajnički drži simbola svog društvenog statusa dok je suočeno s oligarhijskom moći s jedne strane, i sve skeptičnije šire javnosti s druge strane. Stoga su, uz sve njihove mane, podkasti i Tviter omogućili izjednačavanje i demokratizaciju intelektualne rasprave. Neke od najboljih diskusija u koje sam bio uključen, bilo akademskih, bilo neakademskih, bile su na podkastima.
S obzirom na naklonost vašeg „Augfhebunga bunga“ podkasta prema Silviju Berluskoniju, da li mislite da bi neko od sadašnjih svetskih lidera mogao zauzeti njegovo mesto u vašim srcima?
– Nikada! Silvio je nezamenjiv.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/The Morning Star
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
