Drugi pad Sebastijana Kurca

Svi iz prakse znaju da politika nije etička kategorija. Svejedno, i najtrezveniji se posle izgovaranja te rečenice vraćaju u iluziju da ipak jeste. Kurc je podigao zavesu ispred te iluzije

U maju 2019. pao je prvi kabinet Sebastijana Kurca, ovog oktobra i drugi. To su fakti, ostalo su jezičke igre. Osveta 1: Prvi kabinet je pao zato što je u njemu bila Slobodarska partija, drugi jer više nije. Osveta 2: Prvi kabinet je pao jer su se socijaldemokrate osećale poniženim u opoziciji, drugi jer su želele da izađu iz opozicije.

Ako su svi igrali igre, političke, jezičke i moralne, ko je onda krao? Upravo to pokušava da utvrdi austrijsko Državno tužilaštvo specijalizovano za otkrivanje korupcije na senovitim mestima gde se dodiruju vlast, biznis i mediji.

Prošle sedmice se Sebastijan Kurc preselio iz palate vlade nekih sto metara dalje u montažni parlament. Od kancelara do parlamentarnog kluba; iz Meternihove palate u kontejner. Kakav pad!

Novi raspored moći

Tri gornje rečenice napisane su da bi se shvatila lakoća interpretacije, a o njoj se radi i ovde u tekstu, kao i u pravnom predmetu „Država protiv ‘sistema Kurc’“. Austrijski parlament je trenutno „montažni“, zato što se monumentalna neoklasicistička zgrada parlamenta, zaostavština Teofila Hansena, renovira. Mesto šefa parlamentarne partijske frakcije, pa još većinske i vladajuće, teško je okarakterisati kao ozbiljan pad, više kao novi raspored moći.

Ako se pogleda statična slika, nije se dogodilo ništa posebno, osim što su mlinovi pravne države stavljeni u pogon. Ali kao trend u razvoju, teško da će Kurc ostati i na tom mestu. Njegova selidba počela je kao državna kriza, brzo prešla u krizu vlade, a onda još brže u krizu njegove Austrijske narodne partije (ÖVP). Kriza morala u politici je ionako konstantna.

Da li je njegov tim 2016. zaista preko Ministarstva finansija preusmeravao državna sredstva da bi finansirao frizirana ispitivanja javnog mnjenja za partijske svrhe? Tehnički moguće, ministar je tada bio Hartvig Loger iz Narodne stranke. Opremljena željenim interpretacijama, ta ispitivanja bi osvanula u tabloidu Österreich, a za protivuslugu bi Ministarstvo u tom listu objavljivalo plaćene dodatke, to jest legalnu reklamu o svom delovanju za dobrobit zemlje. Optužbe Tužilaštva nisu i optužnica, treba paziti na tu razliku. Kurc je još uvek pravno nevin.

Utvrđuje se sledeće činjenično stanje: da li je pre pet godina došlo do trampe između „mladih lavova“ Narodne stranke i novinskog magnata Volfganga Felnera uz posredovanje državnog Ministarstva finansija?

Zimska palata princa Eugena Savojskog u Beču, sedište austrijskog Ministarstva finansija (Foto: Wikimedia/Thomas Ledl, CC BY-SA 3.0 AT)

„Mladi lavovi“ su sami sebe u internoj komunikaciji nazivali „pretorijancima“. Otkad su njihovi čet-protokoli procurili u javnost, tako ih posprdno naziva opozicija. Ali, da li su „pretorijanci ‘sistema Kurc’“ osvajali javnost regularnim političkim metodama ili manipulacijom?  Politika je dobrim delom manipulacija. Gde povući crtu dozvoljenog, kod para ili kod morala?

Protivnici „sistema Kurc“ rado zaboravljaju jednu stvar: nisu njega dovela na vlast frizirana ispitivanja javnog mnjenja, već njegovo obećanje da će zaustaviti ilegalne migracije.

Dobri putevi loše karme

Sebastijan Kurc je drugi put postao kancelar tačno na pravoslavni Božić 2020. Da se premijer jedne katoličke zemlje držao Gregorijanskog kalendara, možda bi za promenu sastavio čitavu legislativu od pet godina. Ovako ispada da je na sve druge pronevere koje mu se stavljaju na teret izdao i religioznu legitimaciju vlastite stranke.

Nije, to je tek detalj na rubu za one koji vole nenameravane simbolike. Koalicioni dogovor konzervativne Narodne stranke sa Zelenima postignut je tačno na katolički Božić 2019, jedino što je zapečaćen na pravoslavni 2020. Dva puta se rodio Božiji sin, dva puta bacio milostivi pogled na politički brak bivše demohrišćanske i bivše ekološke partije.

Ali već je onda bilo izvesno da ni dva Badnjaka, dva Božića, Tri kralja i Sveta Evgenija zajedno nisu garancija za političko preživljavanje kabineta Sebastijana Kurca. Ako se na eventualnim prevremenim izborima na proleće vrati na vlast, to će više ličiti na puč nego na sve drugo. Ako se na regularnim izborima u septembru 2024. vrati na vlast, biće to vest za rubriku „verovali ili ne“. Sve je protiv njega, uključujući i njegov karakter. Protiv „sistema Kurc“ digao se čitav sistem vlasti u Austriji, odlučan da jednom zauvek izbriše tog inovativnog manipulatora i vrati se u uobičajeno stanje, u politiku proverene staromodne manipulacije.

Teoretski postoji još jedna mogućnost njegovog povratka na vlast, a to je da Tužilaštvo nakon šest meseci ili godinu dana dođe do zaključka kako su optužbe o ilegalnom, ili samo nenamenskom, trošenju državnih finansija neosnovane. Ali i tako zakonski opran, Kurc će za mnoge u vlastitoj stranci postati neprihvatljiv zbog prestupa arogantne vladavine. Šifra: „čet-protokoli“, to jest mejlovi i SMS poruke koje je razmenjivao sa svojim najužim timom.

Prikaz mejl aplikacije na pametnom telefonu (Foto: Brett Jordan on Unsplash)

Dobrih deset godina, od prvog Šiselovog kabineta uz Hajderov blagoslov (februar 2000) do pojave Sebastijana Kurca na političkoj sceni kao državnog sekretara za integracije (2011), austrijski polit-medijski establišment pripremio je teren za dolazak takve osobe. Za mesto kancelara bio je raspisan nešto kao foto-robot: trebalo je da bude neko mlad i izdržljiv, muškarac ali sa dovoljno prostora za neodređenost, barem u izgledu; konzervativan ali progresivan; sklon eksperimentima ali tradicionalan; neoliberalan ali pun brige za socijalnu pravdu; evropski ali nacionalan; etičan ali fleksibilan; stranački opredeljen, ali bez stranke; džentlmen ali brutalan.

Na takve nejasne uslove konkursa dva puta se javio Sebastijan Kurc. Dva puta je prošao zbog sličnosti sa foto-robotom, dva puta pao zbog sličnosti sa njim. Najbliže objašnjenje je da nije našao pravu mešavinu etičnosti i fleksibilnosti koja jednu relativno normalnu osobu pretvara u političara/političarku. Ali ima i drugih pretpostavki. Da on jeste našao pravu kombinaciju, ali da se zbog nje postideo čitav državno-medijski establišment koji mu je oslobodio put ka vlasti.

Kancelar bez diplome

Austrijski kancelari obično imaju univerzitetsku diplomu, neki su imali i doktorate. Obično se od svih što u Austriji rade neki zahtevniji posao koji im daje moć nad umom i telom većeg broja ljudi očekuje da su završili neki fakultet. Ako ne zbog pameti, barem kao dokaz fokusirane discipline neophodne za rešavanje komplikovanijih problema.

Sebastijan Kurc (rođen 1986) upisao je Pravni fakultet, ali ga nikad nije završio. Previše mu se osladila politika u koju je ušao još u gimnaziji.

To je bio jedan od prvih viceva sa kojim se Kurc susreo na početku drugog mandata. „Ispunjen san: Kurc konačno završio fakultet“, pisala je satirična štampa u martu prošle godine, kad je vlada zbog kovida zatvorila univerzitete. Radi se o igri reči koja u prevodu na bilo koji drugi jezik gubi smisao. U zavisnosti od konteksta, nemački glagol „abschliessen“ znači zatvoriti neku instituciju, recimo ilegalnu kockarnicu, ali i završiti neku školu, dobiti fakultetsku diplomu, na primer.

Ali Kurc nije prvi gimnazijalac na mestu austrijskog kancelara. Socijaldemokrata Verner Fajman (1960) takođe nije imao diplomu, a vodio je dva kabineta u koaliciji sa konzervativcima, prvi regularni od 2008-2013, drugi od 2013. do maja 2016, kada je u jeku migracione krize bio prisiljen na ostavku.

Austrijski kancelar Verner Fajman tokom konferencije Socijaldemokratske partije (SPD), Berlin, 12. decembar 2015. (Foto: Wikimedia/Olaf Kosinsky/Skillshare.eu, CC BY-SA 3.0 DE)

Fajmanova službena biografija sadržavala je odrednicu „studirao na Pravnom fakultetu“. Tek je 2012, na letnjim razgovorima na nacionalnoj televiziji ORF, što je onaj žanr zabave kad političari pričaju šta rade nedeljom, šta kuvaju i kakve pse šetaju, neko postavio pitanje Fajmanu da li je on samo „studirao pravo“ ili „završio pravo“?

Fajman, tog momenta kancelar već četiri godine, objasnio je da je posećivao izabrana predavanja na Pravnom, a na političkim naukama položio jedan od uvodnih seminara. Na pitanje ima li uopšte nešto završeno, odgovorio je da je položio ispit za taksistu. Upitan čime se bavio između mature 1978. i ulaska u lokalnu bečku skupštinu 1985, rekao je da je služio vojsku u civilu i bio angažovan u radu omladinske organizacije Socijaldemokratske stranke.

Hod kroz institucije

Političku karijeru Sebastijana Kurca treba gledati na dva plana, državnom i partijskom. Specifičnost njegove biografije je da su se te dve linije stalno međusobno ometale.

U maju 2019. ga je sa mesta kancelara srušilo koalicijsko paktiranje sa nepouzdanom Slobodarskom strankom, a na tu funkciju u zimu iste godine vratila ga je država. Država kao uređeni, zakonom regulisani sistem izbora, stranaka i medija. Sad je drugačije. Pre sedam dana ga je sa kancelarskog mesta srušila država, a u parlament ga je kao šefa frakcije, da ga spasi totalno nečasne demisije, poslala partija.

Kurc je imao 25 godina kad je postao državni sekretar za integracije u prvom kabinetu Vernera Fajmana. Sa 27 je postao ministar inostranih poslova u drugom kabinetu Vernera Fajmana. Kada je Fajman otišao 2016, a kancelarsko mesto u letećoj izmeni preuzeo socijaldemokrata Kristijan Kern, Kurc je ostao ministar.

Gledano partijski, narodnjaci su tonuli u beznačajnost pre nego što ih je u maju 2017. preuzeo Kurc. Istina, bili su u vladajućoj koaliciji, ali kao manjinska i sve manja stranka. Na izborima za nacionalni parlament 2008. godine Narodna stranka osvojila je ispod 26 odsto; 2013. pali su ispod 24. Ne samo da su padali, nego ih je jedan socijaldemokratski taksista osam godina vozio kroz program.

Perspektive za ÖVP bile su loše. Biti ponižen u vlasti, nespretan u opoziciji, to nigde ne sluti na dobro. Tražio se neko ko će preuzeti tu stranku krupnog biznisa, konzervativnog seljaštva, lovačkih društava i razvlašćenog plemstva. Neko dinamičan i popularan, a skroman i pošten. Neko ko će biti pod kontrolom regionalnih partijskih šefova, a opet delovati samostalno.

Bivši austrijski vicekancelar Rajnhold Miterlener (Foto: Wikimedia/Manfred Werner/Tsui, CC BY-SA 3.0)

Pritisnut lošim izbornim rezultatima, najpre se sa mesta šefa stranke i vicekancelara povukao Mihael Špindeleger i u avgustu 2014. obe funkcije prepustio Rajnholdu Miterleneru. Sa svoje strane, Miterlener je bio slika i prilika promašene kadrovske politike. Sva ispitivanja javnog mnjenja tokom 2016. otkrivala su poraznu istinu za narodnjake – ako ne smene Miterlenera, na prvim izborima padaju na dvadeset odsto.

Ali, i tu se dolazi do suštine čitave afere: ispitivanja javnog mnjenja? Čija? Ko ih je naručio? Ko platio? Ko je koga pitao, ko odgovarao na pitanja? Ko je interpretirao rezultate? Da li je Miterlener zaista bio gubitnik, ili je to postao nakon što je proglašen gubitnikom?

Zbog toga je prošle subote pao austrijski kancelar Sebastijan Kurc. Ne zbog stvari koje je radio kao šef vlade u dva navrata, već zbog onih koje je radio kao ministar spoljnih poslova sa projekcijom da preuzme stranku i vladu. To da je Miterlener u maju 2017. smenjen u internom puču, a da su pučisti bili Sebastijan Kurc i njegovi „pretorijanci“, nikad nije bila tajna. Prvi se Miterlener pobrinuo za to, čak je 2019. napisao i knjigu punu žuči kako su ga divlji smenili iz njegovog pitomog kutka u kome se ništa nije događalo osim…? Osim ispitivanja javnog mnjenja koja su najavljivala katastrofalne rezultate ako partiju ne preuzmu tirkizni „pretorijanci“ Sebastijana Kurca.

Ništa od toga nikad nije bila tajna. Unutarstranačka dinamika je svuda brutalna. Nema zakona koji sankcionišu interne partijske pučeve. Jedan od bivših šefova Narodne stranke Jozef Prol je Miterlenerovu knjigu nazvao „produktom povređene sujete“. Pobeđen si, ne cvili.

Pitanje nije da li je Kurc ispleo mrežu intriga da napravi partiju u partiji, što njegovi „tirkizni“ jesu, posebna organizacija unutar službene „crne“Narodne partije. Pitanje je da li je partijski puč finansiran iz državnog ministarstva.

Digitalni tragovi

Ko se sve, osim bivšeg kancelara Kurca, nalazi u viziru specijalizovanog Tužilaštva za borbu protiv korupcije?

Johanes Frišman i Gerald Flajšman, njegovi predstavnici za medije; savetnik Štefan Štajner; dve specijalistkinje za ispitivanja javnog mnjenja Sofi Karmasin i Sabine Bajnšab; novinski magnati Helmut i Volfgang Felner; Johanes Paskvali iz Ministarstva finansija i Tomas Šmid, bivši generalni sekretar u Ministarstvu finansija i bivši šef moćnog državnog holdinga ÖBAG koji reguliše akcije u vlasništvu države – nafta, telekom, pošta, kazina, rudnici, penzioni fondovi i slično. Ukupno deset osoba, neki kao počinioci, neki kao kreatori šema, neki kao sledbenici. Kurc bi spadao u kreatore; rođeni lider.

Sume koje su po pretpostavci Tužilaštva proneverene su relativno male. Pogotovo kad se uporede sa uobičajenom predstavom korupcije u vrhu, tipa Iva Sanadera, ili fiktivnog karaktera Srećka Šojića. Tabloid Felnerovih je dobio nekih 800 hiljada evra, ne sve ilegalno, možda ništa, ali je pitanje kakvu protivuslugu je vratio. Karmasin i Bajnšab su za interpretacije rezultata dobile oko 600.000 evra. Ne one za u džep, nego njihovi instituti. Komunikaciona centrala je bio Šmid, preko njegovog mobilnog su tekli svi dogovori.

Austrijski kancelar Sebastijan Kurc tokom konferencije za medije, Beč, 08. oktobar 2021. (Foto: Reuters/Lisi Niesner)

Pronevera, potkupljivost i primanje mita su krivična dela. Tu bi Sebastijan Kurc možda i mogao da se izvuče. Ono gde sigurno ne može je tip komunikacije između njega i devetoro spomenutih. Tragovi digitalne komunikacije, oko 300.000 mejlova i SMS-ova su sa Šmidovog telefona došli do Tužilaštva. Šmid, Karmasin i Bajnšab (koja je prošle sedmice bila kratko i uhapšena zbog pokušaja brisanja podataka sa svog kompjutera) spominju se kao mogući krunski svedoci u eventualnom budućem procesu.

Ono što ti digitalni protokoli otkrivaju nisu milioni proneverenih evra, već arogantnost, hladnokrvnost, cinizam i izvesna doza prezira prema institucijama, procedurama, u krajnjoj liniji prema ljudima kojima se vlada.

Ako se i dokaže korupcija u dugom procesu od nekoliko godina, Kurc sigurno neće ispasti najveći lopov u istoriji Druge austrijske republike. Njegov greh je drugi – to da je Austrijancima uništio privid politike kao uzvišene delatnosti koju visoko etični pojedinci vode za dobrobit naroda. Moć i vlast su za njega tehnokratsko pitanje, a politika projekat koji treba definisati, naći sredstva i sprovesti.

Naravno da svi svuda iz prakse znaju da politika nije etička kategorija. Svejedno, i najtrezveniji se posle izgovaranja te rečenice vraćaju u iluziju da ipak jeste. Kurc je podigao zavesu ispred te iluzije, demaskirajući više dobro kao običan project-management. Bolje dobronamerni taksista nego cinični planer.

To je ono što mu političko-medijski establišment u Austriji neće oprostiti. I zato će ga svi tresti u parlamentu dok ga i odatle ne izbace. Tužilaštvo prvo. Opozicija svakako i sladostrasno. Mediji takođe – ko god objavi komentar odbrane naći će se pod sumnjom da je manipulisan, da manipuliše, da je plaćen ili odrađuje dugove od ranije. Koalicioni partner Zeleni kad zaključe da im rejting pada.

Jednog trenutka će se i Narodna stranka okrenuti protiv njega. Tamo je pitanje vremena kad će na Sebastijana krenuti svi pored kojih je prošao da bi se popeo na vrh. Novi kancelar Šalenberg je u prvim nastupima naglašeno lojalan prethodniku, ali i on je samo vojnik partije.

Novi austrijski kancelar Aleksandar Šalenberg tokom sastanka sa predsednikom Evropskog saveta Šarlom Mišelom, Brisel, 14. oktobar 2021. (Foto: Reuters/Yves Herman)

Novi pučisti će se dogovarati po parkovima, perivojima i ostalim šetalištima, jer osetljiva komunikacija ponovo postaje analogna. Ako ova afera išta pokazuje, to je da nijedan digitalni trag nije privatna stvar.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Lisi Niesner

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u