Табле са бројем жртава логора у Јасеновцу истакнуте у Спомен-подручју Доња Градина (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

O pozivu Draga Pilsela na dijalog

O nedavnom nastupu hrvatskog političkog teologa Draga Pilsela na RTS-u pišu Časlav D. Koprivica, Nikola Milovančev, Nikola N. Živković i Zoran Čvorović

Nedavni nastup na srpskoj državnoj televiziji hrvatskog političkog teologa i ekumenskog delatnika Draga Pilsela, učenika argentinskog kardinala Bergolja, sadašnjeg rimskog pontifeksa, privukao je pažnju srpske javnosti. Pažnja je izazvana kako Pilselovom spremnošću na dijalog o spornim pitanjima srpsko-hrvatskih odnosa, tako i izvesnom samouverenošću koja ga je podstakla da govori ne samo u svoje nego, sasvim samozvano, i u ime vrha Srpske pravoslavne crkve. Tim povodom Pečat donosi stavove Časlava D. Koprivice, Nikole Milovančeva, Nikole Živkovića i Zorana Čvorovića o Pilselovim viđenjima.

Zoran Čvorović
Kosovo, Jasenovac, Srbi

Hrvatski teolog i nekadašnji „dragovoljac“ Drago Pilsel je jasan: srpska „mitomanija“ s brojem ubijenih Srba u Jasenovcu predstavlja glavnu barijeru da se na Balkanu realizuje prošlogodišnja programska enciklika pape Franciska – Fratelli tutti.

Moramo priznati da je Pilsel u pravu. Sve dok se u svesti pravoslavnih Srba čuva predanjem kodifikovana predstava o kriminalnoj jedinstvenosti, pa i u pogledu broja žrtava, zločina genocida izvršenog u sistemu logora Jasenovac, na Balkanu se ne može realizovati slobodnozidarska ideja sveopšteg bratstva čiju je promidžbu papa Francisko izvršio na početku pandemije, a koja u vatikanskoj izvedbi nije ništa drugo nego nastavak viševekovnog rimskog prozelitizma na prostoru sakralnog limesa od Baltika do Jadrana. Uostalom, zar nam nije Sv. vladika Nikolaj (Velimirović) jasno poručio da će kvazireligijski projekat una sancta, kao deo mondijalističkog novus ordo seclorum, biti pobeđen upravo od Sv. jasenovačkih novomučenika: „Oj, stradalci novi pod humkama vlažnim, pobeda je vaša nad Hrišćanstvom lažnim!“

Jasenovac je, uz Kosovo, ključni svešteni topos srpske nacionalne svesti koji ne dozvoljava Srbima da se utope u globalnu laž prihvatajući Zlo kao Dobro. S tim u vezi, očigledno je da nas sećanje na jedinstvenost jasenovačkog genocida brani od sjedinjenja s lažnom rimskom crkvom, pošto se u srpskoj svesti čuva nepomućnom istina da jasenovački dželati, po rečima Sv. vladike Nikolaja, „za revnost u zlu, već poznatu svima, pohvale dobiše iz pakla i Rima“. Manje je, međutim, očigledno da nas jasenovački novomučenici brane i od, primera radi, legalizacije gej brakova, kao jedne od najvažnijih tačaka u programu sadašnjeg pontifikata.

Pilsel je na RTS-u izrazio očekivanje da će se SPC u naredne dve do tri godine osloboditi nacionalnih atributa, koje joj je utisnuo još Sveti Sava, kako bi mogla da se nacionalno obezličena uklopi u „Sveopšte bratstvo“. Za ostavarenje ovog mondijalističkog nauma od presudnog je značaja nacionalno obezličavanje žrtava jasenovačkog zločina u sveštenom sećanju srpske Crkve. Zato u pseudohumanističkoj predstavi Jasenovca za koju se zalaže Pilsel, a za koju imaju, nažalost, razumevanje i pojedini srpski arhijereji, žrtve i dželati nemaju nacionalnost i veroispovest. Anonimni zločin koji je prestao da bude unikum, a lišen istorijske i istoriosofske kontekstulizacije, neminovno pada u zaborav. Zbog toga je Pilsel na RTS-u doveo u vezu mondernizaciju i denacionalizaciju SPC, encikliku Fratelli tutti pape i potrebu revizije srpskog „mita“ o Jasenovcu.

Međutim, u najnovijoj „kampanji Pilsel“ ne iznenađuje njegovo viđenje Jasenovca i karaktera naše pomesne crkve već to što se u srpskim medijima on predstavlja kao svojevrsni punomoćnik patrijarha Porfirija, te u tom svojstvu govori o kadrovskoj politici u srpskom episkopatu najavljujući nova vremena u duhu Fratelli tutti. I ako je od kršćanskog liberala Draga Pilsela mnogo je, zato širenje opasne zablude o mandatu koji je navodno dobio čini preko potrebnim demanti vlastodavca na koga se Pilsel poziva.

Časlav D. Koprivica
Zločinački mrtvozor istine

U radu mješovite pravoslavno-rimokatoličke Komisije koja treba da utvrdi istinu o Alojziju Stepincu, uočeno je ključno metodološko razilaženje. Dok njen pravoslavni dio nastoji na ustanovljavanju ukupne faktualnosti relevantne za procjenu Stepinčevog moralnog lika, njen rimokatolički (hrvatski) dio želi da svjetlost usmjeri pretežno na vrijeme poslije 1945. Slično Ešdaunovom „dekretu“ o istini o Srebrenici, kojim je zabranjeno uzimanje u obzir događaja prije 11. jula 1995, i ovdje druga strana izbjegava suočavanje s cjelinom, da bi samo jednim dijelom, apologetski pretumačenog Stepinčevog životopisa potisnuli ključnu moralnu činjenicu njegovog života: aktivnu kolaboraciju s ustaškim genocidnim aparatom. Da nije bilo nadbiskupovog očiglednog saučesništva s ustašama, ne bi bilo ni izumijevanja njegovog „mučeništva“ pod komunistima. Neistina je izmišljena da bi se zametnula istina.

Već sama okolnost da je Rimokatolička crkva (RKC) kod Hrvata pokrenula kanonizovanje osobe-ovaploćenja duhovnog saučesništva RKC u ustaškom velezločinu svjedoči o namjeri da se ne samo izbjegne priznanje moralne odgovornosti hrvatskog rimokatoličkog klira, te kolektivne krivice njegove pastve od 1941–1945. za počinjeno nego i da se spriječi pokajanje za velezločin. Okončanjem postupka posvećenja sazločinca Stepinca bi, makar za hrvatsku stranu, bila završena bilo kakva dalja rasprava o RKC u NDH. Tobože duhovni čin kanonizovanja ima vrlo „zemaljske“, bezmalo demonske namjere. To je najbolji dokaz da pripovijest o aktivnom saučesništvu RKC (makar kod Hrvata) u NDH zločinu i dalje traje – konstruisanjem nacionalnog nepokajničkog, tj. produženog zločinačkog sjećanja.

Nažalost, taj projekt ima svoje saučesnike i na srpskoj strani. Iako je u zajedničkoj Požeškoj izjavi pomenute Komisije (17. 1. 2019) pozvano na „prestanak licitiranja s brojem stradalih“, hrvatskom teologu Dragu Pilselu je kako, s odobravanjem svjedoči, „u dva medijska nastupa episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk rekao […] [da je] srpska brojka od 700 hiljada ubijenih u Jasenovcu […] nemoralna brojka“. Koristeći se autoritetom riječi pravoslavnog srpskog vladike, Pilsel poentira: „Prošlo je vrijeme mitomanije. Prošlo je […] vrijeme napuhavanja žrtava.“

Ali istina o broju umorenih duša ne može biti „nemoralna“, već su moralne konsekvencije počinjenog velezločina vezane i za nju. Doduše, ne treba čekati da se ustanovi tačan broj da bi nastupilo hrvatsko-rimokatoličko pokajanje za zločin zvani „NDH“; no od toga sve do danas nema ni traga u hrvatskoj javnoj svijesti. Pilsel i ostali priznavaoci hrvatskih grešaka, propusta, pa i pojedinanačnih zločina, koji upravo time žele preduprediti ustanovljavanje pune istine, unaprijed „zabranjuju“ mogući red veličine od preko pola miliona žrtava Jasenovca. I ponovo, istina ne smije biti cjelina, da ne bi postala „nemoralna“ – za narod-počinilac koji je i dalje kolektivno šćućuren iza laži o Jasenovcu. Zato, ne smiju biti izbrojane sve žrtve – da bi se odbranila apriorna i zajednička hrvatska teza – i Pilsela i Stepinčevih beatifikatora – da hrvatskog velezločina nad Srbima u Drugom svjetskom ratu nije bilo.

U tom svjetlu treba posmatrati i Pilselov poziv na troreligijski „razgovor o Srebrenici, ili o Vukovaru, ili o Ahmićima ili Prijedoru, ili o Jasenovcu“, čime se ustaška tvornica smrti svodi na jedan u nizu zločina. Poricanje moralno-viktimološke, te numeričko-viktimološke jedinstvenosti Jasenovca – u koji bi, inače, „stalo“ mnogo, mnogo Srebrenica ili Prijedora – perfidni je način revizije istorijske istine i sprečavanja povratka dostojanstva nezapamćenih, neizbrojanih žrtava.

Nikola Milovančev
Pilsel može još da spozna istinu

Na internet-strani Radio-televizije Srbije (RTS) objavljen je članak g. Draga Pilsela o dijalogu Katoličke i Srpske pravoslavne crkve povodom predložene kanonizacije Alojzija Stepinca. Iako g. Pilsel pokušava da objektivno sagleda ulogu tadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa u vreme Nezavisne Države Hrvatske 1941–1945, promaklo mu je nekoliko činjenica, na koje želim da ukažem:

– Mešovita istorijska komisija SPC i Katoličke crkve je jalovo gubila vreme. Da bi se došlo do istine o Stepinčevoj ulozi u progonima Srba i SPC u NDH, bilo je dovoljno dvoje: da se otvori prepiska Vatikana sa opatom Markoneom, vatikanskim predstavnikom u NDH, i da se stavi na uvid Stepinčev dnevnik, koji je u sefu na Kaptolu. Taj dnevnik je 1990. Zdravko Mustać, ondašnji šef saveznih obaveštajaca SFRJ ukrao, i iz Beograda preneo u Zagreb, da bi ga sledeće godine F. Tuđman svečano predao kardinalu Kuhariću – i od tada je zaključan iza šesnaest brava. O čemu da pričamo kada Katolička crkva sakriva ključne dokaze?

– G. Pilsel piše „Srbi smatraju“. A da li je npr. čitao knjigu književnika Đure Vilovića (iz Makarske rodom) Krvava crkva, pisanu ilegalno u Splitu 1942-3? Pa Vilović je barem, kao katolički sveštenik u mladosti, a kasnije protestantski, odlično poznavao politiku Katoličke crkve prema Srbima (ostavimo po strani što je on smatrao da je mala razlika između politike Broza i Pavelića prema Srbima u NDH). A šta je npr. Stepincu pisao Milan Dobrovoljac, najpopularniji kajkavski pesnik između dva svetska rata, rodom iz Dugog Sela kraj Zagreba (1879 – Beograd, 1966)? I on je u mladosti bio katolički sveštenik, kasnije poslanik u Kraljevini Jugoslaviji i poslanik AVNOJ-a 1945, zatim starokatolički biskup.

Samo kratak citat iz Dobrovoljčeve pesme upućene Stepincu krajem 1943, koju je kraljevska obaveštajna služba ilegalno širila i po Hrvatskoj:

Je l’ se prečasni Metropolita
Slobodno jošće nekaj Vas pita?
Kak to da Penić črlenog pasa
Ustaše slavil iz sega glasa?
A Šarić se je v Bosni raspeval
Dok Gutić srpsku krv je proleval?
Dok isti rekel famozni Gutić:
„Srbov poželel drum bu i putić
Al Srbov ne bu više tu najti
Vništili bumo sve ih mi kajti.“
Kak to da mnogi z Vašega klera
Ustaški posel na velko tera?
Em logorniki – prem to ne patri –
Vaši su mnogi popi i fratri.
„Ljubav“ to za njih pojam je temni
Njihov je moto: „Za dom smo spremni.
Van z Srbi, mesta ni njima,
Tu živet more kaj Papu štima
I onaj kaj se Alahu klanja,
A kaj je srpsko sve se preganja.“
Sve ste Vi ovo Prečasni znali,
Ali protesta niste Vi dali.
I kad su srpski rušeni hrami
– O čem ste mamce doznali sami –
Prem saka cirkva mesto je sveto
Vi niste onda zdigli svoj veto.
Ah Vaša šutnja puno je kriva
Kaj mnoga srpska glava ni živa,
Kaj mnoge Srbe grobek sad skriva.

Istina o Stepincu znala se dakle i 1943. Znali su je svi oni koji su to želeli – ne samo pravoslavni Srbi.

Nikola Živković
Slatkorečiva priča i/ili prozirna prevara

Iza volšebne, slatkorečive priče krije se, kako ja vidim, jedna prozirna i podla prevara koju bi da podmetnu Srbima. Možda će neki naivni, dobrodušni i neupućeni pozdraviti ovaj „razuman poziv za pomirenje“. No mi, verujem, koji smo upoznati s kompleksnim problemom veoma dobro znamo da je suština tih „humanističkih apela“ veoma prosta: da se gurnu u stranu, pa i u zaborav, neverovatne žrtve koje je srpski narod doživeo tokom Drugog svetskog rata, a istovremeno da se umanji krivica dželata srpskog naroda, a to su pre svega Hrvati i titoisti-komunisti.

Naročito uvredljivo i drsko deluje laž autora, kada tvrdi sledeće: „Prošlo je vrijeme mitomanije. Prošlo je, recimo, vrijeme o napuhavanju žrtava. Kako je u dva medijska nastupa rekao episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk: i srpska brojka od 700 hiljada ubijenih u Jasenovcu i brojka od jedva hiljadu i nešto ubijenih, hrvatska brojka (katoličkog tjednika zagrebačke nadbiskupije Glasa Koncila i drugih) jesu nemoralne brojke. A nastupilo je vrijeme ozbiljnog povijesnog rada i temeljitog ekumenskog napredovanja.“

Koja mitomanija? Ko govori o „napuhavanju žrtava“? Titoistički režim učinio je sve da se bukvalno izbrišu tragovi hrvatskih zločina počinjenim tokom Drugog svetskog rata nad nevinim srpskim civilnim stanovništvom. Umesto da hrvatski narod prođe kroz proces denacifikacije, kako je to bilo slučaj s Nemcima posle 1945, Srbima je bilo zabranjeno da govore o hrvatskim zločinima, kako ne bi uvredili „vrhovnog komandanta“ i „maršala“. Neprestano se govori o „ustašama“, retko kada se kaže „hrvatske ustaše“. Pri tome se namerno prećutkuje činjenica da se takav monstruozni zločin ne bi mogao da izvede, bez pomoći celokupnog državnog aparata NDH.

Drugo. Titoizam je neprestano govorio o „takozvanoj NDH“. To uopšte nije bila „takozvana“ već je to bila država sa svim njenim atributima i obeležjima: posedovala je vojsku, policiju, upravni aparat, rimokatoličku crkvu, te je imala diplomatske predstavnike u mnogim evropskim državama. Ovu laž do danas ponavljaju i mnogi srpski istoričari i publicisti.

Treća uvreda za srpski narod dolazi iz redova naših autora. Naročito boli da su ovu podvalu, namerno ili nenamerno, iz neznanja ili lične koristi, prihvatili i neki ugledni jerarsi SPC. Tu se, na primer, kritikuju Srbi, što nisu „na vreme“ napravili spiskove ubijenih Srba. Odlučno ustajem u odbranu moga naroda i odbacujem ove neistinite i upravo gnusne optužbe na račun Srba. Činjenica jeste da je titoistički režim od 1945. uradio sve da istina o srpskim žrtvama bude zaboravljena. Zato treba odati priznanje onim Srbima koji su, tajno i uz veliki rizik, popisali imena srpskih mučenika, i to od Srema, Like i Korduna, pa do Hercegovine, Crne Gore, Bosne, Centralne Srbije, Kosova i Metohije. Tim istinskim herojima treba odati priznanja jer su ipak popisali srpske žrtve i to pre svega svoga zavičaja.

Nadalje. Veliki greh čine neki jerarsi SPC kada govore: „Ne možemo zaboraviti, a moramo oprostiti!“ Moje pitanje: Ko je vama dao pravo da kažete da morate oprostiti? To ne može da u ime žrtava učini niko, pa makar on bio i patrijarh! Da li ste čuli glas srpskih roditelja, čija deca su zaklana uz Jasenovcu, Jastrebaskom, Jadovnu, Prebilovacima, Livnu, Drakulićima, Brodu na Drini…? Sem toga, da li ti jerarsi uopšte znaju šta to znači „oprostiti“? Neka pročitaju, recimo, sjajan filozofski esej na tu temu od Žarka Vidovića. Čin prašatanja jeste čin lični, i on može da se dogodi ako zločinac zatraži oproštaj od žrtve, odnosno od najbliže rodbine ubijenih Srba. Mnoge naše vladike i patrijarsi imali su susrete s rimokatoličkim biskupima iz Hrvatske. Da li su ti biskupi ikada zamolili Srbe da im oproste za zločine? Koliko mi je poznato, to se nikada nije dogodilo.

Kada hrvatski autor tvrdi, „… nastupilo je vrijeme ozbiljnog povijesnog rada“, onda to može da bude urađeno samo ovako, kako sam malopre spomenuo.

Vrhunac cinizma autora ovog članka nalazi se na kraju teksta: „… u veselijem i kršćanskijem raspoloženju.“

Ostaje još jedna istorijska tema, a o kojoj se do sada tek počelo govoriti. Reč je o zločinima titoista-komunista koje su počinili nad srpskim narodom i to od 1941. pa do decembra 1946. godine. Činjenica jeste da je tokom Drugog svetskog rata najveći broj Srba ubijen od strane Hrvata. Posle toga ubedljivo najbrojnije zločine počinili su titoisti-komunisti. O toj temi nije se do danas gotovo ništa uradilo. U medijima u Srbiji, na televiziji gledamo i danas „partizanske filmove“, i dalje se slave kao „narodni heroji“ patološke ubice koji su izvršili monstruozne zločine nad Srbima i to u svim srpskim zemljama. Imena ulica u Beogradu i ostalim srpskim gradovima i danas nose imena „titoista-komunista“, koji su, uz retke izuzetke, igrali istu ulogu kao u turska vremena – „poturice“.

Zaslugu ovog hrvatskog autora vidim u tome da je pokrenuo mnoge Srbe da sagledaju svu dubinu hrvatskih nečasnih namera, a koje pokušavaju da sakriju iza zavodljivih reči kao što su „u ime humanizma“, „razumevanje među narodima“ ili „potraga za istinom i pomirenjem“.

 

Autor Vladimir Dimitrijević

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Pečat, 15. oktobar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u