Reč „inteligencija“ koristi se u mnogim jezicima i odnosi se na grupu inteligentnih i obrazovanih ljudi koji podvrgavaju politiku i društvo temeljnoj kritici. Ona dolazi iz ruskog jezika, ali nije, naravno, slovenskog porekla, već latinskog. Termin intelligent na ruskom obično označava ruskog intelektualca, a intellektual njegovog zapadnog ekvivalenta. Reč intelligenciя se pre svega odnosi na kritičare vlasti i društvenog uređenja koji su se u Rusiji pojavili 1860-ih godina, i koji su poslužili kao idejna i teorijska potpora za revolucionarni pokret.
Kratki pregled porekla, razvoja, motivacije i ciljeva ruske inteligencije tokom poslednja dva i nešto više stoleća možda nam može pomoći da shvatimo suštinu ideološkog sukoba koji se tragično završio u Rusiji, a nešto kasnije i u Srbiji, i koji nastavlja da razjeda slogu i jedinstvo slovenskog pravoslavnog bića.
Reč „inteligencija“ prvi je u ruskom jeziku upotrebio transilvanski Nemac Johan Georg Švarc (1751-1784), profesor estetike na Moskovskom univerzitetu, okultista i istaknuti mason. On ovaj pojam definiše kao „čovekov uzvišeni položaj, suštinu uma slobodnu od prizemne, kvarljive materije, večno i neprimetno sposobnu da utiče i deluje na sve stvari“. Preko upečatljivih predavanja i brojnih tekstova, Švarc je ruskoj aristokratiji poverio misiju izgradnje raja na zemlji pod vođstvom posebne klase mislilaca posvećene u tajne okultizma.
Termin „intelektualac“ (intelligent) je prvi svesno promovisao romanopisac i novinar Pjotr Boborikin (1836-1921), koji ga koristi da opiše sopstveni osećaj udaljavanja od sitnih, provincijskih preokupacija nakon povratka u Nižnji Novgorod iz Tartua, „najslobodnijeg univerziteta u Ruskom carstvu“. On inteligenciju opisuje kao skup predstavnika „više umne i moralne kulture.“ Međutim, činjenica da je reč boborыkatь („brbljati“) nastala prema njegovom prezimenu možda bolje objašnjava suštinu radova ovog piskarala.
Široka upotreba reči inteligencija poklapa se sa prvim nearistokratskim obrazovanim slojem uticajnih književnih i društvenih kritičara 60-ih godina 19. veka. Jedan od njegovih najistaknutijih predstavnika, Dmitrij Pisarev (1840-1868), tvrdi da je inteligencija „pokretačka snaga istorije“ i da je istorijski put „obeležen nivoom teorijskog razvoja inteligencije“. Nova inteligencija pokušava da negira sve tekovine ruske kulture i zasnuje vrednosti na utilitarizmu i ličnoj koristi.
Stvaranje dokone aristokratije
Iako se ruska inteligencija kao posebna društvena klasa nije pojavila do sredine 19. stoleća, uzroci njene pojave vode poreklo od izvesnih zakonskih promena u 18. veku. Nagle i korenite reforme Petra Velikog na početku tog stoleća nisu neposredno uticale na težnje i ubeđenja većine ljudi u zemlji, ali njihove posledice započele su bespovratni proces sekularizacije u svakodnevnom životu i kulturi. Car je postavio crkvenu upravu pod svoju direktnu kontrolu upraznivši mesto patrijarha i prebacujući njeno vođstvo na Sveti Sinod, u potpunosti potčinjen kruni. Ovaj potez označio je početak kolebanja između prećutne saradnje i otvorenog protivljenja crkve državi.
Iako je tzv. Petrovska revolucija bila radikalna, ona je ipak po svojoj prirodi bila najviše tehnička i praktična. Energični, harizmatični i razvratni monarh bio je najviše zainteresovan za zapadnu tehnologiju. On je organizovao efikasniju državnu upravu, lansirao brodogradnju, modernizovao vojsku, sazdao mornaricu i sagradio buduću prestonicu u severnim močvarama punim blata i komaraca, ali je veru i tradiciju ostavio praktično netaknutim.
Prave promene došle su nekoliko decenija kasnije, pod vlašću Katarine Velike, čiji su ukus i politika vremenom napravili jaz između plemstva i naroda gotovo nepremostivim. Opčinjena Fenelonom, zatim Monteskjeom, i najzad Volterom, ona je podstakla dotad nezabeleženo obožavanje svih izraza francuskog prosvetiteljstva. Postepenim ali potpunim usvajanjem francuskog jezika i kulture, aristokratija je trajno sebe odsekla ne samo od ruskog seljaštva, već i od značajne nemačke i jevrejske trgovačke klase. Sankt Peterburg počeo je da živi životom veličanstvenih balova, književnih soarea i filosofskih rasprava, dok su ogromna prostranstva ostatka zemlje još uvek grcala u blatu, nepismenosti i beznadežnom siromaštvu.
Ključni potez za sudbinu Rusije nastupio je caričinim odbijanjem da uključi plemstvo u državnu administraciju, kako joj je šef ruske diplomatije i njen politički savetnik, grof Nikita Panjin, mudro savetovao. Istovremeno, omogućila je zemljoposednicima gotovo neograničenu vlast nad svojim kmetovima i oslobođenje od vojne obaveze. Na taj način, Katarina Druga lišila ih je učestvovanja u državnim poslovima i načinila potpuno besposlenima.
Kao što svi znamo, dokonost često čini ljude bezvoljnim i tromim, kao Oblomova iz čuvenog istoimenog romana Ivana Gončarova, ili fanatično motivisanim za ostvarivanje fiks ideja. Počevši od 19. veka, rusko plemstvo, odsečeno od tradicije i smislenog truda, počelo je da se zanima za promenu društvenog uređenja. Plemićki mislioci tada su sve više počeli da razmišljaju o sveobuhvatnim reformama zasnovanim na apstraktnim, racionalnim osnovama umesto o postepenim promenama baziranim na konkretnim uslovima i nacionalnim običajima. Ruse često karakteriše nestrpljenje i isključivost, pa ona nije izostala ni iz ove sfere.
Pojava inteligencije
Prvi istaknuti društveni kritičar carske autokratije koji je kasnije proslavljen u Sovjetskom Savezu bio je Aleksandar Radiščev (1742-1802). U svom najpoznatijem delu, Putovanje iz Sankt Peterburga u Moskvu, on opisuje nečovečnost kmetstva i bezosećajnost carskog režima. Radiščev je nakon objavljivanja te knjige odmah uhapšen. Prvo je osuđen na smrt, zatim izgnan u Sibir, gde je proveo šest godina. Važi za pionira radikalne književnosti 19. veka.
Dela Radiščeva, uz snažan odjek Američke i Francuske revolucije, podstakla su prvu zaveru i otvorenu pobunu protiv monarhije – Dekabristički ustanak 1825. godine. Oštra reakcija vlade protiv zaverenika sa pet pogubljenja i 31 izgnanstvom u sibirske radne logore usporila je radikalne pokušaje političkih reformi. Frustrirani nemogućnošću da javno izraze svoje nezadovoljstvo, obrazovani ljudi počeli su da napuštaju političku arenu. Pojačana kontrola i cenzura primorali su aristokratske intelektualce da se okrenu drugim načinima ispoljavanja svojih viđenja pravednog društva, najčešće ih izražavajući u sve brojnijim književnim časopisima.
Visarion Bjelinski (1811-1848) predstavljao je snažan glas protiv autokratije 1840-ih godina. On je smatran najvećim autoritetom u književnoj kritici tog razdoblja i presudnim uticajem na preusmerenje ruske književnosti sa romantičarske poezije, oličene u delima Puškina i Ljermontova, na realističnu prozu preokupiranu društvenim pitanjima, izraženu u romanima Turgenjeva, Dostojevskog, Gončarova, Tolstoja i drugih.
Bjelinski je poistovećivao religioznu tradiciju sa ugnjetavanjem: „U rečima Bog i religija vidim samo tamu, mrak, lance i bič“. U pismu prijatelju, on je napisao da se ni na čemu ne bi zaustavio ne bi li uveo pravdu u rusko društvo: „Da bih učinio najmanji deo srećnim, čini mi se da bih mogao da istrebim ostatak stanovništva“. Sudeći po ovim dvema izjavama, nije čudo što su boljševici Bjelinskog kasnije proglasili za svog nepogrešivog uzora.
Zajedno s Aleksandrom Hercenom, Bjelinski je bio najistaknutiji zapadnjak, član grupe intelektualaca koji su propagirali racionalizam, liberalizam i modernizaciju po zapadnom modelu. S druge strane, takozvani slovenofili naglašavali su prvenstvo tradicije, pravoslavnog hrišćanstva i jedinstva svih Slovena. Takođe su podržavali carizam. Uprkos različitim pogledima na svet, protivnici su „kao dvolični Janus gledali u različite strane dok je srce kucalo kao jedno“, objašnjava Aleksandar Hercen (1812-1870). Oba tabora volela su svoj narod i državu. Međutim, idejni jaz među njima počeo je da se uvećava, i posle nekoliko decenija razlika između liberala i konzervativaca već se činila nepremostivom.
Ideja o evoluciji
Jedna od ključnih, sveobuhvatnih ideja koja je u to vreme počela da prodire u čovekovu svest – ne samo u Rusiji već u čitavom zapadnom svetu – bila je predstava o ljudskom progresu. U biologiji, taj pojam uskoro je izražen teorijom evolucije i opstanka najsposobnijih u poznatoj knjizi Čarlsa Darvina.
Osoba najodgovornija za širenje ove ideje primenjene na društvo je nemački filosof Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770-1831). On je tvrdio da u svetu uvek postoje dve suprotstavljene sile, i da je rezultat tog sukoba teze i njene antiteze – sinteza, ili stvaranje novog tipa društvenih odnosa. Pojava koja upravlja tim procesom i usmerava događaje u svetu u pravcu „apsolutne ideje“ ili „apsolutnog znanja“ je „duh“ (nem. Geist), projava realnosti u vremenu ili u istoriji. Ova evoluciona neizbežnost tešila je ruske hegelijance pružajući im veru da će promene kad-tad nastupiti prirodnim putem.
Hegelov prijatelj, Fridrih Vilhelm Jozef Šeling (1775-1854), već je bio osvojio srca ruskih intelektualaca sklonim mistici svojim učenjem o organskom jedinstvu celokupne prirode i prisustvom „duše sveta“. Potkrepljujući svoju popularnost među njima, on im je naglašavao da je Rusiji „predodređena velika sudbina, jer ona nikada dosada nije u potpunosti ispoljila svoju ogromnu snagu“.
Hegelijanstvo je imalo jednako snažan uticaj i među slavenofilima i među zapadnjacima. Nikolaj Stankevič (1813-1840), mladi sledbenik vođe slavenofila Alekseja Homjakova, dramatično izjavljuje: „Ne želim da živim u svetu u kome neću naći sreću u Hegelu!“ Sa druge strane, revolucionarni anarhista Mihail Bakunjin (1814-1876) prihvata učenje nemačkog filosofa kao religiju. Jedna od konstanti u spisima Bakunjina i Hercena jeste ubeđenje da je revolucionarni izazov postojećem uređenju istorijski neizbežan. Aleksandar Hercen bio je duboko uveren da svetska istorija prolazi kroz tri faze, od kojih poslednja ukida siromaštvo i rat sistematskom primenom naučne metode na društvene i ekonomske probleme.
Sličnu ideju promovisao je i francuski teoretičar Ogist Kont (Auguste Comte, 1798-1857). Njegova teorija da sve mora proći od početne, teološke preko metafizičke u „pozitivnu“ ili naučnu fazu postala je popularna među ruskim intelektualcima narodnicima (narodniki). Ona im je pružila mogućnost da istoriju i društvo posmatraju na objektivniji i praktičniji način bez primesa sujeverja i uticaja natprirodnih sila. Drugim rečima, ruski populisti su u njoj našli racionalnu osnovu za svoj materijalistički pogled na svet.
Raznočinci i nihilisti
Posle oslobođenja kmetova u Ruskom carstvu 1861. godine usledilo je primetno ujednačavanje društvenih klasa. Prvi put nisu svi predstavnici inteligencije pripadali plemstvu. Oni koji su poticali iz različitih društvenih i profesionalnih slojeva nazvani su raznočinci. Zajednički cilj im je bila izmena zastarelog političkog i društvenog sistema zasnovanog na naslednom bogatstvu i položaju u društvu. Reč intelligent sada se odnosila na ljude sa sličnim shvatanjima i na istom zadatku: da pruže svoj doprinos ukidanju monarhije i tradicionalne religije, i da stvore novo društvo bazirano na nauci, pravdi i progresivnim vrednostima.
Kao rezultat radikalne društvene reforme pojavio se ideološki procep između nove i stare generacije. Taj konflikt opisao je Ivan Turgenjev u svom romanu Očevi i deca, objavljenom 1862. godine, i posvećenom sećanju na rano preminulog Visariona Bjelinskog. Njegov glavni protagonista, Jevgenij Bazarov, je nihilista koji gleda na idealizam generacije svog oca sa prezirom i nipodaštavanjem. On se odlikuje egoizmom, cinizmom i nedostatkom poštovanja prema autoritetima i zastarelim vrednostima. „Mi zasnivamo svoje ponašanje na tome šta smatramo korisnim. U naše dane najkorisnije što možemo da radimo, to je da odbacujemo, i zato mi odbacujemo“, govori Bazarov.
Kritika ovog romana bila je različita, ali je primljen sa ogromnim entuzijazmom od strane novih intelektualaca. Dmitrij Pisarev je Bazarova predstavio kao „novog čoveka“ 60-ih, otelovljenje pragmatizma i samooslobođenja.
Ista društvena i psihološka pojava prikazana je kroz odnos između Stepana Verhovenskog i njegovog sina Petra u proročkom romanu Fjodora Dostojevskog, Zli dusi. Pisac u njemu pokazuje kako je liberalizam intelektualaca njegove generacije, kojima je i sam, pre svog duhovnog preobražaja, pripadao, kod njihove dece iznedrio neograničenu želju za uništenjem postojećeg društva. Pokrenut čitanjem novinskog izveštaja o ubistvu studenta od strane nihiliste i jednog od prvih revolucionara, Sergeja Nečajeva, Dostojevski opisuje kako bezbožništvo i nedostatak roditeljske odgovornosti može proizvesti bestidne i nemoralne ljude potpuno posvećene nasilnoj izmeni političkog i društvenog uređenja.
Opisujući mržnju Petra Verhovenskog prema tradiciji, njegovo neumorno spletkarenje, makijavelističku odlučnost i uspešno sprovedeni plan da obaveže svoje sledbenike saučesništvom u zajedničkom zločinu, ruski romanopisac predviđa nasilni završetak veka prepunog atentata na državne službenike i članove carske porodice, kao i predstojeću revoluciju. Kroz glavnog protagonistu Nikolaja Stavrogina on takođe vešto prikazuje bezosećajnost i besciljnost prouzrokovane razmaženošću i opštu svedozvoljenost koja proizilazi iz života u blagostanju.
U svom programskom romanu Šta da se radi? književni kritičar i revolucionarni teoretičar Nikolaj Černiševski (1928-1889) 1863. godine skicira plan za politički prevrat. Delimično napisan kao reakcija na Očeve i decu, on ukazuje na dužnost intelektualca da obrazuje i vodi rusku radničku klasu ka socijalizmu, preskačući kapitalizam. To delo nadahnulo je Lenjina da svom poznatom pamfletu iz 1902. da isti naziv. Zbog svog poštovanja prema ženama i promociji njihove nezavisnosti i slobode, Černiševski se takođe smatra jednim od prvih feminističkih ideologa. Proganjan od vlasti zbog svog pisanja tokom većeg dela života, u komunističkoj Rusiji on je postao jedan od najproslavljenijih revolucionarnih mučenika.
Poznati sledbenik Černiševskog iz Srbije, Svetozar Marković (1846-1975), vratio se iz Rusije u svoju zemlju zadojen revolucionarnim idejama i spreman da ih sprovede u delo. Posle Drugog svetskog rata, njega su Titovi komunisti proglasili „lučonošom socijalizma u Srbiji i na Balkanu“.
Neuspeh „odlaska u narod“
Sledeći ideologe „narodničkog pokreta“, ruski intelektualci su 70-ih godina 19. veka „krenuli u narod“. „Idite u narod, tamo je vaše poprište, vaš život i vaša nauka. Naučite od naroda kako da im služite i kako najbolje da se bavite njihovim poslovima!“, uzviknuo je Bakunjin. Nikolaj Čajkovski (1850-1926), „deda Ruske revolucije“ i jedan od pokretača ovog poduhvata, video je seljake kao „stihijske socijaliste“ koje je samo trebalo „probuditi“. Tako je aristokratija, zajedno sa studentima i članovima raznih socijalističkih i revolucionarnih udruženja, masovno krenula na selo. Krećući se od naselja do naselja, hiljade mladih intelektualaca obučenih kao seljaci pokušavali su da ubede lokalno stanovništvo da se carizam ne može više trpeti.
Međutim, seljaci nisu pokazali entuzijazam kakvom su se „narodnici“ nadali. Oni su na priče o „svetloj budućnosti“ reagovali kao da slušaju bajke, i nisu prestali da veruju da je ruski car miropomazan od Boga. Pravoslavno hrišćanstvo, iako pomešano sa paganskim sujeverjem i sektaštvom, još uvek je bilo duboko ukorenjeno u njihovo biće. Biće potrebno još nekoliko decenija uporne propagande da se to ubeđenje kod njih delimično promeni.
Posle nekoliko godina, ovaj pokret doživeo je debakl. Oko 4.000 učesnika i simpatizera „odlaska u narod“ uhapšeno je i osuđeno na zatvor ili sibirske radne logore. Mnoge od njih vlastima su lično prijavili sumnjičavi seljaci.
Nakon neuspeha ovog velikog poduhvata, populistički pokret u Rusiji podelio se na tri grane: revolucionarni, liberalni i anarhični. U sovjetskoj istoriografiji, narodništvo je predstavljeno kao druga („raznočinska“) faza ruskog revolucionarnog pokreta, kojem je prethodio „plemićki“ (dekabristički), i posle koga je usledio „proleterski“ (marksistički) stadijum sudbonosnog marša ka socijalističkoj revoluciji.
Jedan deo revolucionarnog pokreta priklonio se dijalektičkom materijalizmu, bilo sa verom u postepenu evoluciju ka socijalizmu i besklasnom društvu, ili u neophodnost nasilnog prevrata. Ostatak inteligencije napustio je neposrednu preokupaciju politikom, ali nije prestao da veruje u skori koreniti preobražaj društva.
Veliki deo filosofa, pisaca i umetnika upustio se u maštanje o nadolazećem kosmičkom jedinstvu. Mali broj, kao što su Sergej Bulgakov (1871-1944) i Pavel Florenski (1882-1937), pridružio se Ruskoj pravoslavnoj crkvi, iako nastavljajući da promoviše ideje koje su više odgovarale egzistencijalnim filosofima i književnicima nego rukopoloženim sveštenicima i pravoslavnim bogoslovima. Mnogo veći broj, kome su pripadali Nikolaj Berđajev, Semjon Frank, Lav Šestov, Vasilij Rozanov i drugi, i koji je sada poznat pod nazivom „Bogotražitelji“, pripada pokretu koji je Bulgakov nazvao „od marksizma k idealizmu“.
Preokupirani mistikom i okultizmom, ruski intelektualci su početkom 20. veka organizovali skupove na kojima su raspravljali o idejnom pravcu i sudbini svoje zemlje. Ulazak u „kulu“, stan Vjačeslava Ivanova (1866-1949) na poslednjem spratu zgrade preko puta Tavridske bašte u ruskoj prestonici, bio je ravan, prema rečima jednog od njegovih učesnika, „dobijanju diplome pripadnosti vrhu inteligencije“. Tamo su organizovana predavanja na razne teme praćene dugim raspravama.
S druge strane, skupovi Religiozno-filosofskog društva, koje su organizovali književni kritičar i pisac Dmitrij Mereškovski (1865-1941) i njegova žena, pesnikinja Zinaida Hipijus (1869-1945), imali su za cilj da „preovladaju idejnu i moralnu krizu i podstaknu religiozni i društveni preporod u Rusiji kroz dijalog između inteligencije i pravoslavne Crkve“. Glavna težnja Mereškovskog, Rozanova i još nekih filosofa bila je spajanje telesnosti i čovekove seksualnosti sa hrišćanskim učenjem o projavi Svetog Duha u svetu.
Gotovo da nije bilo nijednog intelektualca koji nije sa oduševljenjem dočekao Februarsku revoluciju 1917, i veoma malo njih koji nisu bili razočarani i zgađeni dolaskom boljševika na vlast u oktobru iste godine. Kada su shvatili da Rusija propada, veliki broj se otisnuo preko granice u Jugoslaviju, Čehoslovačku, Nemačku, Francusku ili SAD, gde su se do kraja života nadali porazu komunista i povratku u domovinu. Većina njih je osećala grižu savesti zbog svog doprinosa rušenju cara i dolasku bezbožnih rušitelja na vlast.
Intelektualci u SSSR-u
Poznati ruski profesor istorije Vasilij Černoperov sa grupom saradnika deli intelektualce koji su „ušli u vlast“ u Sovjetskom Savezu na tri grupe. Prvu predstavljaju „partizani“ koji deluju u „neprijateljskoj pozadini“, ali u skladu sa prethodno uspostavljenom strategijom borbe protiv neistomišljenika. Maksim Gorki i Ilja Erenburg pripadaju ovoj kategoriji. „Poslovođa“ je mnogobrojniji čin, pošto uključuje šefove stvaralačkih udruženja, Akademije nauka i drugih organizacija, urednike naučnih i književnih časopisa. Najzad, „šrafovi“ čine osnovnu masu sovjetske inteligencije, koja, kako je to Lenjin rekao, deluje kao mali, ali važan deo „velikog mehanizma opšte, proleterske stvari“.
Sa druge strane imamo „večiti otpor“, sukobljen sa političkom vlašću i njenim interesima. Nikolaj Gumiljov (1886-1921), koji je prkosio boljševicima otvoreno se izjašnjavajući kao monarhista i krsteći se pred crkvama, sigurno pripada ovoj kategoriji. On je streljan sa 60 drugih intelektualaca avgusta 1921. nakon što su optuženi za nepostojeću zaveru protiv sovjetske vlasti. U posleratnom periodu, svi tzv. disidenti, uključujući i najpoznatijeg, Aleksandra Solženjicina (1918-2008), bili su ozloglašeni zbog svog nekonformizma i neprijateljstva prema komunističkim režimu.
Konačno, „Kula od slonove kosti“ – metafora koja se koristi pri opisu samodovoljnosti stvaraoca i njegovog „neobaziranja na taštinu ovog sveta“ – predstavlja udaljavanje intelektualaca od vlasti i od društva. Većina „saputnika“ (poputčiki) – kako ih je Trocki nazvao – iz ranog sovjetskog perioda pripada ovoj kategoriji, od kojih su neki ubrzo odlučili da odustanu od intelektualnih aktivnosti, drugi emigrirali, a treći stradali za vreme Staljinovog „Velikog terora“. Tartu-moskovska semiotička škola, koju je osnovao Jurij Lotman (1922-1993), može se posmatrati u ovom kontekstu u posleratnom razdoblju.
Pošto se dijalektički materijalizam bavi samo politikom i ekonomijom, i glavno pitanje za njega predstavlja „ko poseduje sredstva za proizvodnju“, boljševici u početku nisu bili sigurni šta da rade sa umetnošću. Bili su samo sigurni da žele da se reše svojih političkih suparnika, pošto se većina predrevolucionarnih intelektualaca protivila njihovoj vlasti zasnovanoj na nasilju i prisili. Malo po malo, komunistički režim odstranio je ili prognao intelektualnu opoziciju, i drastično ograničio delatnost onih koji su ostali u zemlji.
Cenzura i progon filosofa, pisaca i umetnika postepeno su se povećavali, ali kad je Staljin učvrstio vlast krajem 1920-ih, marksizam je postao jedina prihvatljiva filosofija, a socijalistički realizam – zastupljen romanima kao što su Cement i Kako se kalio čelik autora kojih se niko više ne seća – jedini odobreni književni žanr. Idealizam i sve što je barem iole podsećalo na zastarele buržoaske ukuse i vrednosti izbačeno je iz sovjetskog života i kulture na skoro šest decenija.
„Filosofski brod“
Pošto su učvrstili političku vlast nakon četiri godine krvavog građanskog rata, komunisti su pažnju usmerili ka svojim ideološkim suparnicima. Dvadeset druge godine 20. veka odlučili su da izbace iz zemlje sve istaknute članove inteligencije koji nisu prihvatili novu ideologiju, naročito one koji su imali uticaj na mladež. Lav Trocki objasnio je ovaj čin sledećim rečima: „Mi smo prognali te ljude zato što nismo imali izgovor da ih streljamo, a nismo mogli više da ih trpimo.“ Za ovaj „humani“ izbor odlučili su se i zato što su u to vreme tražili međunarodno priznanje, i nisu hteli da potpuno pokvare svoju reputaciju u očima zapadnih vojnih sila.
Od 228 putnika koji su u petrogradskoj luci ukrcani na dva „filosofska parobroda“, kako ih je nazvao nedavno preminuli ruski fizičar i teolog Sergej Horužij, većina se sastojala od univerzitetskih profesora i poznatih javnih delatnika. Među najpoznatijima bili su mislioci i pisci Nikolaj Berđajev, Ivan Iljin, Semjon Frank, knez Sergej Trubecki, Nikolaj Loski, Lav Karsavin i istoričar Sergej Meljgunov. Kulturni teoretičar i sociolog Pitirim Sorokin i operski pevač Fjodor Šaljapin poslati su u Nemačku odvojeno, ali iste jeseni pre tačno 99 godina.
Kompozitori i muzičari Sergej Rahmanjinov, Sergej Prokofjev i Igor Stravinski, književnici Vladimir Nabokov, Ivan Bunjin, Aleksej Remizov, Marina Cvetajeva, Mereškovski i Hipijus (manji broj, među kojima su Andrej Bjeli, Viktor Šklovski i Aleksandar Kuprin, kasnije se vratio u Sovjetski Savez) u inostranstvu su počeli da osnivaju ruska udruženja i štampana izdanja, postepeno gubeći nadu da će ikad doživeti pad komunizma i povratak kući.
Stvaraoci koji su odlučili da ostanu u zemlji ili su „pisali u sto“ ili su štampali opasne samizdate koji su kružili od ruke do ruke i ponekad završavali u rukama tajne policije, infiltrirane u sve pore društva. Mihail Bulgakov (1891-1940) nije doživeo izdavanje svojih remek-dela Majstor i Margarita i Pseće srce. Boris Pasternak (1890-1960) objavio je Doktor Živago u inostranstvu. Kad mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost, na njega se sručila lavina klevete i on ju je odbio.
Osip Mandeljštam (1891-1938) je uhapšen, prognan, a zatim zatvoren. Umro je od tifusa u tranzitnom logoru na Dalekom istoku i sahranjen u nepoznatoj jami sa ostalim žrtvama ove tragedije. Sovjetske vlasti su njegovoj prijateljici, proslavljenoj predrevolucionarnoj pesnikinji Ani Ahmatovoj (1889-1966), držali sina kao taoca, i ona je zamukla na trideset godina.
Neki od komunističkih simpatizera i veterana Crvene armije nisu prošli ništa bolje za vreme Staljinove vlasti. Romanopisci Boris Piljnjak (1894-1938) i Isak Babelj (1894-1940), pozorišni reditelj Vsevolod Majerhold (1874-1940) i drugi osuđeni su za izmišljene zavere i streljani. Dramski pisac Mihail Zoščenko (1894-1958) i prozni pisac Andrej Platonov (1899-1951) oklevetani su u novinama i izbačeni iz udruženja pisaca, a pesnik Danil Harms (1905-1942) smešten je u ludnicu gde je ubrzo umro.
Čak i kad je bio potpuno spreman na saradnju i na sve vrste kompromisa sa vlastima 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, intelektualac je namerno primoran da pogađa da li će njegovo stvaralaštvo biti prihvaćeno ili nemilosrdno osuđeno. Ta neizvesnost i nepredvidivost bile su glavne odlike koje su Staljinov državni aparat činile tako zastrašujućim i moćnim.
Položaj intelektualca danas
Tri godine posle Staljinove smrti, šef sovjetske države, Nikita Hruščov, pokrenuo je „otopljavanje“, osudu „kulta ličnosti“ svog ozloglašenog prethodnika. Omogućio je objavljivanje knjiga koje su otkrile stepen represije proteklog razdoblja od četvrt veka. Uprkos privremenom slabljenju političkog pritiska, u sledeće tri decenije inteligencija je ostala društveno-istorijski tip ljudi koji su svoju profesionalnu i javnu delatnost svesno stavili u službu „radničke klase vođeni idejama marksizma-lenjinizma“. Pod rečju „inteligencija“ podrazumevao se samo „obrazovani sloj“ društva, uključujući i birokratizovanu pseudoelitu, koju je Solženjicin pogrdno nazvao „obrazovanštinom“.
Šest godina pre raspada Sovjetskog Saveza, Mihail Gorbačov, lider SSSR-a, inicirao je „glasnost“ i „prestrojavanje“, koji su se pokazali kao delotvorna sredstva u rušenju autoritarnog režima. Međutim, ogromna količina publikacija i velika raznovrsnost političkih i društveno-istorijskih komentara štetno je delovala na njen kvalitet. Takođe, okretanje materijalnom zadovoljstvu i telesnoj udobnosti ubrzo je naškodilo potrebi za kritičkim tumačenjem preživljenog. Bilo je potrebno vreme da se pojave uticajni mislioci, ali, pojavom interneta i društvenih mreža, intelektualac, kao i svuda u svetu, postao je samo još jedan „bloger“ isključen iz glavnotokovskih medija i potopljen u moru zanimljivijih proizvoda za potrošnju.
Po rečima Igora Kaljnog i Borisa Markova, status filosofa i moraliste u Rusiji preuzeli su razni menadžeri, politički analitičari, ekonomisti, pravnici i biznismeni, dok se masovna kultura pretvorila u oblik kontrole nad stanovništvom i javnim mnjenjem. Kao i u Srbiji, nedoslednost i hir u kulturnoj politici, propadanje morala i haos u sferi javnog informisanja već uveliko prete da relativizuju značaj potrage za značenjem. S tim što u Srbiji izgradnja nacionalne države predstavlja samo fasadu za patriotski orijentisano stanovništvo, dok u Rusiji, uprkos snažnim otporima, ona ipak obuhvata značajne institucije kulture sa konkretnim idejama za njeno ostvarenje.
U ovom trenutku, Rusiji je, možda više nego ikad, potreban istinski kulturni preporod, ali ovoga puta predvođen intelektualcima spremnim na žrtvu. Takav preporod mogao bi biti ostvaren samo čudom Božijim, što se u ovoj zemlji, na sreću, skoro uvek događalo kad su istorijske i društvene okolnosti izgledale beznadežne.
________________________________________________________________________________________________
Literatura:
Belinskiй, V. G. Izbranыe statьi. Moskva: Detskaя literatura, 1981.
Berdяev, Nikolaй. „Russkaя ideя“. Samopoznanie. Moskva: Эksmo-press, 1998.
Bulgakov, S. N. Ot marksizma k idealizmu. Moskva: Astrelь, 2006.
Gasparov, M. L. „Intellektualы, intelligentы, intelligentnostь.“ Rossiйskaя intelligentciя: Istoriя i sudьba. Moskva: Nauka, 1999.
Gercen, A. I. Bыloe i dumы. Moskva: Hudožestvennaя literatura, 1986.
Dostoevskiй. Fedor. Besы. Sankt Peterburg: Azbuka-klassika, 2018.
Kalьnoй I. I, Markov, B. V. „Intelligenciя v usloviяh sovremennosti“. Vestnik Sankt-Peterburgskogo universiteta 17-2 (2016). Filosofiя, Konfliktologiя, Kulьturologiя, Religovedenie: 88-99.
Lihačev, D. S. Russkaя kulьtura. Moskva: Iskusstvo, 2000.
Solženicыn, A. I. „Obrazovanщina“. Iz-pod glыb. Paris: YMCA-press, 1974.
Turgenev, Nikolaй. Otcы i deti. Leningrad: Hudožestvennaя literatura, 1985.
Černoperov, V. L, Usmanov, S. M, Budanova, I. A. „Rossiйskie intelligentы i evropeskie intellektualы XX stoletiя: osobennosti vzaimodeйstviя s obщestvom i vlastью. Intelligenciя i mir 4 (2015): 9-31.
Šruba, Manfred, Literaturnыe obъedineniя Moskvы i Peterburga 1890-1917 godov. Slovarь. Moskva: Novoe literaturnoe obozrenie, 2004.
Юdin, K. A, Bandurin, M. A. „Intelligenciя i intellektualы: istoriografičeskie, socialьno-filosofskie i obщeteoretičeskie aspektы ponяtii.“ Obщestvennыe nauki i sovremennostь 2 (2016): 108-120.
Billington, James. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture. New York: Vintage Books, 1970.
Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, The Phenomenology of the Spirit. Terry Pinkard. Cambridge, UK: Cambridge UP, 2018.
Naslovna fotografija: Wikipedia/Shakko, CC BY-SA 4.0
Izvor Stanje stvari
BONUS VIDEO:
