Pismo sa Kosova ili povratak Gurki

Srbi sa Kosmeta Gurke pamte po dobru, ali one su deo britanskog Kfora, vojska koja sluša komandu, pa se pitamo kakav im je sledeći zadatak nakon poslednjih dešavanja na severu

Vest da su snage Kfora na Kosovu i Metohiji pojačane Prvim kraljevskim bataljonom Nepalaca, odnosno Gurki – elitnom jedinicom Vojske Velike Britanije – jedna je od glavnih tema među Srbima u centralnom delu Kosova i Metohije. Delom zato što se njihov dolazak poklopio sa dešavanjima na severu pokrajine, ali i zbog toga što smo imali prilike da se, da tako kažem, upoznamo sa Gurkama.

Najveća stradanja Srba na samom početku okupacije Kosova i Metohije desila su se u zoni odgovornosti britanskog Kfora. To su masakr meštana Starog Gracka na žetvi 1999. godine i teroristički napad na autobus „Niš ekspresa“ kod Podujeva. U pomenutim zločinima zvanično je stradalo 26 Srba. (Broj od 12 stradalih Srba u autobusu kod Podujeva ne odgovara istini, jer su ljudi umirali od posledica ranjavanja u bolnicama i taj broj je veći.) Više je Srba, civila, poginulo pod njihovom „zaštitom“ nego za vreme rata. Zato ne volimo ni ime da im čujemo i, posebno, da od njih očekujemo da nas zaštite. Ali…

Dogodovštine sa Gurkama

Ako smo svih ovih godina okupacije neke pripadnike Kfora posmatrali nešto blažim pogledom, onda su to bili Nepalci. Oni su, po pravilu, dolazili u ona mesta gde je prethodno vojska iz sastava britanskog Kfora – znači Englezi – (ne)namerno zabrljala. Tako je bilo u Starom Gracku. Starograđani i danas prepričavaju prvi susret sa Nepalcima, jer na svu onu muku samo su im još trebali vojnici sa Himalaja, potpuno drugačiji i izgledom i ponašanjem od svega što su do tada videli.

Nepoverenje koje su imali prema Kforu u junu 1999. godine pečatirano je ubistvom žetelaca 23. jula iste godine, ali, ako ih danas pitate šta bi, kada je u pitanju KFOR, izdvojili u ove dve decenije, odgovor bi bio: Gurke. Utisak koji su ostavili na meštane ovog malog sela u opštini Lipljan nije negativan. Isto se može čuti i od ostalih Srba koji su bili u kontaktu sa njima, posebno južno od Ibra.

Od prvog dana, ili bolje susreta sa njima, znali su Starograđani da su oni deo britanske vojske i da su u selo došli sa komandom da se zbliže sa narodom. Tragedija je bila velika, mržnja prema Kforu očigledna, i sve je to trebalo smiriti, dovesti u podnošljivo stanje. Nepalci su im bili zanimljivi jer su se, kada su im uslovi to dozvoljavali, držali svoje kulture i tradicije. Bili su jednostavni za razliku od Engleza koji su u selu bili do žetve, i koji su se ponašali kao snobovi. Znali su i dosta srpskih reči.

Starograđanima su bili na usluzi 24 sata dnevno, za sve što treba. Priče koje prepričavaju seljani potpuno su neverovatne, kao iz filmova Emira Kusturice. Nebojša Radić seća se da ga je jedan od njih zamolio da mu dozvoli da vozi traktor po povratku sa njive na kojoj su zajedno skupljali krompir. Dok je Gurka vozio traktor on je držao u ruci njegovu automatsku pušku. Skupljali su kukuruz, sekli drva u šumi, delili su sa Starograđanima sve što su imali. Srbi im nisu mnogo verovali bez obzira na navedeno, ali trebalo je preživeti ono užasno vreme – bolje je da kažem prvi pogrom – i sa Gurkama se to nekako činilo mogućim.

Poseban odnos su Gurke uspostavile sa decom u selu. Svaki vojnik imao je svoje dete, da tako kažem, kojem je posvećivao posebnu pažnju. Svako veče pratili bi ih sa dečijeg igrališta do kuća, na primer. Svi su u selu znali da to rade namerno, jer ako čoveku štitite dete drugačije će vas gledati.

Meštani Starog Grackog tokom obeležavanja 13. godišnjice masakra nad srpskim žeteocima, 23. jul 2012. (Foto: spc.rs)
Meštani Starog Grackog tokom obeležavanja 13. godišnjice masakra nad srpskim žeteocima, 23. jul 2012. (Foto: spc.rs)

Ispričaće vam Starograđani mnoge situacije kada su albanski prevodioci dolazili u selo sa različitim organizacijama i kako su Nepalci oštro reagovali na njihove provokacije upućene meštanima. Pamte scenu kada je mladi Albanac izašao sa nekog sastanka iz seoske škole i vikao na srpsku decu koja su se igrala na igralištu i galamila. Gurke su sve videle i munjevito reagovale. Jedva su uspeli da savladaju svog vojnika koji je jednom rukom Albanca podigao uza zid i davio, dok se on koprcao nogama i gušio. Samo je ponavljao: „Ne vičeš, to moja dete“. Deca su se posle te scene uplašila i pobegla. Videla su drugačija, zastrašujuća lica vojnika sa kojima su se družili.

Meštani Starog Gracka pričaju da su im komandovali Englezi, i da su se prema njima ponašali kao da su niža rasa. Barem su oni takav utisak stekli. „Ako poručnik Englez sedi za stolom i večera sa nama, jer tada su nam se udvarali tako što bi sastanke organizovali uz večeru, poručnik Gurka ne sme da sedne za sto dok mu ne dozvoli Englez – isti po činu. To je nama bilo neshvatljivo, ali njima je bilo normalno jer u britanskoj vojsci to tako funkcioniše“, pričali su svojevremeno Starograđani.

Svi u selu pamte i odlazak Gurki posle nekoliko meseci. Vozili su se ulicama i sve pozdravljali, a svako dete je dobilo poklon. Svedok sam plača naše dece što odlaze, jer su se uz njih osećali sigurno. Sećam se i reakcije moje prijateljice Snežane Lalić – kod koje sam bila – čiji se sin Vladimir posle pozdrava sa svojim prijateljem Nepalcem vratio kući plačući. Na pitanje zašto i ona plače, rekla mi je: „Žao mi Vlade. Dete mi je baš tužno, pa i ja, eto, plačem za okupatorima. Majko moja, šta smo doživeli“.

Najveći strah

Koliko god svako od nas pamti Gurke po dobru, oni su deo britanskog Kfora – vojska koja sluša komandu – i pitamo se kakav im je sada zadatak? Vežbu čiji je glavni cilj suzbijanje nemira izvodili su u okolini Đakovice, a „domaćini“ su im bili italijanski vojnici iz sastava Kfora. Italijane takođe ne pamtimo po zlu, posebno za vreme martovskog pogroma – drugog po redu.

Na severu pokrajine proteklih nedelja desile su se dve akcije čistog iživljavanja kosovske policije. To, uz pojavu pripadnika britanskog Kfora, uliva Srbima južno od Ibra dodatni strah – bez obzira na naše iskustvo sa Gurkama. Kosovo i Metohija je žarište koje svakog trenutka može da eksplodira, i oni koji su ispod žita podržavali jednostrane akcije Prištine na severu poslali su poruku da se pogrom može ponoviti – bio bi to treći po redu.

Zato ovih dana pričamo o Gurkama, ali i o tome šta možemo sami da uradimo u prvih 24 sati eventualnog nasilja. Da li možemo da očekujemo da Nepalci reaguju onako kako su reagovali na provokacije Albanaca pre 20 godina – a imali su odrešene ruke da budu oštri – ili će se pridružiti onom delu britanske vojske u čijim su zonama odgovornosti Srbi najviše stradali?

Cate Gillon/Getty Images Soldiers of the First Battalion of the Royal Gurkha Rifles
Pripadnici britanskih Gurki (Foto: Cate Gillon/Getty Images)

Pitanja nad pitanjima koja nas, južno od Ibra, posebno muče su sledeća: Da li će Vojska Srbije gaziti sve do Košara i Vrbnice posle tih 24 sata ili će stati na Ibru i tako „odbraniti Kosovo i Metohiju“ i proglasiti „pobedu“? Hoćemo li otadžbinu osloboditi ili izdati? Od svih strahova koje imamo kada su Albanci u pitanju i njihovi mentori, ovo poslednje nas najviše plaši – ta nazovi pobeda.

 

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: army.mod.uk

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u