D. Bisenić: Zašto je Rusija prekinula sve kontakte sa NATO-om

Iako je jasno da su odnosi Rusije i NATO već decenijama na klimavim nogama, ostaje pitanje zašto je baš sada došlo do njihovog potpunog prekidanja?

Prekid odnosa Rusije i NATO-a poslednji je čin višegodišnje drame u odnosima SAD i Rusije na polju koje je posle okončanja Hladnog rata davalo najviše nade za novu etapu saradnje i budućeg delovanja, ovoga puta bez bezbednosnih pretnji koje su u svetu decenijama stvarala dva suprotstavljena bloka.

Rusija od 1. novembra Rusija obustavlja rad svoje vojne misije u NATO-u i oduzima akreditacije predstavnicima Alijanse za rad u Rusiji.

Ruska strana je saopštila da bi sve ovo moglo da potraje nekoliko dana posle ovog datuma pre nego što mera stupi na snagu, a da dalji kontakti između zapadne vojne alijanse i Rusije mogu da se obavljaju preko ruske ambasade u Briselu.

Na opštem planu, prekid kontakata sa NATO-om za Rusiju je jednostavno izostavljenje nepotrebnog posrednika. Najtvrđi antiruski blok u NATO-u čine nekadašnje članice Varšavskog pakta, s kojima Moskva misli da više nema smisla, potrebe a ni vremena da raspravlja o nekadašnjim temama, pa ih ovako otpisuje.

Nekoordinisana kakofonija

Šta je za Rusiju Severnoatlantska alijansa? „Ovo je nekoordinisana kakofonija koju izvode muzičari različite veličine, u režiji jednog dirigenta – Sjedinjenih Američkih Država. A sa vlasnikom bloka – Amerikancima – ruska vojska nije prekinula kontakte“, napisao je ruski novinar Sergej Valjčenko. O pitanjima sprečavanja incidenata u vazduhu i na moru načelnik ruskog Generalštaba stalno razgovara sa predsedavajućim Združenog štaba oružanih snaga SAD. Rusija je odlučila da izostavi posrednika prema kojem nemaju poštovanja ni same članice i da se okrene direktnom dijalogu s Vašingtonom. A ako je potrebno, Sjedinjene Države će proslediti potrebne informacije „svojim mlađim partnerima“, kako ih opisuju ruski mediji. Ovo su sve razmišljanja ruske strane, nakon što je Viktorija Nuland, treća ličnost Stejt departmenta, od 11. do 13. oktobra boravila u Moskvi.

Neposredni povod za ovu odluku, kako je saopšteno u izjavi ruskog Ministarstva spoljnih poslova, jeste odluka generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga da od 6. oktobra uskrati boravak osmorici službenika ruskog predstavništva pri NATO-u i da brojnost diplomatske misije svede do 10 ljudi. Brojnost predstavništva dva puta je smanjivana odlukom NATO-a, 2015. i 2018.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov sumirao je da „NATO nije zainteresovan za ravnopravan dijalog, niti za bilo kakav zajednički rad“, pa kada je već tako, ruska strana ne vidi razlog da „nastavi da se pretvara“ da su bilo kakve promene moguće u skorijoj budućnosti, „jer je NATO već rekao da su takve promene nemoguće“. Lavrov je podsetio da je samo nekoliko dana pre objavljivanja ove odluke razgovarao u Njujorku sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom, koji mu je rekao da postoji „iskren interes Severnoatlanske alijanse za normalizaciju odnosa sa Rusijom, sa ciljem deeskalacije tenzija u Evropi“.

Reagujući na potez Rusije, Stoltenberg je naveo da odluka o ukidanju akreditacija ruskim diplomatama nije povezana ni sa jednim konkretnim slučajem, nego zbog toga što je reč o obaveštajcima.

Smislenost dijaloga

Odluka Rusije izazvala je žaljenje ministra spoljnih poslova Nemačke Hajka Masa. „Ovo je više nego dosadno“, rekao je Mas, ocenjujući da će ovaj potez dodatno zakomplikovati ionako teške odnose između Rusije i zemalja NATO-a.

Mas je takođe podsetio da se proteklih godina u okviru NATO-a Nemačka uvek oslanjala na dijalog sa Rusijom i pokazivala svoju spremnost za to. Odluka koju je sada donela Rusija samo će produžiti ledeno doba, što neće doneti nikakvu korist, naglasio je nemački ministar.

Portparol Stejt departmenta Ned Prajs izjavio je da će NATO „odgovoriti na rusku agresiju, ali će ostati otvoren za dijalog sa Moskvom“. Prajs je saopštio da „politika NATO-a prema Rusiji ostaje konstantna: ona predstavlja snagu, odlučnost i odgovor na rusku agresiju, dok u isto vreme ostavlja otvorena vrata za smislen dijalog“.

Upravo je „smislenost“ dijaloga postala problem za Moskvu: ona, naime, više ne vidi da dijalog s NATO-om ima smisla.

Infrastruktura za kontakte između Rusije i NATO-a, koja se aktivno stvarala za vreme Borisa Jeljcina, trebalo je da postane simbol kraja Hladnog rata i ravnopravnog partnerstva Moskve i Zapada. Istovremeno sa ukidanjem SSSR-a, u decembru 1991. Rusija je ušla u Savet severnoatlantske saradnje, tri godine kasnije pridružila se programu Partnerstvo za mir, 1997. je potpisala osnovni dokument Osnivački akt Rusija-NATO o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti, da bi naredne godine Rusija i Alijansa razmenile stalne misije, a u Moskvi je počeo s radom Informativni biro NATO-a.

Savet NATO-Rusija (NRC) osnovan je kao mehanizam za konsultacije, stvaranje konsenzusa, saradnju, zajedničko odlučivanje i zajedničko delovanje. U okviru Saveta, pojedine zemlje članice NATO-a i Rusija sarađivale su kao ravnopravni partneri na širokom spektru bezbednosnih pitanja od zajedničkog interesa.

Savet je osnovan na Samitu NATO-Rusija u Rimu 28. maja 2002, potpisivanjem Deklaracije „Odnosi NATO-Rusija: novi kvalitet“. Rimska deklaracija nadovezuje se na ciljeve i principe Osnivačkog akta NATO-Rusija iz 1997. godine, koji ostaje formalna osnova za odnose NATO-a i Rusije. Ovaj Savet je zamenio Stalni zajednički savet (PJC), forum za konsultacije i saradnju osnovan Osnivačkim aktom NATO-Rusija iz 1997. godine.

Kontrola štete

NATO je tada bio previše siguran u svoje pravo da primi nove članice iz centralne Evrope, dok bi istovremeno učvršćavao i institucionalizovao svoj dijalog sa Rusijom. Ruski lideri bili su rastrgani između žestokog protivljenja proširenju NATO-a i opšte spremnosti i želje za saradnju sa Zapadom.

Osnivački akt nije bio fundamentalno pogrešan niti je bio nužno osuđen na propast, ali očajnički su mu bile potrebne pažljivo odabrane strategije i izvesna doza sreće da bi vremenom uspeo. Ali od samog početka pristupi partnera nisu bili naročito pogodni za uspeh. Zapad je u početku bio veoma oprezan, kako je upozorio Henri Kisindžer, i zabrinut da bi novoosnovani Stalni zajednički Savet Rusija-NATO (PJC) mogao sasvim da poništi značenje i ulogu Saveta NATO-a u kojem se nalaze šefovi država zemalja članica. Ovde je Rusija bila sama naspram svih članica NATO-a, tako da je NATO time priznavao ogromnu težinu Rusiji, koju u stvarnosti nije bio spreman da prihvati, držeći da je Rusija pala duboko ispod nivoa NATO-a. Rusi su želeli formalna zajednička ovlašćenja za donošenje odluka i nisu bili u mogućnosti ili nisu bili voljni da polako i suptilno grade svoju bazu uticaja unutar struktura saveza.

Ubrzo su obe strane postale frustrirane. Unutar Rusije, Osnivački akt se sve više smatrao pokušajem kontrole štete, kao nedovoljna nadoknada za proširenje NATO-a. Istovremeno, okvir je bio isuviše ograničavajući za Rusiju. Ruska vojska bila je više zainteresovana za spremnost NATO-a da ne razmešta nuklearno oružje i da ne stacionira snage u centralnoj Evropi, nego za istraživanje potencijala za bližu saradnju sa NATO-om.

Istorija pogoršanja odnosa

Prvo zamrzavanje odnosa između Rusije i Alijanse datira iz 1999. godine, kada su prve tri zemlje bivšeg socijalističkog bloka primljene u NATO – Mađarska, Češka i Poljska. Iste godine je zbog bombardovanja Jugoslavije zatvorena kancelarija NATO-a u Moskvi. Razlike povodom bombardovanja Srbije nanele su težak udarac ionako krhkim odnosima između Rusije i NATO-a.

Na talasu borbe protiv terorizma, odnosi su s novim entuzijazmom obnovljeni 2002, da bi opet doživeli pad nakon petodnevnog rata u Južnoj Osetiji 2008. godine. Sergej Lavrov je opisao da je istorija pogoršanja odnosa Moskve i Alijanse počela kada je tadašnji gruzijski predsednik Mihail Sakašvili 2008. godine „izdao zločinačko naređenje za napad na grad Činvali“. Tada je, podsetio je Lavrov, Rusija insistirala na sazivanju Saveta Rusija-NATO radi razmatranja ove situacije, ali je američka državna sekretarka (u to vreme Kondoliza Rajs) to kategorički odbila, „iako je prilikom stvaranja Saveta Rusija-NATO u Osnivačkom aktu naglašeno da on mora delovati u svako doba“, ukazao je šef ruske diplomatije. On je dodao da je NATO time „sahranio ideju“ konsultacija sa Rusijom.

„Što se tiče NATO-a, već sam govorio kako je sve počelo i kako su sami ‘natovci’ jednostavno ‘sahranili’ glavno pravilo koje je u osnovi stvaranja Saveta Rusija-NATO, odnosno, potrebu za hitnim konsultacijama u kriznim situacijama, i to se, generalno, nastavlja“, konstatovao je Lavrov. „Vidite, tu ne može da se traži logika. Isto se odnosi i na ocene koje se čuju iz prestonica NATO-a o našem prinudnom recipročnom koraku. Jedan naš recipročan korak za tri koraka NATO-a.“

Pozicija sile

U aprilu 2014. godine, nakon aneksije Krima, NATO je obustavio celokupnu praktičnu saradnju s Rusijom, ali je ostavio otvorene kanale preko Saveta Rusija-NATO i Saveta evroatlantskog partnerstva na nivou ambasadora i više, kako bi se omogućila razmena mišljenja, pre svega o krizi u Ukrajini.

Vojni segment Saveta Rusija-NATO ne funkcioniše već sedam godina. Tokom 2016. i 2017. održana su po tri sastanka Saveta NATO-Rusija, dva u 2018. i dva u 2019. godini. Na Samitu u Varšavi održanom u julu 2016. dogovoreno je da „NATO ostaje otvoren za periodičan, fokusiran i smislen politički dijalog sa Rusijom na osnovu reciprociteta“, a Savet NATO-Rusija trebalo je da ima važnu ulogu kao forum za dijalog i razmenu informacija, kako bi se smanjili nesporazume i povećala predvidljivost.

Šef predstavništva NATO-a u Moskvi, Robert Pšel, već dve godine nije bio u Rusiji, nego živi u Briselu, a Rusija već tri godine nije imenovala svog šefa predstavništva u NATO. Jedan od prvih koraka na putu ruskog opraštanja s NATO bila je nedavna reakcija Ministarstva spoljnih poslova na optužbe Čeha da su ruski obaveštajci pre sedam godina digli u vazduh skladište municije u češkoj Vrbetici. Tada je Češka proterala nekoliko ruskih diplomata iz Praga, ali je Moskva odgovorila veoma tvrdo i gotovo zatvorila češku diplomatsku misiju u Moskvi.

Novi tonovi počeli su da se oblikuju kada je 2017. Jens Stoltenberg najavio da su se NATO i Trampova administracija saglasili o potrebi vođenja dijaloga sa Rusijom „sa pozicije sile“. Iako je to bilo jasno popuštanje Trampovom stilu, ova izjava ostavila je duboke tragove u Moskvi i ponovo je uverila da NATO ne želi saradnju na ravnopravnim osnovama.

Iako je jasno da su odnosi Rusije i NATO već decenijama na klimavim nogama, ostaje pitanje zašto je baš sada došlo do njihovog potpunog prekidanja? Uzajamno proterivanje diplomata, čak i u produženom periodu, kao što se u više navrata dogodilo u SAD u vreme Donalda Trampa, spadaju više u rutinski način izražavanja nezadovoljstva, nego u mere koje se preduzimaju zbog konkretnih poteza, pa tako ne vode ka prekidu odnosa, nego ka kasnijem postepenom obnavljanju i vraćanju na prethodni nivo, pošto se sporovi prethodno razjasne.

Ruski senator Aleksej Puškov, specijalista za odnose Rusije sa zapadnim zemljama, ocenjuje da je prekid odnosa „logičan zaključak čitave faze u odnosima NATO-a sa Ruskom Federacijom, koju je karakterisala stalna degradacija međusobnih kontakata, nespremnosti da se ozbiljno razgovara o postojećim problemima među nama i stalnih neprijateljskih akcija prema našoj misiji“.

Osovina Vašington-London-Kijev

U ovom kontektu, najvažnija stvar jeste poruka koju Rusija šalje NATO-u, a tiče se Ukrajine: Rusija neće mirno gledati uključivanje Ukrajine u NATO. Ukrajina već nekoliko meseci, a posebno nakon susreta predsednika Zelenskog i Bajdena nastoji da uključi Ameriku u pregovarački proces, zaobiđe sporazum iz Minska i dosadašnji format „nordijske četvorke“, a istovremeno čini nov pokušaj za ulazak u NATO.

Američki sekretar za odbranu Lojd Ostin boravio je pre dva dana u Kijevu gde je okrivio Rusiju da je „započela ovaj rat“ i da je Rusija „kamen koji ometa mirno rešenje“. Tokom posete borbenim linijama u Donbasu, on je dodao da će SAD nastaviti da pomaže Ukrajini u sukobu sa Rusijom. „S naše strane, učinićemo sve što je moguće da podržimo Ukrajinu, razvijemo njenu sposobnost da brani svoj teritorijalni integritet i nepovredivost“, naglasio je američki sekretar za odbranu.

Amerika jeste najveći snabdevač oružja u zoni sukoba u Donbasu, ali nije sama u tome. Nekoliko dana pre Ostinovog dolaska, ukrajinski ambasador u Britaniji Vadim Pristajko najavio je da su Kijev i London u završnoj fazi dogovora o kupovini dva ratna broda i raketnog naoružanja, kao i da će Britanci izgraditi dve pomorske baze. Zbog toga, prema istom ambasadoru, Zelenski namerava da ponovo poseti Britaniju krajem oktobra. Imajući u vidu pravni status Azovskog mora, koje je unutrašnje za Rusiju i Ukrajinu, Rusija smatra da je potonja činjenica flagrantno zadiranje u njen nacionalni sistem odbrane i bezbednosti.

U Moskvi je 17. oktobra postalo jasno da Ostin tokom posete Ukrajini i Gruziji planira da za ove zemlje proglasi „otvorena vrata NATO“ i da ih pozove da se uključe u ovu organizaciju.

Sledećeg dana je saopštena odluka da Rusija prekida sve odnose s NATO-om, a Dmitri Peskov, portparol Vladimira Putina, istog dana je izjavio da bi ulazak Ukrajine u NATO bio „najgori scenario“. To je scenario koji „prelazi crvene linije nacionalnih interesa Rusije“ i scenario koji može Rusiju da „prisili da preduzme aktivne mere za očuvanje svoje bezbednosti“, izjavio je Peskov.

Za koliko stiže raketa od Harkova do Moskve?

Iako ruski stručnjaci ponekad s nipodaštavanjem govore o izgledima Ukrajine za ulazak u NATO, ruski predsednik Vladimir Putin je u junu ove godine pozvao da se ovakva perspektiva ne smatra za „brbljanje“, već da se sagleda šta zaista znači ostvarenje takve pretnje procenom vremena leta rakete od Harkova do Moskve.

Bivši američki specijalni izaslanik za Ukrajinu Kurt Voker već je predložio ideju o prijemu Ukrajine u NATO bez primene petog člana povelje, koji bi obavezivao ostale članice na odbranu Ukrajine. Približno o istoj ideji (iako sa izmenom u šestom članu) sada će se raspravljati u Briselu i na sastanku ministara odbrane zemalja alijanse, na koji Ostin dolazi nakon putovanja u tri crnomorske zemlje – Ukrajinu, Gruziju i Rumuniju. Ako se ovaj predlog usvoji i sprovede, to će značiti da NATO neće imati obavezu da se bori za Ukrajinu ili Gruziju, ali će imati svoje vojne baze na teritorijama koje su usmerene prema Rusiji i direktno na njenim južnim granicama.

Ruski eksperti upozoravaju da ne bi trebalo „sa osmehom“ dočekivati takve mogućnosti. Tim pre što se u drugim strateškim dokumentima koji su sada u pripremi Rusija ne pominje u partnerskom odnosu. Trenutno je u pripremi nova strategija NATO koja će biti usvojena na sledećem samitu Alijanse, a u njoj se staro partnerstvo s Rusijom više ne uklapa u novi koncept.

Na novoj strategiji radi naš poznanik, bivši zamenik državnog sekretara za Evropu Ves Mičel. „Naša namera je da budemo iskreni u pogledu izazova NATO-u, sa tonom dobro utemeljenog optimizma“, objasnio je Mičel. „Glavna poruka“, rekao je on, „jeste da NATO mora da se prilagodi eri strateškog rivalstva s Rusijom i Kinom, za povratak geopolitičkog nadmetanja koje ima vojnu, ali i političku dimenziju.“

„NATO je“, dodao je on, „pre svega savez evroatlantskih demokratija i mora da se politički razvija kako bi odgovarao vojnoj evoluciji“.

Američki stručnjaci traže od Bajdenove administracije da se „odupre preteranom fokusiranju na Kinu do te mere da zanemaruje druga važna pitanja, poput Rusije“. Oni za primer uzimaju Privremeni strateški vodič za nacionalnu bezbednost objavljen u martu, koji je jedna od najranijih analiza nacionalne bezbednosti Bajdenove administracije, gde se detaljno raspravljalo o Kini, dodeljujući jedva nekoliko rečenica o Rusiji. Oni traže da budući strateški dokumenti, kao što su predstojeće strategije nacionalne bezbednosti i nacionalne odbrane, treba da poprave ovu neravnotežu.

Rusija je odlučila da ne sačeka taj trenutak, nego da odveže svoj brod od NATO čamca. Najava „aktivnih mera“ od strane Dmitrija Peskova svakako je još jedno upozorenje u kom pravcu idu vojni odnosi Rusije i Zapada.

Diplomatski sukob između Rusije i NATO, direktor Ruskog saveta za međunarodne poslove (RIAC) Andrej Kortunov uporedio je sa stanjem pred Prvi svetski rat, jer ni u to vreme mnogi nisu predviđali neposredna neprijateljstva. „Ako nema komplikacija, onda nema potrebe za interakcijom. Nije bilo sukoba sedam godina, pa sada ga više nikada neće biti. Mnogi su tako mislili uoči Prvog svetskog rata“, rekao je Kortunov.

On je naglasio važnost radnih kontakata između oružanih snaga Ruske Federacije i Severnoatlantske alijanse. Zaoštravanje odnosa između Rusije i NATO ima nepredvidive posledice i povećava rizik od negativnog ishoda u svakoj krizi, rekao je Kortunov.

 

Autor Dragan Bisenić

 

Naslovna fotografija: Francisco Seco/Pool via Reuters

 

Izvor oko.rts.rs, 20. oktobar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u