U spomen-parku „Kragujevački oktobar“ u Šumaricama obeležen je Dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu i 80 godina od masovnog streljanja civila u Kragujevcu. Državnu ceremoniju predvodio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Moleban, pomen stradalima, služio je episkop šumadijski Jovan sa sveštenstvom, a nakon toga predsednik Vučić položio je venac kod Spomenika streljanim đacima, podignutom na mestu gde su 21. oktobra 1941. godine nemačke okupacione snage streljale đake i profesore kragujevačke gimnazije.
Vence su položili i ministri u Vladi Srbije, predstavnici Skupštine Srbije, Vojske Srbije, verskih zajednica, Grada Kragujevca, SUBNOR-a, kao i učenici i profesori Prve kragujevačke gimnazije.
Poštu stradalima odali su i predstavnici diplomatskog kora, a u ime Nemačke to je učinila potpredsednica Bundestaga Klaudija Rot.
Obeležavanju su prisustvovali ministri Branko Ružić, Nebojša Stefanović, Darija Kisić Tepavčević, Gordana Čomić, kao i brojni građani.
Povodom stradanja nevinih civila u Kragujevcu je održan i tradicionalni „Veliki školski čas“.
Skoro 2.800 žrtava nacističkog terora u Šumaricama
Masovno streljanje civila u Kragujevcu smatra se jednim od najvećih zločina nemačke vojske u Drugom svetskom ratu, a streljanje je vršeno 19, 20. i 21. oktobra kao odmazda za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika posle sukoba sa partizanima i četnicima na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca.
Izdata je naredba da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za ranjenog 50.
Tačan broj žrtava nemačke odmazde nije tačno utvrđen, a Muzej „21. oktobar“ raspolaže podacima o 2.796 streljanih civila.
Prema podacima Muzeja, 19. oktobra je streljano 415 građana u okolini Kragujevca, u selima Grošnica, Mečkovac i Maršić, a 20. oktobra je u Kragujevcu streljano sto dvadeset dvoje građana, među kojima je bilo i Jevreja.
Osvetničko streljanje
Viši kustos Muzeja 21. oktobar Marko Terzić kaže za RTS da je struktura streljanih bila raznolika – od 12 do 78 godina.
„Zajednička crta za sve zločine Trećeg rajha je bila ubijanje Jevreja i Roma. Ideja nacista je bila da se žene uglavnom ne ubijaju, dok su žene stradale u Šumaricama, od 27 likvidiranih, većinom bile Jevrejke“, dodaje Terzić.
„Pored đaka i njihovih profesora, stradali su i radnici, sveštenici i seljaci pokupljeni sa pijace“, dodaje Terzić.
Navodi da su sva streljanja tokom jeseni 1941. bila odmazda na ustanak protiv okupatora koji je uzimao maha, što je ugrozilao nemačku pozadinu i komunikciju Dunav – Egejsko more. General Franc Beme je poslat da uguši ustanak.
Ukazao je na to da je ubijanje talaca tradicija koja potiče još od pruske vojske, a u naredbi feldmaršala Vilhelma Kajtela dobija nove razmere. „Beme kao Austrijanac je verovatno postupao osvetnički, jer se u Srbiji streljalo bez ikakvog reda, svako je mogao biti meta“, kaže Terzić.
Naglašava da je u tri meseca terora ubijeno oko 30.000 civila.
Na „Velikom školskom času“ izvedena je poema „Crni dan“ Duška Radovića, prva poema namenski napisana za tu manifestaciju, a koja je izvedena 1971. godine. Poruke Kragujevčana prvi put su ove godine izložene u Muzeju.
Dramski prikaz režirao je Dragan Jakovljević, a poemu je izvelo 12 glumaca Knjaževačkog teatra sa gostujućim glumcem iz Milošem Lazićem, a u saradnji sa Kragujevačkim teatrom.
„Veliki školski čas“ u Šumaricama kao komemoracija održava se od 1957. godine, a od 1961. godine ta manifestacija se održava kod Spomenika streljanim đacima i profesorima, koji je te godine i otkriven.
Veliki školski čas kraj spomenika streljanim đacima i profesorima prvi put je održan 1957. godine i od tada je u programu učestvovalo više od 50.000 učesnika, napisano na desetine poema, originalnih muzičkih i književnih dela.
U spomen na žrtve streljanja čitav prostor Šumarica je 1953. godine pretvoren u spomen-park, a memorijalni kompleks obuhvata površinu od 352 hektara na kojoj se nalazi 30 masovnih grobnica.
U okviru kompleksa nalazi se deset spomenika koji su podignuti na humkama streljanih.
Tragedija koja se ne sme zaboraviti ni ponoviti
Ministarka rada i socijalne zaštite Darija Kisić Tepavčević kaže da su Šumarice mesto velike tragedije. Prisustvovali smo Velikom školskom času sa porukom da se ovaj događaj nikada ne zaboravi i da ne dozvolimo da se ikada više tako nešto bilo gde ponovi“, dodala je Kisić Tepavčevićeva.
Direktorka Prve gimnazije u Kragujevcu, Slavica Marković rekla je da je 21. oktobar datum koji budi najtužnija osećanja kod Kragujevčana koji, kako kaže, veoma poštuju sećanje na taj tragičan događaj.
Navodi da su komemoraciji u Šumicama prisustvovali učenici svih osnovnih i srednjih škola i predškolskih ustanova u Kragujevcu i istakla da je važno da se neguje sećanje na taj datum.
Komemoraciji je i prisustvovao predsednik SUBNOR-a Vidosav Kovačević koji je rekao da je pre 80 godina srpski narod rekao istorijsko „ne“ fašizmu i odazvao se pozivu Komunističke partije Jugoslavije i zajedno sa drugim jugoslovenskim narodima počeo je opštenarodni ustanak protiv okupatora.
Podsetio je da je u četvorogodišnjoj borbi srpski narod najviše stradao o čemu govori i jedno od najvećih stratišta u Šumaricama.
„Oduševljen sam što je veliki broj mladih učenika bio u Šumaricama. Ne smemo zaboraviti takve događaje. Jednom je neko rekao:“mrtvi nisu oni koji su umrli, mrtvi su oni koji su zaboravljeni“, zaključio je Kovačević.
Izvor Tanjug/RTS, 21. oktobar 2021.
Dan o kome se teško govori
Srbija obeležava Dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu i 80 godina od masovnog streljanja civila, među njima i đaka i profesora, u kragujevačkim Šumaricama. Potomci stradalih Kragujevčana pale sveće i čuvaju sećanje na svoje poginule. U većini kragujevačkih domova ovo je dugo godina bio dan o kome nisu imali snage da govore.
Među streljanima je direktor muške gimnazije Lazar Pantelić, otac petoro dece. Njegova ćerka Olga Klajn, 87-godišnja penzionisana profesorka matematike iz Beograda, svake godine dođe Šumarice da oživi sećanje na svog oca.
„Poslednje sećanje na njega je kada je vođen na streljanje, ja pamtim to više iz priče mame i braće. Znam da sam bila sa bakom u kući kada je prolazila gomila đaka i profesora i svih građana koji su vođeni na streljanje“, seća se Olga Klajn.
Vidosav Ratinac imao je tri godine kada su oca Borisava iz Vojnotehničkog zavoda, gde je bio zaposlen, odveli na streljanje. Danas je jedini preživeli od šestoro dece, ima 84 godine, a svakog 21. oktobra sa sinovima obiđe očev grob.
„Tu su bile tri barake, tu su ih pozatvarali u tim barakama, ne znam koliko su bili tamo, ali u grupama su ih vodili na streljanje, imali su svoj broj“, priča Vidosav Ratinac.
Vidosavov sin Predrag Ratinac kaže da je podatak o tome gde je deda Borisav streljan dobio od tada poznanika dede, koji je radio za okupatora.
„Bio je građansko lice i imao je veze, pa je preko prijatelja saznao gde je pao Bora i gde je sahranjen“, dodaje Predrag.
O streljanima svedoče i poruke ispisane na poleđini đačkih knjižica, ličnih dokumenata onih čiji su životi prekinuti samo nekoliko sati nakon toga u streljačkom vodu. Poruke su ove godine izložene prvi put u Muzeju 21. oktobar.
Autor Bojana Delibašić
Izvor RTS, 21. oktobar 2021.
Nemački političari zaobilazili Šumarice, sve do danas
„Prvi put jedan nemački vodeći političar odlazi na mesto zločina“, piše Frankfurter algemajne cajtung o godišnjici streljana srpskih civila u Kragujevcu. Na komemoraciji je potpredsednica Bundestaga Klaudija Rot.
„Decenijama u principe nemačke spoljne politike spada da političari, prilikom putovanja u inostranstvo, posete mesta zločina koje su počinili Nemci tokom Drugog svetskog rata. Pad saveznog kancelara Vilija Branta na kolena u Varšavi 1970. najpoznatiji je od tih gestova, ali sledili su i mnogi drugi“, piše Frankfurter algemajne cajtung.
Podseća se da je nemački predsednik Rihard fon Vajczeker 1987. odao poštu stotinama hiljada žrtava dugogodišnje opsade Lenjingrada, te da su taj grad, kada se opet zvao Sankt Peterburg, posetili i kancelari Helmut Kol (1996) i Gerhard Šreder (2001). Nemački političari su takve gestove učinili u češkim Lidicama, u francuskom Oraduru, u Grčkoj, Ukrajini, Poljskoj, Belorusiji i Italiji.
„Tamo gde su nekad Nemci ubijali, decenijama kasnije su nemački kancelari, ministri spoljnih poslova ili predsednici podsetili na ta ubistva i zamolili za oprost“, piše novinar Mihael Martens za frankfurtski list.
„Jedna zemlja je pak do sada bila rupa na mapi sećanja: u Srbiji, gde se 1941. između ostalih odigrao masakr u Kragujevcu, komemoracije su do sada održavane bez visokih nemačkih delegacija. Ovog četvrtka se to menja: kao prvi od nemačkih vodećih političara, zelena potpredsednica Bundestaga Klaudija Rot dolazi na komemoraciju žrtava masakra u Kragujevcu“, piše dalje.
U tekstu se podseća na masovno streljanje blizu tri hiljade civila, među kojima su bili i đaci lokalne gimnazije.
„Srpski predsednik se zapravo nadao da će uspeti da podstakne saveznu kancelarku Angelu Merkel da dođe u tu posetu. Vučić je iza zatvorenih vrata nekoliko puta nagovestio da bi njeno učešće u komemoraciji moglo da znači zaokret nemačko-srpskih odnosa. No ta želja, koja je barem nezvaničnim i brojnim kanalima prosleđena u Berlin, ostala je neispunjena“, piše Martens.
„Zato dolazi Klaudija Rot. Ona je doduše u Srbiji skoro sasvim nepoznato ime i zastupa politički pravac koji autoritarni šef države nikako ne ceni, ali je ona ipak najviša predstavnica nemačke politike koja je do sada dočekana u Kragujevcu.
Inicijativa je izgleda došla od gradonačelnika tog grada i preko predsednika Bundestaga Volfganga Šojblea stigla do Rot“, nastavlja Frankfurter algemajne.
Navodi se da je političarki Zelenih sećanje na nacističke zločine posebno važno. Bila je na raznim komemoracijama, recimo na Kritu 2018. godine. U autorskom tekstu za beogradski Blic Rot je u sredu navela da su Balkan i Srbija prečesto igrali tek sporednu ulogu u nemačkoj kulturi sećanja na Drugi svetski rat, te da se Nemačka mora suočiti sa istorijskim faktima sramote i krivice.
„Stvar bi trebalo da čini jednostavnijom to što Srbija, za razliku od recimo Grčke, ne postavlja Nemačkoj zahteve za reparacijama“, piše Frankfurter algemajne. „Utoliko je na prvi pogled čudnije što nikada neki kancelar, šef diplomatije ili savezni predsednik nisu stigli do Kragujevca.“
Novinar Martens objašnjava da je SR Nemačka otvorila ambasadu u Beogradu 1951, ali da su odnosi prekinuti šest godina kasnije kad je Jugoslavija priznala DDR. Tako je Zapadna Nemačka (samo na Jugoslaviju i Kubu) primenila takozvanu Halštajnovu doktrinu – prekid diplomatskih odnosa sa zemljama koje priznaju Istočnu Nemačku. Zapadnonemački ambasador se vratio u Beograd tek 1968.
„Ali i potom je Kragujevac ostao bolna tačka. Službenici nemačkog Ministarstva spoljnih poslova su čak i pretnjama pokušavali da spreče inostrano prikazivanje jednog jugoslovenskog filma o masakru. Devedesetih je pak Srbija vodila ratove protiv svojih suseda, dok je 1999. nije napao NATO uz nemačko učešće – sve to nisu bili dobri preduslovi za sećanje i pomirenje.“
Priredio Nemanja Rujević
Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll
Izvor Dojče vele, 21. avgust 2021.
BONUS VIDEO:
