Istoriju možemo da posmatramo kao sled događaja i dela koji su uticali na promenu uslova i načina života na našoj planeti. Naravno, ona je blisko povezana sa našom vrstom, pošto bez nas i naših sposobnosti prenošenja znanja i iskustava u pisanom obliku ne bi ni nje bilo. Mi smo bili ta životinjska vrsta koja je prirodu počela da menja u skladu sa svojim potrebama, umesto da živi u skladu sa njom i prilagođava joj se kao ostale životinje.
Kako su se potrebe uvećavale, njihov rast pratilo je povećanje naše mašte i znanja. Pre samo 150 godina svet je izgledao potpuno drugačije: za obrađivanje zemlje koristili su se plugovi koje su vukli konji i volovi, razdaljine su se prelazile jahanjem i truckanjem u kočijama koje su takođe vukli konji, a pre 15.000 godina psi su bili nerazdvojni saradnici naših predaka u lovu i verni čuvari naših naselja.
Danas konji, volovi i psi više nisu od koristi ljudima jer imamo automobile, traktore, kombajne i bezbednosne sisteme, a nešto što podseća na nekadašnji lov upražnjava se isključivo iz sportskih razloga. Čovek danas koristi neke druge životinje i to na potpuno drugi način: u laboratorijama se na njima ispituju lekovi i novi hirurški zahvati, proučavaju se njihovo ponašanje, tkiva i izlučevine kako bi se osmislile nove tehnologije ili se šalju u svemir i žrtvuju kako bi nam pomogle da pronađemo nove puteve do nekih novih Indija.
Strah od budućnosti
Slavni Aleksandar Makedonski rekao je jednom prilikom: „Kako čovek može da neguje svog konja ako se odvikne od toga da pazi samog sebe, svoju najvredniju imovinu?“
Danas, u vreme kada mašine postaju sve pametnije, moćnije i snažnije, ove njegove reči sve više zvuče kao neko predskazanje mračne budućnosti – i to iz raznih uglova. Ljudi su odavno pokazali da i te kako umeju da ne brinu o sebi i svojoj vrsti, naročito kada se radi o preživljavanju ili sticanju moći, a u svetlu reči velikog vojskovođe onda postaje potpuno jasno zašto su toliko bahati i prema drugim životinjskim vrstama. Kapitalisti u potrazi za zaradom i većom moći odavno se postavljaju prema svojoj sopstvenoj vrsti kao prema brojevima, kao prema životinjama na farmi koje su tu da obave neki posao. Šta će se onda dogoditi kada roboti postanu dovoljno sposobni da zamene ljude u obavljanju raznih zadataka koji su danas rezervisani samo za „ljudske radne mašine“?
Strah koji nose promene na radnom mestu odavno više ne predstavlja novinu. Početkom 19. veka engleski tekstilni radnici bili su zabrinuti zbog posledica tadašnje industrijske revolucije, što je za posledicu imalo uništavanje mašina. Tridesetih godina prošlog veka britanski ekonomista Džon Majnard Kejns upozoravao je na opasnost „tehnološke nezaposlenosti“, za koju je tada rekao da bi se mogla veoma proširiti.
U knjizi Kraj rada objavljenoj 1995. američki ekonomista Džeremi Rifkin piše da su u industriji rastom produktivnosti u periodu od 1975. do 1995. nestala brojna radna mesta ljudi zaposlenih u fabrikama – iako je u istom periodu zabeležen privredni rast. Rifkin je prognozirao, analizirajući ekonomske podatke, da će 2020. godine još samo dva odsto ljudi raditi u proizvodnji.[1]
Danas se ponovo podstiče strah, a ovaj put krivac je „digitalizacija“ ili „internet“. Pitanja koja se postavljaju jesu da li će postojeća radna mesta biti ugrožena robotizacijom, tehničkim i tehnološkim preokretom?
Nije samo digitalizacija ta koja vodi do promena na polju rada, veliku ulogu u svemu igra i demografska situacija i promena potreba. U raznim publikacijama jasno se navodi koje branše će profitirati, a koje ne. Jednostavna industrijska proizvodnja će isto tako nestati kao i rutinski kancelarijski poslovi u bankama, osiguranjima i upravi. Istovremeno se ističe da će potreba za radnom snagom biti najveća u onim oblastima gde će do izražaja dolaziti kreativnost, komunikacija i interakcija, a to su istraživanje i razvoj, obrazovanje, marketing, IT, zdravstvo i nega bolesnih i nepokretnih… Zaključak koji se nameće iz svega je da nam posao neće pobeći, već će se vrste poslova menjati.
„Platformna ekonomija“
Uz već rašireni pojam industrije, danas se još počinjemo susretati i sa pojmom „platformne ekonomije“. Šta zapravo ona znači, predstavlja i kako funkcioniše? Pojedinci nude usluge u okviru profesionalno organizovanih internet portala. Takve platforme obično su mrežne provodadžije ili tehnološki okviri. Daleko najčešći tip su „transakcijske platforme“, poznate i kao „digitalne provodadžije“. Primeri transakcijskih platformi uključuju Amazon, Airbnb, Uber i Baidu.
Preteču savremenim digitalnim ekonomskim platformama možemo pronaći kroz istoriju, posebno u drugoj polovini 20. veka. Ipak, tek se 2000. godine metafora o „platformi“ počela široko upotrebljavati za opisivanje digitalnih provodadžija i inovacijskih platformi. Pogotovo nakon finansijske krize 2008. godine, firme koje posluju s novim „poslovnim modelom platforme“ brzo su došle pod kontrolu sve većeg udela u ukupnoj svetskoj privrednoj aktivnosti, ponekad prekidajući tradicionalno poslovanje.
Bruno Tebul i Tijeri Pikar u knjizi Uberizacija – urušena ekonomija predviđaju da će do 2025. godine 3,5 miliona radnih mesta biti ugušeno zbog informatizacije ekonomije, odnosno, kako kažu, uberizacije poslovanja.[2]
Primer kao što je Uber pokazuje da takve privatne usluge mogu dobro uzdrmati određene privredne branše. Ova američka kompanija pomoću aplikacije za mobilni telefon spaja one kojima je potreban prevoz sa onima koji imaju automobil. Jeftiniji su od taksija, a usluga se plaća unapred internetom. Uber je osnovan u San Francisku od strane Travisa Kalanika i Gereta Kampa 2009. godine. Tri godine kasnije, Uber je počeo da otvara međunarodne kancelarije. Mnoge vlade i taksi kompanije protestovale su protiv Ubera, rekavši da je upotreba nelicenciranih vozača nesigurna i nezakonita. Posao se proširio u preko 60 zemalja, svuda uz velike proteste zvaničnih taksista. Procenjuje se da Uber danas ima preko 100 miliona korisnika širom sveta i 69 odsto tržišnog udela u SAD.
Takav poslovni model ubrzo je postao toliko popularan u ekonomiji deljenja, ili „kolaborativnoj ekonomiji“, da su ga nazvali eufemizmom uberizacije. U poslednjih deset godina u Sjedinjenim Državama pokrenute su stotine kompanija koje se reklamiraju kao „Uber za nešto“: Uber za pranje veša, Uber za vođenje pasa na „pi-pi“, Uber za košenje trave, Uber za dostavu hrane, Uber za pranje prozora …
Bilo je dovoljno otvoriti platformu za bilo šta, a investitori su se kao muve lepili na med. Mala armija radnika preko noći je ušla u globalnu ekonomiju bogatu tehnologijom i kapitalom, za čije usluge generalno nije potrebna univerzitetska diploma, oni slabo plaćeni poslovi koje dobrostojeći kupci radije plaćaju a ne obavljaju sami.[3]
Pitanje nije da li će se, već kada će se Uber pojaviti i u Srbiji. Može se postaviti pitanje, kada se misli na Uber koji posreduje vožnju, odnosno transport ljudi taksijem, zašto svako mesto ili opština ne bi sami mogli da osnuju svoju internet-platformu i naprave ponude koje građani mogu dobro da iskoriste?!
Airbnb je preko noći postao najveći svetski ponuđač smeštajnih kapaciteta, iako ne poseduje nijedan jedini hotelski krevet. Uprkos tome, ovaj gigant je u stanju da uzdrma celo tržište za iznajmljivanje soba i stanova.
Nova realnost
„Automatom“ kruži svetom. Velika transformacija tržišta rada već je realnost. Radnici postaju trkači, bajkeri, taskeri, multitaskeri, kraudvorkeri ili robovorkeri ukoliko (ne)voljno pristanu da se čipuju kako bi se lakše konektovali. Oni rade na osnovu vaučera, franšiza, ugovora sa nultim brojem časova. Poslodavci su vlasnici ili osnivači platformi, grupni finansijeri, koordinatori, ponuđači usluga, a u svakom slučaju nevidljivi. Komunikacija se obavlja u virtuelnoj sferi, konkurencija i tržišna utakmica stvaraju sve veći jaz i neravnotežu između male grupe dobitnika i ogromne većine gubitnika. Mogućnosti nadzora, stalne kontrole i zloupotreba su velike. Gotovo neprimetno smo zakoračili u novi vrli svet koji ima svoja pravila i gde zaostajanje ima ogromnu socijalnu cenu.
Globalizacija je izbrisala granice, a multinacionalne kompanije postale su samostalni nezavisni entiteti, države sa svojim zakonima, pravilima, budžetima… U ovoj eri uvođenja veštačke inteligencije postavlja se pitanje gde je tu čovek, gde je radnik, a gde je i sindikat? Svet rada se u potpunosti menja. Menja se sam zaposleni, menja se i poslodavac, menja se radno mesto, a kategorija radnog vremena ima potpuno drugačije značenje. Stotine hiljada bitova kreće se optičkim vlaknima od jednog do drugog korisnika.
Dok jedni na „platformnu ekonomiju“ gledaju kao na veliku šansu, drugi njen razvoj posmatraju sa zabrinutošću, uvidevši opasnost od dampinga cena, izmeštanja proizvodnje, erozije kolektivnih ugovora. Radi se i na tome da se na tako atomizovanom tržištu rada onemogući delovanje sindikata. Potcenjuju li sindikati opasnost od „platformne ekonomije“? Ona ne menja samo proizvodne procese već naglavačke izvrće tradicionalne tržišne veze između proizvođača i konzumenta, a u momentu kada se to dešava dovode se u pitanje i zastarele i prevaziđene strukture organizacije rada u firmama ili preduzećima. Radno pravo, snažno vezano za postojanje firmi, u novim okolnostima zastareva, i pravnici očajnički pokušavaju da ga spasu i prenesu u novi svet rada.
U novim vremenima u kojima živimo sindikati će se naći u velikim problemima, neće više biti potrebni, ili će svoj profil kompletno morati da promene, jer će morati da se preobraze u organizaciju koja će štititi interese privatnika. To je kulturni šok koji će sindikati tek morati da prihvate.
Ostoja Vojinović je istoričar i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________________________
Uputnice:
[1] https://www.scribd.com/document/55425529/Kraj-Rada
[2] https://www.politika.rs/scc/clanak/343560/Uberizacija-ekonomije-unistice-milione-radnih-mesta
[3] https://investitor.me/2019/03/16/kako-je-uberizacija-stvorila-ekonomiju-sluskinje/
Naslovna fotografija: Reuters/Charles Mostoller
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
