Nemačka između merkelizma i eko-socijalizma

Kakve konture postmerkelovske ere se pomaljaju iza „semafor koalicije“ i kakvu ulogu u tome igra Severni tok 2 a kakvu kulturni rat koji se odigrava u pozadini?

Čitava EU zaustavila je dah i čeka šta će se dogoditi kad Angela Merkel za mesec i po dana prestane da bude nemačka kancelarka. Mediji računaju sve vrste službenog „poslednjeg puta“: krajem protekle sedmice poslednji put predstavljala je Nemačku na samitu EU; ove putuje poslednji put u Atinu; pa poslednji put u Rim na samit G20; početkom novembra poslednji put na klimatski samit UN u Glazgovu. U ponedeljak (25. oktobra) poslednji put je regularna nemačka kancelarka, dan kasnije samo vršilac te dužnosti. Kako su se Evropljani našli zatvoreni u ideologiji „poslednjeg puta“?

Medijima očito ponestaje mašte da proprate jedan značajan politički odlazak. „Poslednji put“ Angele Merkel svima je interesantnija tema od „prvog puta“ berlinske „semafor koalicije“ socijaldemokrata (SPD, tradicionalna boja crvena), liberala (FDP, partijska boja žuta) i Zelenih. Iza dramatike „sad i nikad više“ krije se očekivanje da će zapravo biti još, da bi se Angela Merkel ipak vratila još moćnija, kao predsednica Saveta ili Komisije EU. U tom slučaju, šteta poslednjih puteva – uzalud su potrošeni.

Metafora sa spomenikom

Svi koji pomisle da je funkcija šefa izvršne vlasti u Nemačkoj moćnija od bilo koje evropske pozicije u Briselu, greše. Tako je bilo dok je ona sedela u Berlinu. Moć rezidira tamo gde je Angela Merkel. Ako neka politička pozicija nema potencijala za moć koja se preliva preko rubova službenog i definisanog, tu nema ni Angele Merkel.

Njen odnos prema politici proizilazio je iz uverenja da moć smeju da poseduju samo oni kojima do nje, moći, nije stalo. U rezultatu, mnogi su naseli na to da njoj nije stalo do moći, te da ju je to činilo dostojnom da je ima. I to što više i bez kraja – tamo gde se tanjila formalna osnovica, preuzimana je moralna legitimacija; tamo gde je moral postajao upitan, stupala je na snagu formalna politička težina Berlina. Tamo gde joj stvari nisu bile bitne, kao na primer kod politike proširenja EU, samo bi ih s par uzvišenih fraza puštala da se polako kvare i trunu.

Jedno je sigurno – Angela Merkel neće oskrnaviti dostojanstvo duple funkcije koju je obavljala šesnaest godina kao službena nemačka i neslužbena EU kancelarka. Neće kao bivši austrijski kancelar Viktor Klima otići da prodaje folksvagene u Argentini, ili se kao Verner Fajman zaposliti u gradskom Zavodu za osiguranje. Nije verovatno ni da bi postala lobista ruskih interesa kao bivši nemački kancelar Šreder, ili bilo čijih ko-više-plati ekonomskih interesa kao Alfred Guzenbauer.

Holandski premijer Mark Rute, nemačka kancelarka Angela Merkel, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i francuski predsednik Emanuel Makron tokom sastanka na marginama EU samita, Brisel, 18. jul 2020. (Foto: Francisco Seco/Pool/EPA)
Holandski premijer Mark Rute, nemačka kancelarka Angela Merkel, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i francuski predsednik Emanuel Makron tokom sastanka na marginama EU samita, Brisel, 18. jul 2020. (Foto: Francisco Seco/Pool/EPA)

Sve su to bili socijaldemokratski kancelari, koji su po odlasku iz politike otkrivali moć novca. U politiku su ulazili kao vernici u crkvu, iz nje izlazili kao profani bankari, biznismeni i lobisti. Za razliku od njih, Merkelova silazi sa vlasti kao spomenik koji se seli na drugu lokaciju.

Da metafora sa spomenikom ima smisla, pokazuje ničim izazvana poetika predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela. Ispraćajući Merkelovu prošlog petka iz Brisela, Mišel je izjavio kako će „samiti EU bez Angele Merkel biti kao Rim bez Vatikana, ili Pariz bez Ajfelovog tornja“.

Politika nije matematika

Kad se pogledaju medijski komentari o novoj situaciji u Nemačkoj, prvo upadaju u oči niska očekivanja od smene na državnom vrhu. Najavljena koalicija socijaldemokrata, Zelenih i liberala imala bi komotnu većinu u parlamentu, 416 od ukupno 736 poslanika, ili blizu 60 odsto, što je generalno, za aktuelne evropske prilike visokih polarizacija elektorata, puno. U svakom slučaju dovoljno za netraumatičnu legislaturu.

Ali, prvo, koalicije još nema. U decembru bi v. d. kancelarka mogla još jednom da poslednji put predstavlja Nemačku na samitu EU, kad predsedavanje Evropskim savetom bude prelazilo Francuskoj. Tri stranke, koje još nikad nisu sarađivale u takvom sastavu, tek ulaze u pregovore. Čak i pod pretpostavkom da su to Nemci, disciplinovano pleme, da su svesni odgovornosti za zemlju, partijski interesi ne žrtvuju se olako na oltaru domovine. I u Nemačkoj su stranke prvo stranke pa patriote.

Na primer, vladajuća konzervativna unija CDU-CSU pre četiri godine planirala je koaliciju sa liberalima. Bilo je smisla i tradicije u tome, jer je drugi kabinet Angele Merkel bio koalicija sa liberalima. Kristijan Lindner, njihov šef tada i danas, dugo se lomio i na kraju odbio pregovore, izgovarajući rečenicu koja je inače standardni izgovor zubara kad odbija da otvori zub s nejasnom rendgenskom slikom: „Bolje ništa ne napraviti, nego pogrešno napraviti“.

Kad su liberali otpali kao partneri, državni predsednik Štajnmajer je tada, u septembru 2017, emotivno ucenio socijaldemokrate da uđu u koaliciju sa Unijom. Izjave vodećih socijaldemokrata bile su pune očaja, znali su da će ih treće udruživanje sa Unijom udaviti.

Znali su, jer su im svi medijski analitičari sugerisali da su gotovi ako ponovo pristanu na status manjinskog partnera Angele Merkel. Uprkos prognozama, socijaldemokrate su na nacionalnim izborima prošlog meseca postale najbrojnija stranka sa 206 poslanika, odnosno osvojile su pet odsto više glasova u odnosu na izbore 2017, dok je Unija izgubila skoro devet odsto i pala na ispod 200 poslanika.

Unutrašnjost nemačkog Bundestaga (Foto: Claudio Schwarz on Unsplash)

To nije dokaz da analize ne valjaju, već samo potvrda da politika nije matematika. Ali u konkretnom nemačkom slučaju presudilo je nešto drugo – pomoć koju su socijaldemokrate dobile od Angele Merkel da poraze njenu Uniju.

Austrijski dnevni list Di Prese 20. oktobra piše: „U Nemačkoj ćemo verovatno oko Božića imati vladu socijaldemokratskog vođe Olafa Šolca u koaliciji sa Zelenima i liberalima. Taj put u eko-socijalizam je neizbežan ishod šesnaestogodišnje vladavine Angele Merkel. Kancelarka je Uniju toliko odgurala levo, da su granice prema socijaldemokratama i Zelenima praktično nestale. (…) Zašto bi glasači birali kopiju, kad mogu original?“

Unija je iskrvarila glasove – dva miliona na socijaldemokrate, po jaki milion na Zelene i liberale, blizu pola miliona na desničarski AfD. Ako je Angela Merkel Ajfelov toranj za EU, kako to da je kod kuće signal za bežaniju?

Politička instalacija

Poznati nemački politikolog Verner Pacelt (Werner Patzelt) naziva CDU „Unijom bez dostojanstva“. U svom blogu, Pacelt piše: „Sramotno. To je prava reč za to kako političari CDU tretiraju šefa Lašeta, partiju i sami sebe. Dva puta su delegati CDU-a sprečili da partija zauzme alternativni kurs prema politici kancelarke. Prvo su birali Anegret Kramp-Karenbauer, posle nje Lašeta. Od oboje su očekivali nastavak kancelarkine politike, a kad su to dobili, proglasili ih za politički otpad.“

Ukratko, CDU nije znala šta hoće. Njena kancelarka igrala je u tuđem timu, sa socijaldemokratama i Zelenima. Nož u leđa konzervativcima je, prema Paceltu, bio momenat kad je Merkelova u decembru 2018. sišla sa čela stranke, a ostala na kormilu vlade. CDU, s njom i bratska CSU, puštene su kao zečevi među vukove.

Većina istaknutih konzervativaca relativno lako je progutala poraz. Razumljivo, jer bi drugačije morali da priznaju da je i njih, kao i državu, Angela Merkel dovela i ostavila u ćorsokaku u kome vladaju visoka migracija iz islamskih zemalja, energetska kriza, beskrajan spor sa Rusima i rastuće aspiracije nacionalističkog bloka unutar EU. Semafor koalicija je u tom kontekstu dobrodošla kao svetlosna instalacija na izložbi savremene umetnosti.

Naslovna fotografija: Reuters/Fabrizio Bensch
Predizborni plakati SPD, Zelenih i FDP sa kandidatima za kancelara Olafom Šolcom, Analenom Berbok i Kristijanom Lindnerom, Berlin, 16. septembar 2021. (Foto: Reuters/Fabrizio Bensch)

Jedino se šef parlamentarne CDU/CSU frakcije Ralf Brinkhaus zgražava nad budućom koalicijom, te izjavljuje da će ona sprovoditi najtvrđi levičarski program od pada DDR-a. Austrijski mediji se s ironijom pitaju – leva koalicija koja vodi levo, kakvo je to čudo? I to u onim sekundama kada se nakratko ugasi žuto svetlo na semaforu? „Pre će biti da Brinkhaus nije primetio šta su sve ‘levo’ konzervativci priuštili Nemcima ovih 16 godina u smislu multi-kulti i demontaže tržišta“.

Nemački politički mediji i javnost uglavnom ostaju okupljeni ispod Ajfelovog tornja. Ovaj put samo u duhu.

Ruski front

Ono u čemu se dobar deo nemačkih i austrijskih komentatora slaže, i što se unisono očekuje od verovatne nove koalicije u Berlinu, jeste dalje zaoštravanje odnosa sa Rusijom. Ali ne kaže direktno, već izokola. Omiljena šifra za produbljivanje jaza prema Moskvi je gasovod Severni tok 2 i sve oko njega, geografski i simbolički.

Frankfurtski Frankfuretr algemajne cajtung prošlog petka piše: „Nadamo se da se kod Severnog toka neće raditi ono što se već dugo radi, a to je da se polazi od pretpostavke kako su isporuke ruskog gasa za Nemačku čisto ekonomsko pitanje. Snabdevanje Evrope energijom ima prominentno veze sa spoljnom i bezbednosnom politikom. Ukrajina može da otpeva pesme o tome! (…) Ozbiljne, politički manipulativne zavisnosti od autokrata su vrlo riskantna stvar.“

Bečki Di Prese, takođe od petka u tekstu „Evropa zrela za eru post-merkelizma“ piše: „Nije li nam nemačka vlada godinama doktorski objašnjavala suštinu Severnog toka 2? Kako on navodno nije politički projekat Rusije u njenoj nameri da Evropu napravi još zavisnijom od isporuka ruskog gasa nego što to već jeste? Kremlj je upravo objavio da je spreman da Evropljanima pomogne kroz ledenu zimu, ali pod uslovom da distribucija gasa ostane u ruskom vlasništvu. Kako se to zove, ako ne ucena Vladimira Putina? Nadu bude reakcije šefice Zelenih Analene Berbok i generalni stav liberala da Moskvi neće dopustiti tu mogućnost ucene. (…) Naravno, problem ostaje, jer je budući verovatni kancelar Olaf Šolc prijateljskije nastrojen prema Rusiji od njih.“

The logo of the Nord Stream 2 gas pipeline project is seen on a pipe at the Chelyabinsk pipe rolling plant in Chelyabinsk, Russia, February 26, 2020. Reuters/Maxim Shemetov/File Photo
Logo gasovoda Severni tok 2 na cevi u fabrici za izradu cevi u Čeljabinsku (Rusija), 26. februar 2020. (Foto: Reuters/Maxim Shemetov)

Problem je očito u tome da Šolc, koji još nije kancelar, ima nameru, koju još nije izrekao, da Rusiju ne tretira kao neprijatelja, što ona jeste. A jeste iako to niko, pa ni on ne kaže direktno, osim što se budućnost Evrope ritualno pali kao žrtva na oltaru neuspele ukrajinske države i osvetničkih ambicija Poljske i Baltika.

Da li se srpska politika i elektorat onda čude što ni Berlin ni Brisel nemaju vremena da se bave proširenjem EU? Pa, čitava EU je bez pauze angažovana kao psihoterapeut evropskog Istoka, ne bi li ga izlečila od teških istorijskih trauma s Moskvom, od Srednjeg veka do danas.

Permanentna revolucija

Glavni švajcarski list Noje cirher cajtung bira poseban ugao gledanja na nove političke prilike u Nemačkoj. U dugom komentaru glavnog urednika Erika Gujera pod naslovom „Sa denuncijantstvom i kreiranjem neprijatelja na vlast: Stara levica pobedila na izborima, nova levica u kulturnom ratu“ (22. oktobar), era Merkelove se već tretira kao duboka prošlost. Shodno tome, ona više nije tema, već politički pejzaž koji se formirao pored nje, ispod nje, delom mimo nje.

Problem bi bio levičarsko-anarhični karakter koji se relativno neprimećen širi kroz, po istorijskoj definiciji, društveno progresivne slojeve kao što su socijaldemokrate, socijalisti i različite nijanse zelenih. Nemačka bi bila poseban slučaj takvog ukrućivanja levice u ideologiju agresivne puritanske isključivosti.

Noje ciriše cajtung piše: „Ko god proba da izgovori nešto što nije po volji crveno-zelenom mejnstrimu, odmah je izložen optužbi da je desni ekstremista, u najmanju ruku desni populista. Ta vrsta kulturnog rata je u Nemačkoj već dospela u sam građanski centar, gde se strastveno u digitalnom prostoru biju krvave bitke za suverenitet unutar ideološkog profila države. (…) Strastveno se izvlače izjave objavljene i u međuvremenu izbrisane sa društvenih mreža i pretvaraju u dokaze za inkvizicijske presude bez suda.“

Protest aktivista za borbu protiv klimatskih promena (Foto: Mika Baumeister on Unsplash)

Gujer, naravno, ne govori ništa novo. Jedan od bivših nemačkih predsednika napisao je čitavu knjigu o tome. RTS je takođe više puta pisao o fenomenu agresivne evropske humanističke levice koja moralnom batinom čisti sve pred sobom i u krajnjoj liniji ugrožava tekovine Prosvetiteljstva. Jede vlastito dete.

Gujerov tekst samo podvlači neposrednosti tog problema i fokusira ga na specifičnu nemačku situaciju: „Upavo je jedan tipičan predstavnik stare levice pobedio na izborima. Ali nova levica svejedno dominira na internetu sa radikalnim parolama. Nemački digitalni prostor je poprište neumoljivog kulturnog rata. Sam Šolc nema previše veze sa novom levicom u vlastitoj partiji (…), ali četvrtina njegovih poslanika u Bundestagu su ‘Jusos’ (Omladinska organizacija SPD-a, prim).“

„Jusos“ su radikalni i isključivi, kaže Gujer, spremni da jurnu na svakoga ko tekovine Prosvetiteljstva ceni više od identitetske politike – više od toga kakva prava treba dati generacijskim kohortama, kulturnim, etničkim, socijalnim ili seksualno orijentisanim grupama.

Novo je i da Gujer klasifikuje oštru političku polarizaciju u nemačkim digitalnim forumima kao aktuelni izdanak teorije Karla Šmita (1888-1985). Daje joj ime.

Gujer ističe: „Nemački levičari i njihova desničarska braća po duhu kultivišu dihotomiju prijatelj-neprijatelj Karla Šmita. On je tu razliku izvodio na kritici liberalne ideje, jer ona previše polaže na kompromis, a kompromis je za Šmita apolitički termin. Naprotiv, ili-ili situacija je za njega bila osnova svake politike. U novom nemačkom parlamentu liberali svih opredeljenja aktuelno imaju većinu. Ali na internetu dominiraju maksimalisti kao kasni epigoni pruskog ideologa Šmita. Oni su danas kulturni borci pod njegovom zastavom. Oni su crveni, zeleni, mladi i napreduju.“

Karl Šmit u mladosti (Foto: Wikimedia)

Napreduju ka radikalnoj budućnosti Evrope. Ili možda ka budućnosti radikalne Evrope? Ili budućnosti Evrope radikala? Teško je reći, jer uvek znači drugo, a izaziva jezu. Kako bilo, Nemačka na takvo odredište uvek stiže prva.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Fabrizio Bensch

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u