Ovih dana se na društvenim mrežama pojavio deo intervjua Henrija Kisindžera od pre nekoliko godina sa poznatim američkim novinarom Čarlijem Rouzom.
Kisindžer govori: „Ne shvatam šta pokušavamo učiniti s Balkanom“. Veli kako se moglo udarati po Srbima na početku rata jer se tada širilo uverenje „kako oni masovno krše ljudska prava“ i da je to valjalo sprečavati. „No sada… Moramo nešto raščistiti, ponašamo se kao da pokušavamo silom vratiti Srbe u nekakvu mitsku Bosnu, koja nije postojala nikad u povijesti“.
Po prevodu je jasno da Kisindžerov pogled na Bosnu sada guraju Hrvati… „Ne postoji bosanski jezik. Ne postoji bosanska kultura. Bosna je administrativna jedinica koja se sastoji od Hrvata, muslimana i Srba, umjetno stvorena u bivšoj Jugoslaviji i glupo je priznati kao državu od strane zapadnih povijesti.“
Kisindžerove poruke
Naravno, čitalac će razumeti otkud Hrvatima sad ta potreba da o Bosni kažu šta oduvek misle a i zašto je ovako direktan Kisindžerov ekspoze zgodan za to. Jer, za razliku od mnogih američkih političkih siledžija koji su suvereno – uz pomoć trideset bombardovanja od 1945. i ubijanja desetina i desetina hiljada ljudi – uspostavljali američki poredak (Pax Americana), a čija su znanja o žrtvama neznatna, Henri Kisindžer je naoružan znanjima i sposobnostima prezentovanja tih znanja.
Ne morate se složiti ni sa jednom njegovom mračnom aktivnošću, ali ne možete reći da je neznalica.
Tako priča on Rouzu: „Ako pogledate srpsku povijest, vidjet ćete da su se 600 godina borili da njima ne vladaju muslimani. Zašto SAD krše vlastito načelo samoodređenja naroda i zašto ih naši mediji zovu ‘srpski separatisti’? Zar zato što se pokušavaju odvojiti od nečega što nikad nije postojalo u povijesti?“
I odmah, u sledećoj rečenici, nudi rešenje: „Smatram da trebamo stvoriti muslimansku državu, a dopustiti ostalim nacionalnostima da osnuju svoje neovisne države ili se priključe Hrvatskoj i Srbiji.“
U stvari je – ko god da ste kao gledalac ovog kratkog, ali sadržajnog i znalačkog političkog pregleda – fascinantno je kako neka glava prepuna svetskih političkih zavrzlama pred slušaoca baca iščišćene slike. I zaključak: „Ne trebamo se miješati u balkanski rat koji se ne može završiti čak i ako bismo mi pobijedili.“
Kad hrvatskom gledaocu to ne bi pripovedao Amerikanac, pa makar on i ne bio Kisindžer, ova priča ne bi imala mnogo primalaca. Jer, tu oni ne dobijaju ulogu koju bi sebi davali. Ali, ako će to biti municija da se rešava „hrvatsko pitanje“ u Bosni na način koji će komšićijanske Hrvate ukloniti sa scene – onda je sve u redu.
„Hrvatsko pitanje“
„Bosanski slučaj“ je zanimljiv po antilogičnom ponašanju najbrojnijeg naroda. Bošnjake su navikli da oni ne moraju nizašta da se izbore, nego će im to srediti neko spolja. Neko najjači. Imperija. A oni će u uređenju „srpskog pitanja“ biti batina i za to nagrađivani. Dopušteno je sve protiv Srba, a sa Hrvatima. I sva rešenja koja su projektovali Amerikanci, NATO, pa onda i Evropska unija, Nemci, Francuzi a posle i epizodisti Holanđani, Šveđani i sl. imala su taj pravac.
Kada su u Dejtonu ispisana pravila i iscrtane granice, izgledalo je da će se istorija malo primiriti i život zauzeti neku ulogu. Međutim, ne. U tipično amerikanskom stilu, kako su oni sredili da sporazum bude potpisan tako su i pokrenuli proces njegovog razaranja.
Imperiji je haos jedino prirodno stanje.
Međutim, posledica toka stvaranja muslimanske građanske države dovela je, rekao bih logično, do minimizovanja uloge Hrvata, bez obzira što su Hrvati u svakom pogledu bliži Zapadu od jednog rukavca islama. I tako se pojavljuje Željko Komšić. I tako to traje, a Hrvati počinju da shvataju da će u temelj prve evro-islamske „građanske države“ biti ugrađeni pre svih oni.
Toga će se dosetiti i Nemci i počinje briga za rešenje „hrvatskog pitanja“. Radovi su u toku.
Zanimljivo je pratiti i promene u hrvatskom oglašavanju. Tako se povodom Dodikovog šoua sa harmonikašem u Predsedništvu u Sarajevu (18. listopad), koji je bio centralni događaj u Bosni u mesecu oktobru, oglasio zapadnohercegovački sajt bild.ba:
„Dodik je savršeno obesmislio državu BiH i to je vrijedno slavlja. A fešte, dakako, nema bez harmonike“.
Autor Ivan Crnjac objašnjava kako „godinama već Milorad Dodik plastično obesmišljava suštinu postojanja bosansko-hercegovačke države. I ne, on to ne radi onako kako bi neki htjeli da radi – nema tu, dakle, ništa od velikosrpske politike, nema tu ništa od famoznih priča o karađorđevima, podjelama Bosne i sličnih bajki u koje nemali broj Bošnjaka voli vjerovati. Dodik obesmišljava postojanje onakve Bosne i Hercegovine kakvu zamišlja bošnjačka politička elita i – treba pravo kazati – dio Bošnjaka. Ponajprije je to onaj dio od 200 i nešto tisuća njih koji glasom za Komšića pokazuju da mrze Hrvate, ali i političku ideju da se u BiH nešto treba dijeliti između tri konstitutivna naroda“.
Retko se može naići u medijima u postdejtonskoj Bosni na ovako hladno i razumno gledanje „druge strane“, zato ćemo ovaj citat proširiti: „Nino Raspudić (hrvatski filozof, književni kritičar i prevodilac, rođen u Mostaru, profesor na katedri za italijansku književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu) jednom je otprilike rekao, govoreći o problematici Hrvata u BiH, kako je on profesor i da on kao profesor nema potrebu isticati tu činjenicu, ali da on kao bh. Hrvat ima potrebu isticati tu činjenicu, jer mu se, praktično, brani da bude to što jest – Hrvat iz BiH.
Tako je i s Dodikom. On ne srbuje jer mu je to fora, on srbuje jer je na to primoran. Jer, dio bošnjačkih stranaka, ali nažalost i samih Bošnjaka, ne želi prihvatiti činjenicu da je Bosna i Hercegovina država tri konstitutivna i u svemu ravnopravna naroda.“
„Dodik dobrih 15 godina obesmišljava ideju takve Bosne i Hercegovine. I to je, dakako, vrijedno slavlja. A znamo da na Balkanu, uglavnom, fešte nema bez harmonike. Dodikov potez dovođenja harmonike u Predsjedništvo BiH je upravo to – obesmišljavanje institucija ovakve Bosne i Hercegovine. Države u kojoj se na ambasadorska i konzularna mjesta šalju ljudi bez diploma i ljudi koji prijete ratom, države u kojoj šef tajne službe ima osam razreda osnovne škole, države u kojoj jedan konstitutivni narod preglasava treći, a da može, preglasao bi i drugi, nego još ne može, države u kojoj je žena od prvog u Bošnjaka direktorica zato što mu je žena, a federalni premijer, uhvaćen s rukom u pekmezu do lakta, i dalje premijer, koji se nakrao u doba najveće zdravstvene krize u novijoj povijesti… I tako dalje i tako dalje, moglo bi se nabrajati do prekosutra.“
Nemački pogled
U raspravljanju o Miletovoj „naručenoj pesmi“ ima različitih stanovišta. Ljudi smo. Posebno kad smo obavezni prema svom poslodavcu (ako je to npr. Dojče vele) ili smo se uposlili u Dojče vele jer smo tu našli saglasje s našim pogledom na svet. Ovo je drugo, ipak, ljudskije, ali neće proizvesti neku bitno drugačiju precepciju u javnosti.
Tako je kolumnista Dojče velea po imenu Dragoslav Dedović događaj pogledao sa zapadnjačke visine: „I mene je rodila Srpkinja, ali ne bih nikada izabrao ovu poetiku razvaljenog seoskog doma kulture kao identitetni model za Srbe iz Bosne, a kamoli za sve Srbe. Dodik pretvara svoj narod u karikaturalnu predrasudu o njemu.“
To se, kako se moglo i može za ubuduće i očekivati, dopalo „Slobodnoj Bosni“. A zašto i ne bi.
Zastupnik službeno-propagandnog nemačkog tumačenja događaja se, (neće nam, valjda, na ovo reći da je Dojče vele „nezavisni medij“, a da su radnici u tom po definiciji propagandnom državnom sredstvu „slobodni novinari“) po sopstvenoj ispovesti, susreo sa nekim „svojim Srbinom“ kojeg očigledno „Slobodna Bosna“ (a ni Dojče vele) ne bi pustila na svoje stranice ili programe – sem kao genocidaša, ali to je piscu, posle „polemisanja do pola noći“ (kakav napor!), jak kontrapunkt da bi mogao da pita: „Imam li pravo na izdvojeno mišljenje, mimo novokomponovanog mejnstrima? Imam li pravo da kažem kako je etička vertikala iznad obaveze pripadanja po rođenju?“
I, pitanje je, naravno, čisto retorsko, jer kad iza nekog stoji nemačka država onda on po definiciji ne ide okolo i ponalja citate iz intervjua, govora i knjiga Petera Handkea ili slične stvari, jer to nije „pravo na izdvojeno mišljenje“. Ali, danas nikome nije lako, pa ni nemačkim propagandnim okupatorima.
„Za mog dežurnog Srbina je globalizacija na samrti, a time i globalni moral – koji često prerušava imperijalne interese u univerzalne floskule“, javlja Dojče vele, koji zna da je globlani model, opisiv kao Pax Americana, na vrhuncu moći, što se u Kabulu pokazno videlo. Te, ako neko veruje svojim očima onda on „ovakvim podmetanjem ideološkog kova u stvari kaže: Ako smatrate da je racionalni moral sa Kantovim imperativima moguć, čak ako pomislite da je paket od deset zapovijesti dovoljan za univerzalnost vašeg etičkog sklopa – onda se grdno varate. Čuvati druge od sebe – čojstvo – jeste stvar za poeziju i sanjarenje. U realnoj politici, kaže moj Srbin, imam priču kao Komšić, a objektivno sam Bakirov igrač. Ovakvo podmetanje je poprimalo već kvalitet udbaške logike – ako nisi s nama, onda si ti oni.“
Pošto je reč o zaista obrazovanom čoveku, čudi ovakvo ideološko pojednostavljivanje. Ako nije obaveza.
Jer, šta je Komšić sad to već direktno pokazuje i dobri Kristijan Šmit.
Čovek je naklonjen Hrvatima, ali ne komšićijanskog političkog tipa. Oni skloni „poetici“ bakirovske građanske države sad su u stanju pobune i nadaju se pomoći Vašingtona. Kakvoj god.
Potpuno je tačno kad ovaj učeni radnik na terenu za „nemačku nacionalnu stvar“ konstatuje da „harmonici i pjesmi značenje nameće kontekst. A on je politički.“ Samo je čudno da je to problem. Šta bi radio Dojče vele na Balkanu (‘ajde, nek’ bude Zapadnom Balkanu) kad sve ovo što se valja ne bi bilo politički upotrebljivo? I to kolonijalno politički.
Neće valjda biti da je sva ta mašinerija došla da nas razvija i dovodi u stanje da budemo jači. Bar dva veka Dedovići, koje su rađale „majke Srpkinje“, znaju da je to besmislica. Ako Dojče vele i Šmit rade „svoj posao“, nije čojstvo tražiti od drugih da i oni rade njihov posao.
Jeste posao. Ali i tog posla ima dok se ovde ne držimo Dojče veleovih smernica. Kad bismo mi jednom legli na rudu – dopisnici i kolumnisti sa Balkana ostali bi bez posla.
I, možda jeste nacionalističko poimanje pravde i ljudskosti da „moral unutar zajednice ne važi za ljudska bića izvan njenog kruga“. Ali, ko to bolje zna i upotrebljava od zapadnoevropskih nacija, koje su tu vrstu istorijske pojave i patentirale? Ali, Dedovića preci prosto nisu imali priliku da tu vrstu „ljudožderstva“ razviju do razmera zapadnoevropskih primera. Nemci, državotvorni, postarali su se da to i ne pokušamo.
Jeste lepo zvučalo Dojče veleu kad su se veliki propagandni žreci setili da Milošević može da za njihove potrebe bude „drugi Hitler“, a skladište građevinskog materijala u Trnopolju da se tako snima da „izaziva sećanja na Aušvic“, ali to je uvek bilo i bedno i neuverljivo svakome ko je hteo da uključi mozak. Ali, mnogi koji imaju mozak znali su, i još znaju, da je bolje da ga ne uključuju.
Država bez smisla
I zato, posle Dodikovog harmonikaškog desanta ostaje pitanje – ne zašto Milorad Dodik gaji „poetiku razvaljenog seoskog doma kulture“ nego zašto Zapad – pošto je razvalio naš „dom kulture“, u čemu su Nemci bili najagilniji – nastoji da nas prisili da se za njegove potrebe spustimo u zemunice? I da to odušeljeno pozdravljamo.
Tako, ako birate ko razumnije vidi šta to rade Mile Dodik, Hrvati ili srbo-Nemci, nemate dilemu.
Naravno, ništa nije doveka. Govorimo o vremenu sadašnjem i politici trenutka.
Nije Dodikova politika činjenja bez mane – ali on ipak može reći, uz rakijicu i harmoniku, da ga „citira“ Kisindžer, dok ovi drugi mogu da tako glasno i nezaustavljivo izvikuju velike misli Danijela Servera da se za Kisindžera, jednostvano, nema vremena. A ni potrebe. Jer Server je Server.
I, zaista, ko razuman može da bezuslovno sledi nekontrolisani pokušaj Bošnjaka kad neupitno pokušavaju da svoj cilj nametnu kao naddržavu. To ni njima ne može biti razumno.
Iza toga može biti samo polovina Bošnjaka: jedna polovina tog bića, ljudska, to vidi kao strašni haos (gori od svih haosa u okruženju!) i haos bez kraja, i doživljava to kao nepodnošljivo, ali onda se budi druga polovina – to je ona bošnjačka, nacionalna (ne mora biti nacionalistička), koja kaže – kakva god da je ova politika, naša je i mi moramo stati iza nje kao i što ovi drugi staju iza svojih politika.
To je kao u onom Ničeovom opisu gomile: „Kada sto ljudi stane zajedno, svaki od njih će izgubiti svoj um i dobiti drugi.“
Sve se tako grči i razliva, a pojedinci ne mogu izaći iz svojih krugova, iako dobar deo njih povazda oseća mučninu što moraju biti saglasni. Kad se na to stanje doda dobronamerna „međunarodna zajednica“ kojoj su gomile – koje se začas mogu pretvoriti u rulje – najomiljenije „nacije“ i „rase“.
Ako se misleće biće izmakne i pogleda taj brlog iz koliko-toliko ptičije perspektive, postane mu jasno da se o takvim stvarima i stanjima ne može ozbiljno govoriti. Ozbiljne reči su tu kao pahulja koja uleti u letnji dan. To je kao kad bi na žurku pivom podnapitih matutranta osnovaca doneli Kritiku čistog uma i nezaustavno nastojali da ih zainteresujete za to štivo. Tu jedino, u pravu je onaj hladnokrvni Hercegovac iz Mostara, pomaže – harmonika. Možda kolo, kad stvari krenu dalje.
Može biti da uz „dalape“ neko i progleda. Jer, ovakvu Bosnu i Hercegovinu „naprosto ne želi velika većina Hrvata i Srba i tiha manjina Bošnjaka. I to je legitiman politički stav koji stalno treba ponavljati jer takva država nema smisla. Država u kojoj je 50 posto njenih građana trajno nezadovoljno ne može imati smisla. A Bosna i Hercegovina je danas upravo to.“
Dojče veleu zasad nije javljeno da to tako gleda.
Bošnjaci, istina, ne vole Mešu Selimovića, što je verovatno velika greška. (Andrić se ne voli bučno.) Ali, malo ko je razumeo taj mentalitet kao ovi tihi ljudi.
„Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima prava na život. I moja i tvoja…“ Tako danas živi Bosna. I, Dodik se tu ne uklapa. Ne ćuti.
Kad branite status quo verujući da drugačijeg rešenja i nema, onda vam svaka misao promene izgleda kao oluja. Ali, kao što postoji Zemljina teža, postoji i društvena teža i sve što nije dobro utvrđeno – sklono je padu. Zato sve radi protiv BiH konstrukta. I kad Valentin Incko odluči da pomogne i krene da politički narativ o „genocidu u Srebrenici“ pretvara u poluversku dogmu, i kad Nemci pošalju „specijalnog visokog predstavnika“ bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, i kad se pojavi Ustavni sud koji preraspodeljuje šumu, osnovnu imovinu BiH.
Što se više priteže „ideja da Bosna (kako oni [Bošnjaci] pogrešno zovu državu Bosnu i Hercegovinu) pripada Bošnjacima, dok Hrvatska i Srbija pripadaju Hrvatima, odnosno Srbima“ (Ivan Crnjac) to ona više ide u pravcu da postane prašina.
Valjda bi trebalo promeniti pravac. Bolje sami, nego da vam „pomažu“ prijatelji sa Zapada.
Toliko smo, valjda, mogli da naučimo.
Naslovna fotografija: Reuters/Jason Lee
Izvor sveosrpskoj.com
BONUS VIDEO:
