Hristoliki film

Ceo Nektarijev život bio je doslovno hristolik. Ta bogolikost u svemu što tvori i govori prva je izvorna pravoslavna crta koju otkrivamo u dubini filmskog ostvarenja „Božiji čovek“

Bog u filmu? Da, Božije čudo je svuda i događa se i u bioskopu. I čovek i film kao njegov imaginarni dvojnik (Edgar Moren) samo su svedoci i učesnici toga čuda, čak i u do sada gotovo netaknutoj likoravni umozrenja i našeg duhovnog oka. Čujmo, najpre, šta o tome kaže pravoslavni bogoslov: „Čovek je kao neki živi fotografski aparat koji snimajući svet čulima i srcem i dušom, svim bićem oseća da je svet ne samo neprekidan nego i beskrajan film dramatičnih iznenađenja“ (dr Justin Popović, Svetosavlje kao filosofija života, 1953).

Shvatanje sveta i čoveka kao beskrajnog filma dramatičnih iznenađenja možda će iznenaditi i ponekog poznavaoca pravoslavne reči. Ali bilo bi i čudno da nije tako. Tvorački akt, treperenje svetlosti, raskrivanje svetih tajni, zvuk tanke žice duhovnog i netelesnog, traženje nevidljivog u vidljivom, pronalaženje istine u blesku božanskog otkrivenja doista pripadaju svetosavskoj bogomisli. Autor navedenog odlomka o čoveku kao živom fotografskom aparatu nije, dakle, Denis Abramovič Kaufman, alias Dziga Vertov, sovjetski kinograf, nego prepodobni Justin Ćelijski, pravoslavni arhimandrit i jedan od najvećih srpskih bogotražitelja poslednjih vremena.

Svetogorski film

U jednom intervjuu Nikita Mihalkov izjavljuje da ne veruje da postoji „pravoslavni film“ i da išta slično ne bi ni trebalo da postoji. Dovoljno je, prema ovom autoru, da je stvaralac određenog filma zaista pravoslavan, da deli i upražnjava pravoslavne vrednosti, pa da njegov film ispuni ovaj visoki duhovni cilj, tj. da svojom verom ovaploti svoje vreme i prostor. Bio sam i sam spreman da se složim s ovim, sve do prošlog četvrtka uveče, kada sam prvi put u životu video umetnički igrani film koji bi se mogao nazvati pravoslavnim u punom smislu reči. Bio je to američko-grčki film Božiji čovek (The Man of God) Beograđanke Jelene Popović, koji je svetsku premijeru doživeo nedavno na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, gde je nagrađen nagradom publike.

Ova činjenica je naročito značajna. Film je otkupljen za sverusko tržište, što znači za jednu od najmasivnijih filmskih distribucija na svetu, čime verovatno prestaje svaka strepnja za njegovu bioskopsku budućnost. Više od toga, iz Grčke stižu vesti ravne čudu: do prošle nedelje film je videlo preko 300.000 gledalaca (čist prihod više od dva miliona dolara), što je neverovatno za ovo malo tržište, bezmalo celo pod kontrolom američkih distributera! Tome je, može biti, doprinela i orkestrirana kampanja grčkih neoliberalnih, uglavnom antipravoslavnih medija protiv ovog filma, koga je, zamislite, još i pohvalio jedan tamošnji mitropolit!

Aris Servetalis kao Sveti Nektarije Eginski u filmu „Božiji čovek“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/MegaComFilm)

Nedavno je pala i „optužba“ da je film finansijski pomogao svetogorski manastir Vatoped (što se, ne bez ponosa, navodi i na špici filma), na šta se sručila lavina gneva svih onih koje, inače, obilato kljukaju „Eurimage“ i katoličko-ekumenski fondovi širom planete. „Tako je to. Živimo u vreme kada pravoslavna vera nije dobrodošla, u sistemu koji kontroliše, koji nam nameće šta da mislimo“, kaže Popovićeva. „Ljudi koji veruju i koji se ne plaše smrti veliki su problem. Jer bez vere postajemo robovi, lako je nama manipulisati i mislim da je to glavni razlog zbog kojeg filmovi koji tematizuju veru nisu zastupljeni u savremenoj kinematografiji.“

Daj Bože da se i tome vidi kraj: filmski svet je, izgleda, do guše zasićen nasiljem i beznađem. Žudi za pročišćenjem. Dok ovaj tekst odlazi u štampu, iz Trenta u Italiji stiže vest da je Božiji čovek ovenčan Gran-prijem na festivalu religioznog filma, u čijem žiriju su bili i glasnici Vatikana. Svet možda ipak počinje da se menja…

Glavni cilj pravoslavlja

O čemu je reč? Božiji čovek nije samo biografski film o blaženom Nektariju Eginskom (1846-1920), koji se celog ovozemaljskog života podvizivao u Egiptu i Grčkoj, saživljavajući se sa siromašnim, gladnim, napuštenim i bednim, kloneći se svih ovozemaljskih dobara. U času u kome ga zatičemo kao mitropolita pentapoljskog u Egiptu on je visokouvažen ali okružen zavišću i mržnjom visokog lokalnog klira koji plete intrige i na kraju uspeva da ga protera iz Aleksandrije pod optužbom da žudi za patrijaršijskim tronom. Nektarije sve to negira odgovorom Pravednika: „Ti kažeš…“ I okreće drugi obraz.

Iako ga podržava hrišćanski i nehrišćanski narod, čak i najviši slojevi grčkog građanstva u dijecezi prvih hrišćana, on krotko prihvata izgnanstvo i odlazi u Grčku, gde ga čekaju još teža iskušenja. Ne daju mu eparhiju, čak ni manastir, ni običnu crkvu… Postavljen u jedan pedagoški zavod gde se suočava s „građanističkom edukacijom“ tipično bogobornog i bezbožničkog 19. veka, Nektarije jasno izgovara Logos, ali država za to ima malo razumevanja: „nama ne trebaju samo popovi nego odgovorni građani“. U disputu s logičarom, Božiji čovek ga ostavlja bez argumenata, ali odlučuje da napusti školu i odseli se u pustoš, na golo i kamenito ostrvo Eginu, gde s nekoliko lokalnih iskušenica, „otšelnica“ kao i on sam, počinje da gradi čisti manastir, crkvu po drevnom, Hristovom podobiju.

Uopšte, sve što preduzima, Nektarije čini po uzoru na Hrista. „Svi smo jedno i jedni s drugima i sa Hristom, jer Hristos je vezivo te sjedinjenosti, budući da je ujedno i Bog i čovek“, sluša pomno svog slavnog pretka Kirila Aleksandrijskog, kao i učitelja Grigorija Palamu: „Hristos tako i na taj način postaje satelesan sa nama i čini nas hramom sve punoće Božanstva.“

Ceo Nektarijev život bio je doslovno hristolik. Ta bogolikost u svemu što tvori i govori prva je izvorna pravoslavna crta koju otkrivamo u dubini ovog filma. U neprekidnoj molitvi Nektarije traži i dobija malu pomoć za svoje uporno bogotražiteljstvo u borbi u kojoj ne želi da se preda. I ovo dočekuju s podozrenjem i neskrivenom zavišću, optužujući ga za svakakve gadosti. Na njihovoj strani su i Sinod i sud i policija. Advokati mu nude da osnuje – nevladinu organizaciju (!). Ali Nekatarije ne želi da napusti telo Crkve, jer se smatra njenim delom, štaviše – njenom srži. Ne katakomba, niti preteča NVO nego telo Hristovo, prava crkva.

„Saberi mi narod da im kažem reči svoje“, nalaže Gospod Mojsiju. Samo u Crkvi može se izricati Božanski Logos, što je i jedino Nektarijevo učenje, koje ispoveda bez kompromisa i oklevanja. Visoki prezviterijati Egipta i Grčke priznaju na kraju grehe prema pravedniku, posipaju se pepelom, a vaseljenski patrijarh ga skrušeno proglašava svecem pola veka posle njegove zemaljske končine. Sada izgleda sve ispravljeno, a glavni cilj pravoslavlja, dakle ukupni njegov smisao – smirenje u Gospodu – vaspostavljen u punoj harmoniji.

Scena iz filma „Božiji čovek“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/MegaComFilm)

Ali umetnički film nije crkvena propoved. On stvara emocije samo ako njegovi likovi „delaju a ne pripovedaju“, kako naučava još Aristotel. Nema drame ako nema sukoba, a cela Nektarijeva borba je tragički konflikt s licemernom okolinom. Postoji još jedan, dubinski vid ove borbe: unutrašnje suprotstavljanje demonima moći, ambicije, sujete, privilegija i bilo kom vidu vlasti nad drugima. I samo arhipastirstvo, čemu se Nektarije svim silama opire i neće ga i odbija i smatra izvorom dubokog nemira.

Skromnost i poniznost nisu obavezne figure, nego vrline bez kojih se ne može približiti Hristu. Iz te borbe Jelena Popović i izvanredni Aris Servetalis u ulozi savremenog podvižnika, filmskim jezikom uporno grade dramu kakvu još ne videsmo. Snaga laganog pokreta kamere, gotovo nevidljivog montažnog kontinuiteta u namerno osiromašenoj režiji, lišenoj svake egzibicije i nametljivosti, svedenoj samo na ono najnužnije, a ipak poetičnoj u svojoj jednostavnosti, vodi ka fascinantnom kraju u kome se zbilja događa čudo Božije, koje otkriva smisao celog filma.

Tek kada je ispunio konačni zavet smirenja, u trenutku smrti, Nektarije se pridiže i sav ozaren govori s Bogom, koji prihvata njegovu molitvu: „Samo znam da jedno postadosmo ja i Onaj s kojim se sjedinih. Kako ću sada sebe nazvati? Čovek sam po prirodi, a Bog po blagodeti.“ I ovim rečima Svetog Simeona, Novog Bogoslova, Nektarije u svojoj končini isceljuje novi Holivud, i to lično Mikija Rurka, čineći da bogalj prohoda.

Dalje od demonskog ekrana

Poslednji čin ove drame i jeste okrenut Holivudu, koji smo navikli da smatramo aksiomom bioskopa i masovne pokretne slike. Jelena je dovoljno dugo živela u središtu ove industrije tmine (kao uostalom i pisac ovih redova), za koju znamo da je ogledalo poslednjih vremena. Ta industrija govori isključivo engleskim jezikom (čak i kad je s vrlo umekšanim i šuškavim grčkim akcentom). Zato je „moj osećaj u dubini duše bio da napravim film na engleskom jeziku koji bi se obratio široj publici“, kaže rediteljka. „Takođe sam pokušala da Svetog Nektarija unesem u srca ljudi širom planete, a samim tim, ako pravimo internacionalni film, bili su mi potrebni internacionalni glumci.“ I to je neminovnost. Ali i ovde se krije dublji, reklo bi se i pravi smisao njenog preduzeća.

Od samog svog nastanka, od trenutka od kad su opštine Južne Kalifornije smanjile poreze a izvesna Dida Vilkoks počela da rasprodaje terene pogodne za celodnevna snimanja po prirodnom svetlu, dakle pre nešto više od stotinu godina, industrija pokretnih slika u Holivudu počiva na zločinu i laži. Te dve crte usađene su u dušu ove produkcije bez kraja i konca. Ako se, naravno, ne računaju sasvim retki izuzeci, nema filma koji ne počiva na ovim demonskim senkama. A sva umetnost „fabrike snova“ sastoji se u tome da se zločin, laž i nesreća zaogrnu koprenom pravde, istine i sreće.

Otud i sama definicija pokretne slike kao jedinstva čulne stvarnosti i čulne obmane. Otud svetskim ekranom gotovo u celini vlada nečastivi, kao što je to tačno i potanko opisao još 1947. godine Žan Epsten u svom klasičnom delu Le Cinéma du diable (doslovno Đavolski film) – gde je sve naopako okrenuto, obrnuto nego u Božijem svetu. Otud još od dvadesetih godina ekranom suvereno vladaju demoni i sablasti, kako je to svela Lote Ezner u svojoj takođe klasičnoj istoriji L’Ecran démoniaque (1955), bez kojih ni danas ne može da se makne holivudska industrija, naročito ne u novom ruhu političke korektnosti.

I najbolje u Holivudu odavno je svesno ovih činjenica. Ceo Kopola, a naročito svi njegovi Kumovi i Apokalipsa sad, deca su ovog srca tame. Tačno je, dakle, da je 99 odsto svetskih pokretnih slika pod suverenom vlašću đavola, ali i da postoji jedan odsto ili manje filmova na jeziku svetskog bioskopa koji je okrenut Bogu. I to je više nego dovoljno. To je srce iz koga se ponovo rađa Logos. Ako postoji ta ubedljiva manjina, a Man of God potvrđuje da postoji, onda se za taj jedan odsto ili manje vredi boriti. Vredi praviti filmove, čak i pisati o njima. Što dalje od demonskog ekrana, što bliže čistoti, jednostavnosti i dobru, dakle hristolikom svemiru; čitanju svetlosti bez senke.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/MegaComFilm

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u