V. Knežević: Pitanje eutanazije kao moralna dilema zapadnih društava

Aktivno ubistvo bolesnika na njegovo preklinjanje je svuda krivično delo. Ako se, međutim, termin „eutanazija” prevede na samoubistvo uz aktivnu asistenciju, otvara se niz zemalja u kojima je ono moguće

Sredinom novembra austrijski parlament glasa o predlogu Zakona o aktivnoj eutanaziji (Sterbeverfügungsgesetzt). Ako vladin predlog prođe, osobe koje pomognu teško, neizlečivo i terminalno bolesnima da izvrše samoubistvo neće više krivično odgovarati. Od 1. januara iduće godine, smrt bi se u Austriji prodavala na recept u apoteci. Prepreka koje otežavaju pravo na umiranje od vlastite ruke je nekoliko, no sve su logistički izvodljive. Da li prirodna smrt postaje umiruća vrsta?

Pre svega, da li je uopšte moguće posmatrati samoubistvo iz samomilosrđa kao logistički izazov, činjenični predmet u razvoju? Je li u redu brojati profesionalne i administrativne nivoe do dozvole, pisati koliko se čeka na recept, koliko košta dozvola (500 evra), koga od familije i prijatelja poslati u apoteku, kako na internetu otvoriti listu farmacija koje pristaju da prodaju smrtonosni koktel natrijum-pentobarbitala?

Nema nam druge nego da na sva gornja pitanja odgovorimo potvrdno. Čak i ako se ne računaju nejasni istorijski izveštaji o slučajevima kad su pojedinci umirali u tihom saglasju sa doktorom prijateljem, medicinski asistirana eutanazija je već nekoliko poslednjih decenija neazobilazna tema u javnom diskursu modernih društava. U pravnom takođe. Jedna za drugom države pokušavaju da zakonima regulišu tamnu materiju namerne smrti. Geografski prostor na koji se ovde misli je ograničen na hrišćanska, odnosno proto-hrišćanska društva. To su ona koja su jednom počela kao religiozna, u međuvremenu postala sekularna, ali svejedno ostala, uz naglasak na „dobrovoljno ostala”, unutar hrišćanskih simboličkih sistema.

Već sama terminologija stvara konfuziju. Aktivno ubistvo bolesnika na njegovo preklinjanje je svuda krivično delo. Ako se, međutim, taj termin prevede na samoubistvo uz aktivnu asistenciju, otvara se niz zemalja u kojima je ono moguće – Kanada, dobar deo Australije, Belgija, Holandija, Luksemburg, Španija, Švajcarska, od iduće godine i Austrija. Ako se ide korak niže u pojmovnom zaokruživanju, recimo na pasivno asistirano ili indirektno samoubistvo, ono je praktično u svim evropskim državama tretirano kroz presedentne sudske odluke. Ili samo tolerisano, u Nemačkoj više, u Portugalu i Italiji manje, skoro pa nikako.

Tu nije kraj terminološkim nejasnoćama. „Eutanazija” znači da neko ubija nekoga; „asistirano samoubistvo” da neko ubija sam sebe. U prvom slučaju caedes, u drugom sui-caedes. Dve stvari koje izlaze na isto – da neko, sam ili u društvu, aktivno požuruje prirodu/preskače Boga koji je očito izgubio interes za dotični slučaj, ne bi li presekao neko neizdrživo stanje.

Dakle, ipak sui caedes, suicid, samoubistvo, bez obzira na stepen involviranja drugih.

Ko to neće da čeka (svoje vreme)?

Kad je pre desetak dana austrijska vlada pustila svoj predlog u javnu raspravu, stvar je izgledala gotova i zapečaćena. Bioetičkim komisijama, medicinskim i religioznim organizacijama, pravnim telima, date su tri sedmice da eventualno podnesu primedbe na dokument. Sama parlamentarna procedura ne bi bila problem, jer je odnos snaga jasan: vladin predlog = vladina većina u skupštini.

U međuvremenu su se mnoge od tih ustanova pobunile. Kao prvi, bez iznenađenja Karitas i Đakonat (đakonat u Katoličkoj crkvi ima prevashodnu društvenu ulogu, tek onda religioznu).

Mediji su bili zbunjeni. Velika stvar, a tako nekako zbrzano i usputno, skoro posramljeno. Pri tome utisak brzine vara, jer se o eutanaziji raspravlja u javnosti već decenijama, ali priroda teme je takva da je odluka, kad god da se donese, ishitrena i ucenjivačka. Komentari su se kretali od načelnog prihvatanja potrebe takvog zakona, do primedbi tipa: ako počnemo da jedni drugima organizujemo samoubistvo, nismo baš nešto napravili.

Ali kad se prošlog četvrtka u velikom intervjuu javila Kristijana Druml, predsednica glavne državne bioetičke komisije, savetodavnog tela pri uredu kancelara, postalo je evidentno da samoubistvo iz auto-milosrđa nije tako lako zgurati u pravnu odoru, pa još i promptno na vreme, do početka iduće godine.

Šta je problem? U principu sve, ali se ipak izdvaja i nekoliko specifičnosti.

Da li je država dužna da organizuje suicid?

U pojedinačnom, problemi se svode na – reč je već spomenuta – logistiku umiranja na zahtev.

Zakonodavac ima u vidu punoletne ljude koji boluju od neizlečivih, smrtonosnih i bolesti neizdrživih trajnih simptoma. U registar su uključene i teške psihičke bolesti. Svi moraju da imaju austrijsko državljanstvo, kako bi se sprečio takozvani suicid-turizam, slično onom koji se, s pravom, spočitava švajcarskom udruženju Dignitas.

Čovek koji je odlučio da sebi prekrati muke treba dozvolu dva lekara, od kojih jedan mora imati apsolvirani trening iz palijativne medicine. Ako se oni slože, notar osigurava dozvolu. Nakon toga počinje faza razmišljanja (cooling off) od tri meseca, za bolesnike u terminalnoj fazi samo dve sedmice. Kad istekne rok, izdaje se recept, i od tog momenta se država povlači iz procesa, a smrt vraća u privatni okvir.

E sad, šta u tome ne valja? Osim što, rekosmo, generalno ništa ne valja, ali time problem neopisive patnje koju prouzrokuju izvesne bolesti nije nestao.

Pitanja se množe. Ko su doktori? Da li su obavezni da budu specijalisti za bolest od koje dotični pacijent umire (nisu, za sada)? Da li su dovoljno koncentrisani za slučaj pred sobom? Šta znači odredba da „teški psihički slučaj” može da dobije dozvolu „ako i kad je pri zdravoj pameti”? Šta ako bolesnik zapravo nije imao nameru da se ubije, samo je verovao da alternativa ne postoji? Šta ako povrati preparat i ostane u stanu sa izbezumljenim članom porodice?

Jasno, neko drugi, neki profesionalac, mora biti prisutan. Ali ko? „Reklama” je zabranjena i kažnjava se do 60.000 evra. Reklama bi recimo bila svaki izlazak iz prostora privatnog umiranja. Na primer, objavljivanje u medijima koji doktori pristaju da izdaju dozvole. Svi neće sudelovati, toliko se zna. Oni koji hoće, moraju nekako da se obznane potencijalnim korisnicima. Ako u svoje službene kvalifikacije stave „specijalista za plućne bolesti, toraks hirurgiju i eutanaziju”, da li se to već kvalifikuje kao reklama? Šta sa hospicima i domovima koji odbijaju da pruže, ili uopšte u zgradu puste, one koji pružaju takve usluge? Šta ako se u praksi ispostavi da prostor za umiranje nije privatan, već poludržavnog ili državnog tipa? Kako se dolazi do takvog prostora – reklamom, nemogućim transportom teškog bolesnika? Znači li to da država onda ipak ubija svoje građane po zahtevu, u službeno definisanim prostorima koji su izlistani na internetu?

To je i prva zamerka Kristijane Druml, šefice glavne austrijske bioetičke komisije – da asistirani suicid ne bi bio privatna, već državna stvar, ali da država o tome iz neznanja, nesnalaženja, nelagode – ćuti. Ne laže, samo je toliko pritisnuta moralnom kontroverzom da ignoriše prazna mesta i pušta da ih popuni život. U konkretnom slučaju smrt.

Ako nije privatno i ne sme da postane državno, to onda znači samo jedno: da brigu preuzimaju specijalizovana udruženja. Jedno takvo se se već javilo, „Austrijsko društvo za humani kraj života” (ÖGHL), koje već godinama sarađuje sa švajcarskim Dignitasom. ÖGHL je spremno da prihvati organizaciju duž čitave linije – od doktora i notara do sahrane. Ali, poručuju iz Društva, to će koštati. Ne samo kao nadoknada troškova, plus spomenutih 500 evra, već više, prilično više. Jasno je i zašto – potreba rađa ponudu, ponuda teži specijalizaciji, tržište je primorava na stalno proširenje usluga, zloupotrebe se usput zakače za pogon. Dok si se okrenuo, ubijanje po pozivu je postalo tržišna niša.

Zaključak: asistirano samoubistvo bi trebalo da bude privatno, ali bi u praksi često bilo državno, što ne bi smelo, a još češće ekonomsko-tržišno, što je definitivno zabranjeno i kažnjava se sa 60.000 evra.

Ergo, to je zakon na papiru. Ili u zatvoru.

Ima li spasonosnog samoubistva?

Kad se razgovara o asistiranom samoubistvu kao aktivnoj/pasivnoj eutanaziji, lako se shvati da se tu u jednom činu preklapaju dva tabua, ubistvo i samoubistvo. Prvi tabu, akt ubistva, svuda je pokriven krivičnim zakonom, a i u religiji jasno izdvojen kao smrtni greh, tako da stalno moralno podebljavanje teme nije neophodno. Ne ubij, i tačka. Sa samoubistvom je već nešto drugo. Samoubistvo je verovatno još jedini pravi tabu koji nam je ostao.

O tabuu tako visokog etičkog ranga teško je imati mišljenje. Svako ga ima, to je istina, ali se s njim najčešće ne slaže. Zato zakonodavac tabue tog etičkog ranga obično ostavlja kao prazne i nedorečene prostore u zakonu, nadajući se da će se snaga privatnog izboriti s njima.

Ono što je sada problem je da ignorisanje više ne funkcioniše, jer se tema, definisana kao urgentno javno pitanje, primakla samom centru današnjeg društva. Gleda nas u oči i srce, lupa rukom po stolu i zahteva regulaciju. Shodno tome, ovo i nije tekst samo o Austriji, jer što je danas u Beču, sutra je u Beogradu, i obratno.

Preko zakonske odrednice asistiranog eksitusa, čin samoubistva uopšte je iskoračio iz privatnog u javni i državni prostor.

Pre dve godine je modna kuća „Burberry” poslala modela na pistu u „duksu” koji se zatvarao konopom za vešanje. Izbio je skandal, „Barberi” se izvinio i povukao omču. Pardon, duks. Mediji su preneli izjavu modela Liz Kenedi „da samoubistvo nije moda”, i tu se stalo.

U februaru ove godine je „Givenchy” u kolekciju jesen/zima 2021/22 uključio ljupku ogrlicu ukrašenu omčama za vešanje. Usledilo je još jedno izvinjenje, ali s njim je došlo i saznanje da samoubistvo očito jeste objekat modne inspiracije.

Dve premijere bečkog Burg teatra ove jeseni tematizuju samoubistva. Najpre predstava Franka Kastorfa „Zdenek Adamec” po tekstu Petera Handkea. Kad se gledalalac zaista unese u Kastorfovu verziju, vidi se da ona skandalozno „propagira” samoubistvo kao herojski čin kojim se pojedinac suprotstavlja globalnom neoliberalnom kapitalizmu. Samoubistvo je znak za moralno buđenje društva, za njegovo ozdravljenje.

Erdmanov samoubica

Druga je premijera od ovog petka, „Samoubica” u režiji nemačkog rediteljskog dvojca Leonarda Kopelmana i Petera Jordana. Reč je o urnebesnoj crnoj komediji ruskog pisca Nikolaja Erdmana (1900-1970).

„Samoubicu” je Erdman napisao 1928, već tada zvezda moskovskih scena. Tekst su odmah preuzeli Stanislavski za Hudožestveni teatar i Mejerholjd za Pozorište Sunce. Stanislavski je navodno prekidao probe jer se zacenjivao od smeha. U oba slučaja su sovjetske vlasti zabranile premijeru, a Erdmana uhapsile i poslale u gulag.

Tačna rekonstrukcija nije moguća, sigurno je jedino da je Erdmanova dramska karijera time bila završena i da je „Samoubica” ostao njegov drugi i poslednji tekst. U ruskim pozorištima je igran tek deceniju posle autorove smrti.

Uvod u tužnu Erdmanovu sudbinu i kratka istorija njegovog „Samoubice” je bila neophodna da bi se pokazala snaga kojom tabu samoubistva odzvanja u rezonantnoj kutiji politike.

Radnja: Semjon Semjonovic Podsekalnikov se jedne noći posvađa sa ženom jer bunovna ne zna da li je od ručka ostalo nešto kobasice. Stvar eskalira i on preti da će se radije ubiti nego nešto uzeti iz njene ruke. Sutradan čitav komšiluk zna da Podsekalnikov namerava da se ubije. Uskoro zna čitav kvart, pa grad, pa razna umetnička udruženja, politički komiteti i pogrebne firme. Sa svih tih strana počinje uporni, nepopustljivi, agresivni pritisak na Podsekalnikova da se ubije u činu milosrđa prema samom sebi. Svima njima se to samoubistvo uklapa u neku herojsku ideološku šemu, pa tako traže da se ubije kako bi skrenuo pažnju na sudbinu radničke klase, na status ruske inteligencije, na romantičnu ljubav, ekskluzivni butik pariske mode, na komšijsku dosadu, lepu sahranu i slično.

Sudbina Erdmanovog teksta je dokaz da su u sovjetskoj cenzuri, moral na stranu, radili inteligentni i obrazovani ljudi. Odmah su prepoznali Durkhajmovu strukturnu analogiju između samoubistva i bolesnog društva.

Da li je prirodna smrt na samrti?

Kad se baci pogled u istoriju, jasno je da su društva uvek bila spremna da prihvate suicid. Ona samo ne izlaze na kraj sa samoubistvom kao sa procesom razlomljenim na detalje. Sad se ide kod doktora, sutra kod notara, pa bankovni transfer, precrtavaju se dani na kalendaru, pa se neko blizak pošalje u apoteku. Računa se koliko je ta osoba napravila koraka, deset, dvadeset, sad ga je apotekar pogledao sa sažaljenjem, sad se vratila u stan, sad…

Ne muče se samo današnja društva sa procesualnom stranom samoubistva. U Starom zavetu, na primer, devet osoba umire od vlastite ruke. Dok opseda grad u nameri da u njemu pobije sve živo, Abimeleha (Knjiga sudija 9,50-56) pogodi u glavu kamenica koju je bacila žena sa zidina. Abimeleh umire od frakture lobanje, nema sumnje, ali svejedno traži od štitonoše da ga probode mačem, kako ne bi bilo da ga je ubila žena. Samson strada u aktu proširenog samoubistva (Sudije 16,28-31). Prvi izraelski kralj Saul, teško ranjen, traži da ga štitonoša ubije. Kad on to odbija, Saul se „baci na mač”, nakon njega i očajni štitonoša (Prva knjiga Samuelova, 32,4-13).

Kako se to „baca na mač”? Tehnički, neko mora da drži mač. Ali izvor jasno kaže da to nije bio slučaj. Neko objašnjenje bi bilo neophodno, ali kolektivni pisac odlučuje da detalji nisu za priču.

U Novom zavetu je samo jednoj osobi dozvoljeno da prekrati vlastite muke. O Judi Iskariotskom: „Bacio je srebrenjake u hram, otišao i obesio se”, kaže Jevanđelje po Mateju (27,5). Bio, obavio, nema ga, puf!

Dela apostolska daju prave forenzičke post mortem informacije o Judi, ali najstarija knjiga Novog zaveta ostaje elegantna u opisu.

To je ono što muči austrijski zakon o eutanaziji i sve druge zakone tog tipa. Taj momenat kad zakonodavac shvati da on ne reguliše načelni problem prava na samoubistvo teško i neizlečivo bolesnih, jer je ta tema već izregulisana protokom vremena i krhkim telom. Naprotiv, od zakonodavca se traži da reguliše detalje, procesne tokove, stadijume ka cilju, odbrojavanje, markiranje trenutka, ukratko da se tačno zna ko je i kako namestio mač… To ljudski um ne može bez teških posledica.

U priči „Rozali odlazi da umre” iz romana Slava (Ruhm, 2009), austrijski pisac Danijel Kelman opisuje fiktivnu epizodu po rekonstrukciji asistiranog samoubistva u švajcarskom Dignitasu. Korak po korak: šta je doktor rekao Rozali, kako je putovala, menjala prevoze do Ciriha, sedela u čekaonici. Detaljnost opisa se pretvara u spravu za mučenje i čitaoca i „Rozali”. Na kraju se lik Rozali direktno obraća autoru priče i kaže mu: „Ovo je strašno, napiši drugi kraj, molim te.”

„Šta hoćeš?”, pita je Kelmanov alter ego Leo Rihter. „Da opet budem mlada i zdrava”, odgovara Rozali. „Onda u redu”, kaže Kelman/Rihter, i kao bog promeni kraj priče, pa Rozali lakih nogu istrči iz Dignitasa.

Kelman: „A Rozali? Eno je kako grabi ulicom krupnim koracima, pijana od sreće, i meni dođe za trenutak kao da sam dobro napravio, kao da milost zavisi od toga kako se ispriča. Istovremeno, ne mogu poreći, budi mi se apsurdna nada da će jednom neko za mene učiniti to isto. Jer kao i Rozali, ne mogu da zamislim da postojim samo ako me neko gleda, da nestajem kad se pogled drugog s mene skloni. Kao što sada, dok završavam ovu priču, i skrećem pogled s Rozali, njena egzistencija biva izbrisana sa ovog sveta.”

I zato, ne skrećite pogled sa ljudi do kojih vam je stalo. Više od toga izgleda nije moguće.

 

Autor Vesna Knežević

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Armando Franca, File

 

Izvor RTS, 30. oktobar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u