„Crvena linija“ koju ne smemo preći

Možda je ovo crvena linija koju nećemo preći, jer to jeste, kako Antonić kaže, borba za istoriju. Ali i više od toga. Ovo je borba za princip časti u našem posrnulom društvu

Vikao je već nekoliko puta uvaženi profesor Miloš Ković da ga gone. I jesu ga gonili. Ipak, ti njihovi neuspešni pokušaji i njegov opstanak na fakultetu proizveli su, naposletku, u jednom delu javnosti efekat iz priče o pastiru i vuku. „Opet gone Kovića“ – pročitala sam ovih dana nekoliko podsmešljivih komentara.

Nije kriv Miloš Ković što se svaki put do sada odbranio. Kriva je nezainteresovana javnost kojoj je promaklo da primeti kakva su nepočinstva u međuvremenu ipak učinjena onim predavačima koji su se pre Kovića našli na crnoj listi NATO kamarile u koaliciji sa racionalno neobjašnjivim „patriotskim“ aberacijama i mutacijama sa petog sprata Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ne radi se, dakle, o lažnoj uzbuni niti o sindromu večite žrtve „nemojte mene, ja sam patriota“, kako bi neki želeli da dezinformišu javnost. Radi se o sistematskom progonu čiju je strategiju koncizno secirao profesor Slobodan Antonić u jednom od svojih poslednjih članaka. Miloš Ković je u medijima i javnosti uopšte najistaknutiji pojedinac među progonjenima, ali to ne znači da je nepravda učinjena njegovim kolegama manja. Bavimo se, dakle, kao i obično, imenima, ali najvažniju stvar gubimo iz vida kad tematizujemo ove sukobe – Filozofski fakultet je na prvom mestu prosvetna ustanova. Njen prvi imperativ mora da bude akademski kvalitet predavača i programa odabranih za obrazovanje novih generacija akademskih građana, naučnika i prosvetnih radnika. Lične sujete, politiku, prijateljstva i interese nužno je ostaviti po strani.

Profesori-bogovi

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu ja sam diplomirala na Odeljenju za etnologiju i antropologiju. Možda mislite, ako niste odviše upućeni, da se tu uči o našim običajima, materijalnoj kulturi i nematerijalnoj baštini, jeziku i istoriji. Moram da vas razočaram. Istina, ostalo je nešto tragova starih programa koji su nacionalnu tradiciju i realno srpsko društvo stavljali u centar akademskog interesovanja, ali već u vreme mog studiranja Odeljenje je sa podsmehom gledalo na ovakve teme.

Rodne studije, kao nekada marksizam, postale su kamen mudrosti, ideologija je prodrla u gotovo sve predmete – od antropoloških teorija do religije, i našlo se mesta za sve: treći rod, transhumanizam, vanzemaljce i robote, ekologiju, manjinska i emigrantska prava, svaki talas feminizma i čitav jedan predmet posvećen dosovskoj istoriji raspada Jugoslavije, samo je, eto, srpska kultura ostala anahrona i smešna. Smešni su, u stvari, samo silabusi takvih pseudoakademskih studija na jednom državnom fakultetu.

Podrazumeva se da časnih izuzetaka na Odeljenju za etnologiju još uvek ima, među njih spada, naglašavam tendenciozno i pri tome stojim, dr Sinani. Ipak, ostaje gorak osećaj zloupotrebljenosti – kada sam upisala fakultet nisam pristala na to da mi se globalističkim ideologijama ispira mozak i da se literatura i saradnici u nastavi biraju po ideološkom ključu. Dok studirate, naravno, vi ne znate u kojoj meri manipulišu vama – spadala sam u siromašnije studente bez sopstvenog kompjutera, nisam mogla baš često da pretražujem Gugl, ali srećom – iz fakultetske biblioteke još uvek nisu uklonili sve nepodobne knjige i zbornike (ne znači da neće).

Tokom svojih četvorogodišnjih studija nisam jednom bila diskriminisana zbog konzervativnih stavova. Neki su popustili. Mladi ljudi žele da oduševe svoje profesore, postignu uspeh i budu prihvaćeni od starijih kolega. Jasno je u kojoj meri upliv ideologije i komesarski pritisci karikiraju ličnosti i izbore studenata koji bi trebalo da se bave samo naučnim činjenicama uz uvažavanje svih relevantnih perspektiva, a ne da budu plastelin za NVO kadrovanje i odeljenska glasanja.

Zgrada Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Zgrada Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Na četvrtoj godini odabrala sam izborni predmet sa Odeljenja za istoriju, iako mi je sugerisano da to ne činim jer je „težak za polaganje“. Bila sam dobar student, pa se nisam uplašila. Rana moderna istorija koju su u to vreme na evropski i osmanski deo delili profesori Nikola Samardžić i Aleksandar Fotić. Samardžića sam videla jednom ili dva puta i tada je mucajući čitao odlomke iz svoje knjige o Karlu Petom. Profesor Fotić je održao svako svoje predavanje i to tako da i dan-danas umem da kažem kako je, ako ni zbog čega drugog, radi toga vredelo upisati Filozofski fakultet.

Polaganje ispita je, naravno, bilo „teže“ kod Fotića nego kod Samardžića, ako ni zbog čega drugog a onda zato što se profesor Fotić na ispitu pojavio. Ni Nikola Samardžić ni Haris Dajč nisu suštinski zainteresovani za nastavu i za studente. Uvrede i diskriminacija kojima su studenti (uglavnom oni iz unutrašnjosti) izloženi na to malo predavanja koja se Samardžić udostoji da održi posebna su, crna i sramotna tema o kojoj ta deca, iz straha, govore samo među sobom ili nakon što podignu diplome. Samardžić, međutim, i dalje „predaje“, a Fotića su uspeli da izbace sa fakulteta. Fakultet je, razume se, izgubio više od samog Kovića.

Kao student koga je četiri godine finansirala država, mogu da budem manje ili više nezadovoljna zbog toga što postoje profesori-bogovi koje nikada ne vidite iako ste čuli da postoje, a ako se ipak pojave onda izvređaju vas ili nekog od vaših ili pak sopstvenih kolega. Pretpostavljam da je frustracija veća kod onih koje roditelji finansiraju, koji rade i studiraju očekujući da zaposleni na mestu profesora obavlja posao za koji prima platu iz budžeta države Srbije, kao što i oni svoje plate moraju da zarade.

Može biti da je ovaj tekst digresija na aktuelnu temu. Ja smatram da je aktuelni problem Kovićevog statusa zapravo terminalna faza nezainteresovanosti države, javnosti, pa i samih zaposlenih za prilike na jednoj od najvažnijih prosvetnih ustanova u našoj zemlji. To sam kroz dva gornja primera želela da ilustrujem. Ne znači da na drugim odeljenjima stvari stoje bolje. Kolaboracija Odeljenja za sociologiju sa ekstremnom anarhističkom levicom odavno nije trač – ipak se tim pitanjem treba studiozno pozabaviti u nekom drugom tekstu.

Progresivna giljotina

U trenutku kad se većina korumpira – demokratija, birokratija i statuti, radna mesta kojima NATO kamarila još kako raspolaže i deli prema učinku postaju oruđe korupcije, kao i „autonomija Univerziteta“ koja sve češće podseća na autoimunu bolest ove ustanove. Ne, nemojte mi imputirati da prizivam politički intervencionizam na fakultetu. On je već uveliko prisutan. Odeljenje za etnologiju i antropologiju gotovo u potpunosti je očišćeno od nacionalno osvešćenih predavača i tu je svako odstupanje od preovlađujućeg narativa kažnjiva jeres. Uslov da postanete deo odeljenja je da budete „progresivni“ ili makar da umete dovoljno mudro da balansirate. Ono je od države Srbije oteto i sada služi globalističkoj levo-liberalnoj agendi.

Nažalost, važnost antropologije i etnologije u akademskom i društvenom smislu javnost, čak ni ona patriotska, nije na vreme prepoznala. Kada je istorija u pitanju stvari stoje malo drugačije. Nije lako poslati dete profesoru koji će ga naučiti da mu je deda bio genocidaš koji je skrivio Jasenovac – iako je možda u Jasenovcu zaklan.

Možda je, i nadam se da jeste, ovo crvena linija koju nećemo preći. Možda je Miloš Ković onaj Miloš pred koga ćemo odabrati da stanemo kao saborci, a ne kao mufljuzi. Jer ovo jeste, kako Antonić kaže, borba za istoriju. Ali je čak i više od toga. To je borba za princip časti u našem već dovoljno posrnulom društvu kome relativizacije, kao i ignoracija, služe samo za prećutnu legitimizaciju beščašća.

Profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Miloš Ković (Foto: Novi Standard)
Profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu dr Miloš Ković (Foto: Novi Standard)

Politički angažman profesora Kovića jeste jedan od glavnih uzroka njegovog progona, mada ne i jedini. Njegova konzistentna odbrana akademskih principa prilikom egzekucije kolega koji su pre njega došli pod sečivo „udovice“ (La Veuve, francuski eufemizam za giljotinu), direktno ga je konfrontirala sa klanom na čijem je čelu Nikola Samardžić. Jednog za drugim „Le Moulin à Silence“ („mlin tišine“ – još jedan francuski eufemizam za giljotinu) mleo je docente i vanredne profesore koji su se suprotstavljali klanu, pa je tako red došao i na Kovića.

Zašto insistiram na francuskim eufemizmima za jedno od najstrašnijih oruđa za ubijanje? Zato što se većina članova Izbornog veća Filozofskog fakulteta ponašala kao da se nalazi u šetnji „Luksemburškim parkom“ u Parizu tokom koje su, sasvim slučajno, sreli neku „udovicu“ i prošli pored nekog „mlina“ iz kojeg se ništa nije čulo. Kada bi pitanje izbora nekog od Kovićevih nesrećnih prethodnika stizalo na red, počelo bi kolutanje očima („opet ti istoričari“, „aman, dokle više!“ i sl), dograbile bi se novine (važno je biti obavešten šta se dešava u Patagoniji) ili do tada nepročitane knjige. Nikoga nisu stvarno interesovali očajnički krici onih koji su gubili egzistenciju, čast, imovinu, brakove, živote i Kovićevi pokušaji da ih odbrani. S tugom verujem da će i u Kovićevom slučaju biti slično. Ukoliko bi neko od naučnih saradnika i čuo nešto, pomislio bi da je bolje da se ne zamera šefu katedre jer… „prolećni povetarac“ (još jedan eufemizam za giljotinu) lako može da pirne i oko njegovog vrata.

Sekire su naoštrene

Nije moguće predvideti koji će tok kriza imati u bliskoj budućnosti. Odluka o izboru u više zvanje još nije doneta i imena članova komisije se ne znaju. Međutim, analiza imena zaposlenih na Katedri pokazuje da pisac referata mora da bude sam Nikola Samardžić, a članovi komisije osobe iz drugih naučnih oblasti. Same po sebi, ove činjenice su dopuna chronique scandaleuse koja potresa Odeljenje za istoriju već više od šest godina. Rezultat svega je da referat piše ličnost koja je Kovića tužila krivično i parnično, a da sapotpisnici referata treba da budu osobe koje sa Kovićevim naučnim opusom nemaju nikakve veze.

Ove činjenice su nepravda vapijuća u Nebesa, jer evociraju uspomene na turska vremena. Tada je za stanovnike kalifata važilo samo jedno, šerijatsko pravo po kome je čak i za najtežu osudu bio dovoljan iskaz dvojice „verodostojnih svedoka“. Tada su nastale izreke „Dva bez duše, jedan bez glave“ i „Dva loša ubiše Miloša“. Nemam nikakve sumnje da će Nikola Samardžić pronaći baš takve osobe za sapotpisnike referata i da će se, srećom samo figurativno, Kovićeva glava naći na kocu, zajedno sa glavama njegovih prethodnika.

Studenti istorije, demoralisani i inspirisani „eklatantnim“ primerima članova Izbornog veća, već su oguglali na to da svake godine gube po nekog predavača i da umesto njega dobiju dvojicu, trojicu novih koji će u bliskoj budućnosti „demokratskim glasanjem“ skinuti glavu nekom docentiću ili vanrednom profesorčiću, „belim maminim“ (copyright Dobrica Ćosić).

Nikola Samardzic
Profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Nikola Samardžić (Foto: Medija centar Beograd)

Onaj ko se nada da će posle gromoglasnog usklika „Vive la République“ nakon Kovićeve virtalne dekapitacije ovo biti kraj sekantnog stanja na Odeljenju za istoriju, grdno se vara. Spiritus movens svih Samardžićevih nepočinstava, dr Siniša Mišić, redovni profesor poljoprivrednih nauka i istorijske geografije, već oštri sekirče za nove poduhvate. Ne, ne, on nema nameru da seče badnjak pre vremena, već nove kočeve, za nove glave. Pitanje je samo – čije će to glave biti?

 

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u