B. Zečević: Misterije nadohvat kamere

Ono što smo videli na malim ekranima u TV seriji „Beležnica profesora Miškovića“ nema mnogo veze ni sa savremenošću ni sa starinom, a tek ne sa fantastikom tipa serije „Dosije iks“

Da postoje skrivene beležnice srpskih etnologa pune tajni i misterija mogu da posvedočim jer baštinim seriju takvih svezaka, nastalu tokom poluvekovnog istraživanja mog oca, dr Slobodana Zečevića (1918–1983), profesora etnologije i dugogodišnjeg direktora Etnografskog muzeja u Beogradu. To su blokovi s narandžastim koricama, sasvim obični, „u kocke“, s oznakom proizvođača „Lipa Mil“, vodećeg liferanta đačkih svezaka druge Jugoslavije, i nimalo ne liče na crnu, uvezanu u kožu, mističnu beležnicu koja je privlačila našu pažnju u nedavno završenoj TV seriji Beležnica profesora Miškovića, nastaloj prema motivima istoimenog romana beogradskog novinara i književnika Radomira Ratka Dmitrovića. Ovi blokovi i dalje sadrže sto i jednu misteriju i odloženi su na sigurno mesto.

I danas se često vraćam uzbudljivim zapisima moga oca, nastalim brzopisom u predahu terenskih istraživanja uglavnom po Istočnoj Srbiji i uživam u autentičnim damarima jednog neposrednog iskustva; još se premišljam šta ću s tim fascinantnim materijalom, jer uglavnom nije ušao u Zečevićeva izabrana dela pod naslovom Srpska etnomitologija (koja smo uredili dr Bojan Jovanović i moja malenkost, a izdao „Službeni glasnik“ u Beogradu, 2008). Nešto od toga je iskorišćeno u tim naučnim radovima, veći deo nije nego se još nudi televizijskom oku, kao što je i Dmitrovićev roman bio pravi izazov za živopisnu televizijsku avanturu.

Kladim se u sve na svetu da Dmitrović nije pojma imao da ovakva beležnica (štaviše, beležnice, jer ih ima preko trideset!) zaista postoji i da je krcata opisima i skicama tajanstvenih pojava i verovanja iz pera jednog iskusnog terenskog istraživača, koji je, davno, krstario sličnim stazama i bogazama. Uostalom, Dmitrovićev roman ima svoju strukturu i stil, a pripada žanru književne fantastike, što pokojnom srpskom etnologu nije bilo ni nakraj pameti. Njegov zadatak je bio sasvim druge prirode. Predvodio je veliku ekipu etnologa SANU i svog muzeja koja je sedamdesetih godina prošlog veka, po nalogu Vlade Srbije, detaljno istraživala onaj deo Istočne Srbije i Podunavlja koji je trebalo da poplavi akumulaciono jezero HE Đerdap i koji su sada već odavno pod talasima Dunava. Bilo je to herojsko doba u kome je arheolog Srejović otkrio i pokazao Lepenski vir, a time osvit evropske civilizacije, tada upisan u kulturnu baštinu sveta.

Kolevka Evrope

Činjenica je da nas i Dmitrovićev pokušaj „istraživačkog trilera“ s primesama misterije i fantastike, iako smešten u današnje vreme, stalno vraća u bližu i daleku prošlost našeg tla. Engleski pisac Lorens Darel, u svom znamenitom delu Duh mesta, istražuje korene verovanja da je mesto starije od vremena i da „čuvari“ ili duhovi velikih ljudskih staništa ne umiru već ostaju zauvek vezani za svoj davni, često i mitski zavičaj. Takvih pojava je zaista mnogo na teritoriji Balkana i Podunavlja, a sećanja na njih još žive u našem narodu (vidi niže o „talasonima“), o čemu svedoči obimna etnološka i još veća paraetnološka literatura (npr. nekad veoma rado čitane Tajanstvene pojave u našem narodu Radovana Kazimirovića).

Sve je to Dmitrović povezao sa živim i i te kako prisutnim verovanjem da u domaćem „arhetipskom obrascu drema ogromno civilizacijsko nasleđe u raznim oblicima i slikama“ i da su „ovde koreni jedne stare, veličanstvene civilizacije kojoj pripadamo“. „Ovde je rođena Evropa i ovde su njeni najdublji koreni“, piše dalje Dmitrović, navodeći praistorijske kulture (Lepenski vir, Vinču i širok areal Starčeva), osvit istorijskog doba vezanog za Grke i Rimljane (naročito Trajanov most i područje Đerdapa), ali i celu mitologiju Rtnja, kao i narodna verovanja povezana sa zdanjima srednjovekovne srpske države.

Jedno od njih, tvrđava Maglič na Ibru i neka bitka koja se tu dogodila, a može oživeti u vizijama uoči Petrovdana, postaje čvor Dmitrovićeve prozne fantazije a svaki iole iskusni TV producent bi u tome našao vodilju vrlo privlačne televizijske sage s elementima paranormalnog i vanzemaljskog, pa su brzopleti novinari već i napisali ode o srpskom „Dosijeu iks“ i „Tvin piksu“. Dmitrovićev roman zbilja je nudio (i dalje nudi) ovakav potencijal, ali je čvrsto vezan za tajne tla na kome je nastala prva evropska civilizacija; rečju, kolevka Evrope.

Naučna dela i monografije do tančina otkrivaju mitsko i obredno nasleđe ovog dela Srbije, koji je nudio primamljivi, tajnoviti i još neotkriveni sloj arhajskih survivala u srpskom folkloru. „Evo naših profesora, pišu istoriju“, srdačno su dočekivali poznatu ekipu stari alasi s obe strane Đerdapa, lokalni saradnici i kazivači. Kao i moj otac, svi ovi profesori neprestano su žudeli za „starim terenom“ i počinjali svojim pozdravnim pitanjem: „Ima li još u selu vampira?“, na šta su dobijali već poznati odgovor: „Ma, to su gluposti. Ali pojavi se ponekad“ – „Kad?“ – „Eto baš preksinoć.“ I onda zna se, sedenje i dug razgovor uz riblje meze i krajinsko vino. I naravno, beležnice. Nikada diktafon, koji se već beše pojavio, nedajbože foto-aparat ili kamera.

Život sa zmajem

Istočna Srbija, naročito njen severoistočni deo, nekako zaglavljen u đerdapsku okuku Dunava, u porečju Timoka i Mlave, taj nacionalni park duhovne prapostojbine i arhaičnih predstava, za koju je Zečević tvrdio da je „poslednji rezervat izvorne starine u Evropi“, oduvek ga je fascinirao i magnetski privlačio. Ta zemlja za njega, starog Beograđanina, postala je drugi zavičaj. Barem trećinu godine provodio bi po terenima Timočke i Negotinske krajine i odande donosio bogat materijal, svoje beležnice, fotografije, trake, krcate fantastičnim podacima, od kojih je neke ugrađivao u svoje naučne radove, a druge opet, iz nekog razloga, ostavljao po strani.

Šta reći o arhajskim arhetipovima, koji su tada, ne tako davno, živeli pored nas? Šta reći o onoj M. iz K. „koja živi sa zmajem, pa je sva bleda i ispijena posle noćnih sastanaka sa njim“? „Njen zmaj je lep momak. Ima ova M. dve ćerke koje potiču od muža i sina, a sin potiče od zmaja. Jedna ćerka ima kraću nogu. Zmaj nije trpeo njene ćerke, pa je morala da ih krije kad on dođe. Jedne noći nije ih dobro sakrila, već zmaj mlađu dohvati za nogu i osakati je, a ona ga namoli da ih pusti“ – „Zna li tvoj muž za sve to?“ – „Zna“ – „Pa šta on?“ – „Pa šta će čovek“ (Poreč, 1965).

Zamislite ženu koja ovo priča i etnologa koji ovo beleži u blizini glavnog gradilišta jedne od najvećih hidrocentrala u Evropi? Na stranu to što se njena fabula sastoji od samih zarobljenih mitema u čijem jezgru praotac strukturalne antropologije Vladimir Prop vidi prabajku celog čovečanstva, povest o zmaju i otmici devojke kroz funkcije incidenta, inicijacije i ponovnog uspostavljanja stabilnosti prastare zajednice, sve rečeno u duhu savremenog antropološkog diskursa. Fascinira to što sve ovo priča živi učesnik događaja, a ne distributer mitova. Obe ćerke ove žene žive su, kao i muž i naročito sin, „zmajevito dete“, „zmajče“, kome ispod pazuha raste „zmajsko kolo“, koji raspolaže natprirodnim moćima i izuzetnom snagom, kao niz živih junaka iz naše narodne tradicije – Stojan Čupić, zvani Zmaj od Noćaja, pre njega unuk despota Đurđa Brankovića – Zmajognjeni Vuk, čak i despot Stefan Lazarević, vitez od glave do pete, koji je, prema čuvenoj narodnoj pesmi Carica Milica i Zmaj od Jastrepca začet u ovakvoj jednoj mitskoj vezi.

Baba Doka i dunavski demoni

U beležnici se nižu najrazličitiji primeri ponovo doživljenih slika, poput kazivanja S. Đ. „koja je u staroj školi u M. videla ’talasone’, koji skaču po klupama i pevaju, a zna da je u zgradu stare pošte uzidana neka devojka čiji se plač i danas čuje“ (Donji Milanovac, 1967). „Talasone“ je Zečević „često sretao“ po Istočnoj Srbiji kao dobra mitska bića koja čuvaju zgrade, zaštitnike poseda, čak i čuvare zakopanog blaga. Još sredinom prošlog veka verovalo se da se nijedna kuća ne može održati bez „talasona“. Znalo se da se u svaku značajnu građevinu mora uzidati nečija senka, pa bi to lice ubrzo umrlo, što je sve držalo podalje od izgradnje novih temelja. Još Vuk piše: „U narodu se i sad pripovijeda da se nikakva velika građevina ne može načiniti dok se u nju kakvo čeljade ne uzida: zato se takovija mjesta klone svi kojima je moguće, jer kažu da se i sjen čeljadetu može uzidati pa ono poslije umre.“

U podlozi ovih prastarih verovanja leže tragovi ljudske žrtve, a odnos čoveka i njegove senke ispunjava ogroman rezervoar folklorne i književne fantastike. Naša klasična epska pesma Zidanje Skadra na Bojani kao da širi plač „mlade Gojkovice“ do dunavskih strana i u sećanjima dopire iz stare pošte u Milanovcu… Ili: „Baba Doka, kad je bila mlada, opštila je sa demonima; skine se gola, a oni jedan po jedan izlaze iz Dunava“ (Negotin, 1968). Ili: „Vile, snažne vlve, biju se kad je nepogoda na Crnom Vrhu i čupaju bukve iz korena“ (Bor, 1972) itd.

Daleko bi nas odvelo dalje listanje ovog štiva i zato primere „paranormalnog“ i ezoterijskog ostavljamo za neku drugu priliku, ako do nje ikada i dođe. Jedno je, međutim, sigurno: pronicanje u slojeve mitskog pamćenja ne da mira lovcima na prežitke jednog kolosalnog narodnog iskustva. Kao što se pravi umetnik stalno vraća jednom te istom delu koje nikako da dovrši, tako je i moj otac listao i ispisivao knjigu mrtvih i živih Istočne Srbije, jednog od poslednjih rezervata mita i rituala u našem dobu.

Obe Krajine, Timočka i Negotinska, Ključ, Zaječar, Bor, sela sa srpske i rumunske strane Đerdapa, onda Boljevac, Kučevo i Svrljig, „Carani“ i „Ungurjani“, Miroč i Deli Jovan bili su njegova životna inspiracija. Ceo život hitao je ka Timoku i Mlavi, još od doba kad je kao negdašnji student-zaluđenik, sa skromnim koferčetom u ruci i starom engleskom vrećom za spavanje, umeo da prespava na seoskom groblju, u noći punog meseca, nadajući se susretu s nekim od svojih mitskih bića.

Ne znam da li mu se ikada posrećilo.

Upuštena nit

Pretpostavljam da se isto događalo i s fiktivnim etnologom iz Dmitrovićevog romana, po kome je snimljena televizijska serija. Ali džaba. Ono što smo videli na malim ekranima nema mnogo veze ni sa savremenošću ni sa starinom, a tek ne sa fantastikom tipa serije „Dosije iks“. Kao i većinu drugog čega se dohvatio, dramski i serijski program RTS-a uspeo je da ceo taj predtekst upropasti: pogrešno usmeri, razvodni i učini beskrajno dosadnim. Sve čega je uopšte mogao da se seti scenarista (Kosta Peševski) ove serije udrobljeno je u vremensku provaliju od strašnih 600 minuta koju je trebalo nečim ispuniti pri odsustvu ikakve dramaturgije.

Ko se iole razume u ovaj posao zna da je u pitanju teška muka. Kad upustiš osnovnu dramaturšku nit, kadru da neprestano privlači gledaoca, uzalud ti svi „obrti“ i „preokreti“. A ovde je gotovo sve primer mučnog gomilanja slika da se „odrade minuti“. Kroz haos sastavljen od notornih stereotipa pažnja se brzo troši i počinje da radi „daljinski“. Pri svemu tome filmski nevešto mešanje vremena proizvodi nesnosnu konfuziju. Naravno da pri tako postavljenom, beživotnom i loše napisanom tekstu nema šta da čini reditelj, a pogotovu glumci, koji su svi isti. I gledaoci i tvorci serije uistinu se osećaju kao „Mali Đokica u Tvin Piksu“. Daleko više znanja i umeća tražiće se u sledećoj sezoni, koju producenti pompezno najavljuju u poslednjoj epizodi ove serije.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/SUPERSTAR TV

 

Izvor Pečat, 05. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u