Crtica o rodnom novogovoru

Kroz korišćenje novogovora, novi simbolički poredak optužuje one koji ne prihvataju jedinu dozvoljenu misao, i bez izuzetka ućutkuje pozicije koje sa njim nisu usklađene

Ako partija kaže da pokazana četiri prsta nisu četiri već pet, koliko prstiju imamo? – orvelovsko je pitanje rešeno tako da mučenik najzad popušta mučitelju i priznaje da vidi pet prstiju umesto četiri.

Ono u čemu živimo je stvarnost kakva jeste, kakva mora biti i kakva će uvek biti: čini se da ove reči mogu sažeti suštinu retorike pristanka i onoga što bismo, prema Hajdegeru, mogli označiti kao „tehnička organizacija svetskog javnog mnjenja“. Ta retorika ima za cilj da proizvede ne samo jednostavnu i slepu poslušnost moći već i jednoobraznost mišljenja, potpunu posvećenost logici dominacije i trenutno neslaganje sa svakim neslaganjem koje ugrožava status quo. Da bi potpuni konsenzus dominirao čitavim horizontom, nasilje klasičnih totalitarnih oblika nije dovoljno. Tradicionalni diktatorski metodi su uvek vodili do podsticanja neslaganja i opozicije. Bili su opasni i, istovremeno, uvek u opasnosti, jer su estetika mučenja i vidljivo nasilje izazivali neprijateljstvo na nekoliko frontova.

Tajna novogovora

Totalitarizam tržišta sa svoje strane, uz svoju anonimnu bezličnost, preventivno sprečava uspostavljanje operativne neposlušnosti: zahvata duše, obavezujući ih na dominantnu ortodoksiju. Primorava ih na moralnu lažnu stvarnost kao kod Orvela. A uloga primarnog značaja u dinamici nametanja simbolične robije koja ima kao svoj cilj beskrajnu ekspanziju konsenzusa vrši se, ako sledimo Orvela, onim što možemo kvalifikovati kao „novogovor“ jedino dozvoljenog mišljenja.

Novogovor je jedini jezik na svetu čiji se vokabular, umesto da postaje sve bogatiji, smanjuje iz dana u dan. Osiromašenje leksike nastavlja se kontraakcijom svesti i sužavanjem slobode pera na način koji je divergentan ako izlazi van unapred određenog puta. Zajedno s performansom novogovora svaka jeretička i nesvrstana misao teži da postane strukturno nemoguća. Nedostaju reči da artikulišu misao i ona se sve više i više svodi na puko simboličko potvrđivanje postojećeg reda. Na jednostavno parafraziranje onog što je definisano kao „novogovor stvoren ne da proširi kapacitete mišljenja već da ih smanji“ (Orvel).

Demonstranti LGBT zajednice sa transparentima tokom jednog skupa u Štutgartu, 02. avgust 2021. (Foto: Christian Lue on Unsplash)

Tajna novogovora je nazvati stvari naopako smanjujući prostor bilo kakvom mišljenju koje se ne orijentiše u prostorima koje je vlast propisala, i da podmuklo predstavi kao univerzalno dobro i pravdu ono što je takvo samo za vladajuću klasu. Počev od takozvanih društvenih mreža u kojima oblikuje po svojoj slici i liku način razmišljanja i delovanja sve do automatskih suflera na tastaturi mobilnih telefona koji drastično oštećuju našu leksiku – novogovor jedinog mišljenja cilja na to da nas liši mogućnosti razmišljanja, odnosno da nas spreči da se usprotivimo morfologiji vlasti.

U jednoj bajci se pripoveda da zato što otac nije hteo da mu se sin udalji od kontrolisanih puteva i formira svoj samostalni pogled na svet, poklonio mu je prelepu kočiju. Na taj način dete više nije imalo potrebu da hoda slobodno po zemlji ili, tačnije, to mu više nije bilo dozvoljeno.

Depolitizovani poredak

Umesto slobodnog mišljenja postojaće samo ortodoksija misli čiji će se efekat sastojati u neprestanom obnavljanju globalitarnog poretka kao jedino mogućeg, a proživljenog pre svega u umu. Novogovor danas govori operativni engleski jezik tržišta uzdignut do liturgijskog sakralizovanog jezika i svega što vodi ka horizontu značenja ekonomije i razmene, što globalne građane čini pukom emanacijom merkantilističke teologije.

Prema klišeu novogovora, novi depolitizovani poredak s primatom ekonomskog nasilja slavi se kao Evropska unija, a programirano uništenje kulture i školskog obrazovanja se orvelovski naziva „dobrom školom“. Uništavanje škole, međutim, znači skinuti glave čitavim generacijama mislećih ljudi. Sistem proizvodnje i potrošnje zahteva pojedince bez identiteta, beskonačno manipulativne i nesposobne da se odupru.

Ekonomski integralizam zahteva od svih nas da budemo proračunati a ne da razmišljamo, da smo operativni a ne da se ne slažemo. Jednom rečju, on želi da ima vojsku nesvesnih ljubitelja svoga ropstva, a ne potencijalne pobunjenike kritičkog duha i moguće odbojnosti prema iracionalnoj racionalnosti otuđenog sveta. Novogovor jedinog mišljenja nameće reči i koncepte koji lišavaju čoveka bilo kakve slobodne komunikativne radnje i bilo koje kritičke i dijaloške rasprave. Populizam je, na primer, pretvoren u tešku optužbu kojom intelektualni stalež i novinarski kler ućutkuju svakoga ko zauzima perspektivu koja se ne poklapa s njihovom, i koji ne samo da je daleko od toga da superstrukturno podržava interese oligarhijskih elita već daje glas interesima naroda i potčinjenim klasama.

Analogno tome, „zavereništvo“ je danas modna marka kojom se demonizuje svaka perspektiva koja demistifikuje zvaničnu verziju činjenica ili velikonarativnu visoku ideološku stopu koja se naziva „globalizacija“, taj planetarni klasni masakr, ali i „fleksibilnost“ koja je neorobovska prekarizacija mladih radnika, i „konkurentnost“ kao mogućnost da vladajuća klasa ukloni bez rezerve i političkih prepreka socijalna prava onih kojima vlada. Danas više nego ikad mora se paziti da se ne popiju sve laži koje propagandni sistem širi.

Ljudi tokom kupovine u jednom tržnom centru (Foto: StockSnap from Pixabay)

U istoj kategoriji je „homofobija“, koja je oznaka u modi kojom se ućutkuje svako ko se usuđuje i da pomisli da postoje muškarci i žene i da će se ljudska rasa održati samo na osnovu polne razlike.

Osuđeni kao homofobični, u stvari, danas nisu samo oni koji koriste nasilje i diskriminaciju. U ovom slučaju, naravno, potpuno je ispravna osuda nasilnika i diskriminatora, kao što bi, zaista, bilo pošteno kazniti sve za nasilje i diskriminaciju, uključujući i one klasiste ekonomskog sistema, koji i dalje ostaju nekažnjeni.

Optužuju se za homofobiju oni koji su počinili, u orvelovskim terminima, „psihodelikt“ dosledni u uverenju da postoje muškarci i žene, da porodica nije autoritarna pa da bi je trebalo uništiti. Iako ima mnogo legitimnih seksualnih ukusa, postoje dva pola. O „rodnom obrazovanju“ u školama može se racionalno raspravljati bez obaveze da se ono mora prihvatiti bez rezerve.

Nova kategorija netolerancije

Na ovaj način, homofobija postaje nova kategorija netolerancije i progona slobodnog mišljenja, odnosno kategorija kojom se ne prihvata postojanje različitih perspektiva ako nisu one koje ima jedino dozvoljeno mišljenje.

Osim toga, kriminalizuje se apriori svako ko, iako priznaje karakter prirode kod homoseksualnosti, ne prihvata gej parade, možda i držeći se Marksa, da homoseksualci nisu društvene klase i da je prava borba vredna borbe samo ona u odbrani radnika i potlačenih, bilo homoseksualnih ili heteroseksualnih.

Na ovaj način, služeći se novogovorom, to generiše ponovo napad na onoga ko se ne slaže s horistima simboličkih teorema reda. Oni ne prihvataju individue s identitetom koji nije propisan potrošnjom, niti mogu da prepoznaju porodicu kao zajednicu solidarnosti utemeljenu na vrednostima različitim od razmene vrednosti i geometrije „dam-daš“.

Demonstranti iz pokreta „Crni životi su važni“ tokom jednog protesta u Denveru (Foto: Colin Lloyd on Unsplash)

Kroz korišćenje novogovora, novi simbolički poredak uvek radi po istom klišeu: optužuje one koji ne prihvataju jedinu dozvoljenu misao. Ućutkuje, bez mogućeg poređenja, pozicije neusklađene s njim, označava ih klevetničkim kategorijama da bi neutralisao sposobnost da mislimo na različit način etiketirajući ih kao homofobične, zaverenike, fašiste, staljiniste, populiste itd.

Na globalističkom horizontu neutralizacije prava na različitost ističe se planetarni „džender“ – izraz za onoga ko voli istopolno, neutralno i nediferencirano, što je svojstveno globalizaciji. Obećavajući potpunu slobodu pojedinaca promoviše se u stvari njihova integralna supstitucija prema zakonima kapitala. Rodna ideologija teži stvaranju novog uniseks ljudskog modela, beskonačno manipulativnog, jer mu nedostaje identitet koji nije, po potrebi, usklađen s jedino dozvoljenim mišljenjem.

Dakle, ta pojava je neutralna, nejasna, uniformna. Poput lažnog multikulturalizma, koji rastvara kulture i ponovo zauzima njihov slobodan prostor s razmenom vrednosti, rodna teorija proizvodi izjednačavanje i neutralisanje razlika, tako da ekonomija može u potpunosti da zagospodari novim uniseks pojedincem koji je bez identiteta, čisti materijalni atom potrošača robe i pružalac fleksibilne i nesigurne radne snage bez garancije stalnog zaposlenja.

Ekonomski fundamentalizam društva naprednog cinizma mora se strukturno zasnivati na neutralnom i uniseks antropološkom profilu, odnosno na pretpostavci da su dva pola stvorena za merenje istog fleksibilnog, nesigurnog i reificiranog rada i da su nosioci istih želja. Na osnovu toga, rodna ideologija uklanja razliku između muškarca i žene i demonizuje kao homofobičnog i netolerantnog svakoga ko pokorno ne prihvati tu novu viziju u skladu sa svetskim poretkom. Upravo iz tog razloga potrebno je boriti se za ponovno prisvajanje sredstava za reprodukciju, kao i sredstava za proizvodnju.

Transrodne osobe tokom protesta u Londonu (Foto: Ehimetalor Akhere Unuabona on Unsplash)

Saučesnik novogovora, jedina politički ispravna misao danas, ućutkuje, kleveta i delegitimizuje svakog ko počini „psihodelikt“, tj. veruje da su dva plus dva četiri i usuđuje se da oseća i misli drugačije.

 

Preveo Dragan Mraović

 

Naslovna fotografija: Raphael Renter on Unsplash 

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u