Džo Bajden je došao u Evropu da prisustvuje sastanku G20 u Rimu. Odmah nakon toga otišao je na još jedan, ništa manje „sudbonosni” događaj – 26. konferenciju UN o borbi protiv globalnih klimatskih promena, koja će u Glazgovu u Velikoj Britaniji trajati do 12. novembra. A za decembar 2021. planiran je možda i najdugovječniji događaj (najavljen je krajem 2019, kada je tek počinjala borba za predsednika SAD): svetski samit demokratija.
Ovo što se dešava ne odaje utisak nečeg značajnog, uprkos svim propagandnim naporima zapadnih prestonica. G20 bi verovatno mogla da reši mnoge svetske probleme, ali poslednje godine su pokazale da zemlje koje daju oko 90 odsto svetskog BDP nisu spremne da ništa značajno urade zajedno. Američka delegacija je ipak stigla u Stari svet sa namerom da „demonstrira američko vođstvo” u podsticanju ekonomskog rasta i okončanju pandemije.
To je prilično čudno budući da je svetska ekonomija u stanju konvulzivnog šoka u velikoj meri zbog akcija Vašingtona, kako nedavnih, tako i onih koje je izvodio najmanje tokom poslednje tri decenije. Na sceni su dolarska inflacija, kidanje globalnih lanaca snabdevanja, poremećaji na tržištu rada, panika na globalnom energetskom tržištu – to je svakako umanjilo kredibilitet menadžmenta Vašingtona.
Globalni finansijski sistem naduvava potražnju još od 2008. Kroz dopunsku emisiju glavnih rezervnih valuta i matematički opredeljeno povećanje državnog duga njihovih emitenata. Dosad je sve išlo relativno dobro. Recesija 2007-2009 je formalno prevaziđena, iako se stope ekonomskog rasta nisu oporavile. A 2021. godine počela je inflacija dolara, što dovodi u sumnju samu taktiku stimulacije.
Uoči velikih samita, Federalne rezerve SAD su „oduševile” čovečanstvo izgledima da će se ovakvo stanje biti i 2022. godine. Niko se još ne smeje glasno na izjave o „američkom vođstvu”. Bajden, tvrdoglavi vojnik američke Demokratske partije, uspeo je da zadrži mentorski ton čak i kada je razgovarao o pandemiji koronavirusa. Uprkos tome što je u Sjedinjenim Državama više ljudi je umrlo od kovida nego pre sto godina od španskog gripa.
Evropljani se i dalje plaše da će se Sjedinjene Države toliko okrenuti obuzdavanju Kine da će svoje dugogodišnje saveznike prepustiti njihovoj sudbini. U isto vreme, EU se boji da neće izgubiti samo američku stratešku zaštitu nego i pristup globalnom emisionom resursu. Pošto u samom Vašingtonu ne postoji konsenzus o evropskom pravcu američke politike, jedan od Bajdenovih ciljeva bio je da izgladi nastale protivrečnosti kako ne bi pre vremena uplašio još uvek ujedinjeni Zapad.
Ne radi se ni o povećanom uticaju Kine ni o činjenici da ruska ekonomija nije raskomadana. Problem je u tome što je kredibilitet vašingtonskog establišmenta pao na rekordno nizak nivo. I ranije je na njega bilo mnogo pritužbi. Međutim, održavao je red kod kuće, kontrolisao tehnologije i ekonomski razvoj, demonstrirao kvalifikacije i strateško razmišljanje u spoljnoj politici i bio u stanju da formuliše plan koji je uvek postajao „jedino ispravan” za „napredne” ljude širom sveta.
Danas su svi ti ljudi, po rečima njihovog globalnog lidera (Bajdena), u nezgodnoj poziciji. Gotovo sve nevolje u današnjem svetu događaju se krivicom establišmenta čiji je avatar Bajden. Bilo bi snošljivije da je taj establišment i dalje samo agresivan ili sebičan. Da i dalje nikoga ne sluša i radi samo ono što smatra da je potrebno. Ali, situacija se promenila. Oni koji arbitriraju o sudbini čovečanstva u poslednje vreme su podbacili. Izgledaju bespomoćno i patetično. Tako da se čak i Emanuel Makron osramotio dok je sedeo pored Bajdena pred novinarima u Rimu.
Nakon dvodnevnog samita G-20, počeo je još jedan forum UN o klimatskim promenama. Program staklene bašte je skoro centralni u paradigmi spoljne politike Vašingtona. Pre tri-četiri meseca činilo se da će klima postati ozbiljan instrument u upravljanju međunarodnom podelom rada. A sada se procene efikasnosti tog instrumenta čine, blago rečeno, precenjenim.
Uoči samita je indijska vlada saopštila da jednostavno neće moći da ispuni svoje ranije preuzete obaveze za smanjenje potrošnje uglja u energetskom sektoru i industriji. Kineske vlasti su gotovo u potpunosti ukinule „zelena” ograničenja nametnuta industriji. A Indija i Kina su broj dva i tri po doprinosu zagađenju atmosfere takozvanim gasovima staklene bašte.
Ni Bajden nema čime da se pohvali! Bela kuća je zaista želela da Kongres SAD do Bajdenovog odlaska usvoji drugi deo Predloga zakona o infrastrukturi koji, pored mera socijalnog inženjeringa, predviđa značajne „zelene investicije”. Ali, opet neuspeh. Samo, ovoga puta nije reč o „prokletim trampistima”, već o rascepu u vladajućoj Demokratskoj stranci.
Osim toga, povratak 2024. u Belu kuću, ako ne samog Trampa, onda nekog od njegovih saveznika više ne izgleda nemogućim. Demokrate brzo gube i popularnost i poluge moći. Posebnu pikantnost onome što se dešavalo u Večnom gradu dao je susret Bajdena sa papom Franciskom, koji je prethodio svim ostalim događajima. Episkopski savet Katoličke crkve u SAD ekskomunicirao je Bajdena zbog njegove fanatične posvećenosti istopolnim brakovima i abortusima u bilo kom trenutku.
Sveta stolica nije prokomentarisala rezultate razgovora. Bajden je, s druge strane, požurio da uveri novinare da on i papa nisu razgovarali o problemu abortusa i da Francisko američkog predsednika smatra „dobrim katolikom” koji „mora da nastavi da prima svete darove”. Nije bilo potvrde iz Vatikana.
Da sve bude gore, Samit demokratija je takođe blizu neuspeha. Kako je objavljeno na sajtu Stejt departmana, biće održan u decembru 2021. U virtuelnom režimu. Sve u svemu, napori zapadnog liberalnog establišmenta su na ivici potpunog kraha. Ne sumnjam da će u narednim nedeljama i mesecima biti napora da se mobilišu svi koji mogu da podrže globalno vođstvo koje trpi neuspehe jedan za drugim.
I Rusiju će zapljusnuti argumenti tipa: Bajdenovu administraciju treba makar nečim podržati jer se sa njom – koliko god da nam je neprijatna kulturno – može dogovoriti ako ne o prijateljstvu, ono bar o manjem mešanju u unutrašnje stvari Moskve. Nemam vesele novosti za one koji ovako rezonuju.
Bajdenova administracija naprosto nema nikakav drugi izlaz nego da pojačava pritisak na Rusiju (a i na Kinu) i da mobiliše dopunske resurse za destabilizaciju Rusije i celog postsovjetskog prostora. Jer, Bajden će 2024. morati da biračima demokrata predstavi bar nekakve uspehe, a sigurno ih neće imati u ekonomiji i u borbi sa globalnim zagrevanjem. A neće biti ni pobedonosnog marša Alijanse demokratija.
U tim uslovima bi ostavljanje Rusije na miru, kao i smanjivanje američkog prisustva pored ruskih granica, za Bajdenov režim bilo naprosto samoubilačko. Da se izbegne pojačavanje konfrontacije biće potrebno čudo. Poprilično čudo…
Autor Dmitrij Drobnjicki
Naslovna fotografija: Melina Mara/Pool via Reuters
Izvor Fakti, 6. novembar 2021.
BONUS VIDEO:
