Moldavske krivine na evropskom putu

U čemu je tajna da „hitne isporuke“ ruskog gasa Moldaviji moraju da idu preko Amerikanaca, Poljaka i Ukrajinaca, i to po ceni od 1.000, umesto od „Gasproma“ po 790 dolara

Predstavnici ruske energetske kompanije „Gasprom“ postigli su krajem prošle nedelje s rukovodstvom Moldavije dugoročni, petogodišnji sporazum o snabdevanju ove zemlje prirodnim gasom. Na taj način pale su u vodu spekulacije da Moskva, navodno, ucenjuje svojim „energetskim oružjem“ ovu bivšu sovjetsku republiku. U kojoj, uzgred, prema zvaničnim podacima, živi više od 200.000 etničkih Rusa, od ukupno oko 2,5 miliona žitelja Moldavije. Nezvanično, pak, mnogo je veći broj onih koji pripadaju ruskom kulturnom (i jezičkom) krugu, pa je nejasno zašto bi Kremlj koristio „oružje“ protiv sopstvenog naroda?

Postoji tu nešto drugo: od prošlog decembra predsednik republike postala je proevropska Maja Sandu, istisnuvši s tog mesta prethodnog šefa države Igora Dodona, koji nije skrivao svoje dobre veze s Rusijom. Ali nije skrivao ni jednu od najpovoljnijih cena za gas, od svega 148,87 dolara za hiljadu kubnih metara, što je značajno niže od 790, koliko je prošle nedelje iznosila tržišna cena na evropskom gasnom tržištu. I upravo takvu, tržišnu i evropsku ponudu „Gasprom“ je prošle nedelje uputio proevropskoj Maji Sandu i njenoj vladi. Na šta su odmah i iz Kišinjeva i iz Brisela udruženo uzviknuli – ucena! Spremni su bili da plate između 200 i 300 dolara, a da pri tome Moskva zaboravi na moldavski dug za gas od preko 700 miliona dolara.

Jasna logika

Zapravo, oni smatraju da ruski resursi nisu ruski, već da „pripadaju svetskoj zajednici“, kako je to pre nekoliko godina neoprezno izjavila bivša državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt. Ona se, doduše, kasnije ogradila od ove izjave rečima da to nije „nikada rekla, niti pomislila“, ukazavši da „u Rusiji postoje ljudi koji misle da mogu da čitaju moje misli“. Ruski mediji su pre nekoliko godina preneli njene reči o tome da je Sibir sa svojim bogatstvima „prevelik da bi pripadao jednoj državi“.

Jedan od onih u Rusiji koji „čita misli“ Olbrajtove je i sekretar Saveta bezbednosti RF Nikolaj Patrušev. „Oni bi želeli da Rusija kao zemlja ne postoji, jer imamo ogromno bogatstvo. Amerikanci misle da ga posedujemo nezakonito i nepravedno, jer ga mi, prema njihovom mišljenju, ne koristimo na način na koji bi trebalo. Verovatno se sećate izjave Medlin Olbrajt o tome da Rusiji ne pripada ni Daleki istok, niti Sibir“, rekao je pre nekoliko godina Patrušev, čovek koji čuva rusko nuklearno oružje. A ono čuva ruske resurse.

Sada je, očito, ponovo došlo vreme kad zapadne zemlje gledaju u ruske resurse i optužuju Moskvu što želi svoj gas da prodaje po – tržišnim cenama. Jer oni valjda sve što imaju poklanjaju siromašnima. Zato tako nesebični i jesu tako bogati, pa žele da i Rusija bude bogatija, ali tek kada preda svoje resurse pod njihovu kontrolu. Ali ruski predsednik Vladimir Putin ne žuri da ruski gas poklanja siromašnim Moldavcima, Ukrajincima i svima drugima na ruskim granicama koji su ili već ušli u članstvo NATO-a, ili čine sve da tamo budu što pre. Poruka Moskve je da NATO motor neće raditi na jeftinom ruskom gasu. Ko žuri u Alijansu, ili je već tamo, ko uvodi sankcije Rusiji, ko je upregnut u mehanizam antiruske propagande i politike – neka plati na tržištu. Ni manje, ni više od toga. Logika je jasna: za prijatelje jeftini gas sa popustom, za sve ostale – tržište.

Radnik Gasproma ispred gasne platforme (Foto: Petr Kovalev/TASS)
Radnik Gasproma ispred gasne platforme (Foto: Petr Kovalev/TASS)

Tu nema mesta optužbama da se gas koristi kao oružje, jer se ne koristi. Kada bi, recimo, Moskva zavrnula gasne slavine i prekinula isporuke usred zime (kao što je 2009. to uradila „narandžasta“ Ukrajina jer nije htela da plaća za preuzeti gas), onda bi optužbe prema Rusiji bile na mestu. Ili kada bi jednostrano raskinula važeće ugovore i uvećala cenu, onda bi takođe mogle da se iznesu primedbe. Ali ništa od toga nije slučaj, niti je ikada bio u poluvekovnoj istoriji snabdevanja Evrope gasom.

Ne postoji nijedan dokumentovan primer da su „Gasprom“ i Rusija značajno prekršili svoje obaveze u gasnom snabdevanju. Jedino traže da se plati cena za gas koja se slobodno formira na tržištu Evrope. Po toj ceni, ma koliko visoka (kao sada) ili niska (kao prošle godine) ona bila, gasa ima koliko god treba. Mora da se plati cena koju Evropljani na svojim berzama oblikuju po kapitalističkom, tržišnom principu. Ili su bar do sada tako radili, imajući u vidu da zapadne „liberalne ekonomije“ preuzimaju elemente komandnih privreda, po ugledu na nekadašnji SSSR i Kinu. Ali to valjda nije danas sramota. Sramota je, tvrde oni, kada Rusija za svoj gas želi da uzme njihove pare.

Opitni poligon

Primer Moldavije je u tom smislu veoma poučan. Ova zemlja, tradicionalno veoma naklonjena Rusiji (mada njen prorumunski deo poslednjih godina, u skladu s NATO standardima, sve više podleže antiruskoj psihozi), još jednom je poslužila kao opitni poligon za isprobavanje hibridnih političkih metoda. Maja Sandu, koja je izbore dobila tesnom većinom i na obećanjima „brzih evropskih integracija“ i rasta životnog standarda, već kroz 10 meseci svoje vladavine morala je da prizna da „boljeg života“ neće biti. A neće ga biti jer nema para. I nema gasa. Gde se u međuvremenu dedoše silna obećanja o „evropskoj pomoći i solidarnosti“, teško je reći. Činjenica je tek da se i Brisel oglasio povodom mini-energetske krize u Moldaviji, kroz izjavu šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen. „EU podržava Moldaviju. Naši eksperti su na terenu da pomognu sa situacijom. Trenutno razmatramo dodatne mere podrške“, napisala je 26. oktobra Fon der Lajenova na Tviteru, nakon telefonskog razgovora sa Sanduovom.

Kako su evropski eksperti pomogli Moldaviji „na terenu“ moglo se videti narednih dana. Najpre je zaključen ugovor sa jednom poljskom i jednom američko-ukrajinskom kompanijom za isporuku jednog miliona kubnih metara gasa! I to ruskog, prethodno uvezenog u Evropu. A zatim je još milion dobijeno po ugovoru sa holandskom kompanijom. Moldavski opozicionari su se odmah našalili da će „biti dovoljno da napunimo upaljače“, jer je godišnja moldavska potrošnja 1,3 milijarde kubika, a ako se doda i Pridnjestrovlje (kao osamostaljen, ali ipak deo Moldavije), onda je to 2,9 milijardi.

Predsednica Moldavije Maja Sandu uoči sastanka sa predsednikom Evropskog saveta Šarlom Mišelom u Briselu, 18. januar 2021. (Foto: Reuters/Johanna Geron/Pool)
Predsednica Moldavije Maja Sandu uoči sastanka sa predsednikom Evropskog saveta Šarlom Mišelom u Briselu, 18. januar 2021. (Foto: Reuters/Johanna Geron/Pool)

Iako cena za ove isporuke nije saopštena, procenjuje se da je reč o oko 1.000 dolara za hiljadu kubika, što je iznad tržišne vrednosti. U čemu je onda tajna da ove „hitne isporuke“ ruskog gasa Moldaviji moraju da idu preko Amerikanaca, Holanđana, Poljaka i Ukrajinaca, i to po hiljadu dolara, umesto da su direktno naručili od „Gasproma“ po 790? Deo tajne je u tome da onda ne bi bilo propagandnog efekta i novih medijskih napisa o „ruskom energetskom oružju“. Ali to su, valjda, te krivine i serpentine na evropskom putu Moldavije.

Drugi deo „velike tajne“ je u tome što se Kišinjev nije potrudio da na vreme obavi pregovore s Rusijom već je čekao da ugovor istekne 30. septembra, da bi ga Moskva privremeno produžila na mesec dana, pa bi od 1. novembra isporuke stale. Kamen spoticanja bio je stari dug za gas od 709 miliona dolara, ali su eksperti Maje Sandu rekli da ne žele da preuzmu otplatu gasa koje je trošilo i Pridnjestrovlje!

Veoma zanimljiva logika: kada vam odgovara, onda je to vaša teritorija, a kada treba plaćati za nju, onda kažete da nije. To umnogome podseća na ponašanje Kijeva, koji je 2014. jednostrano prestao da isplaćuje plate i penzije građanima Krima i Donbasa. To je rešenje dostojno najvećih finansijskih genija – jednostavno precrtaš obaveze prema devet miliona svojih građana, ali pred svim međunarodnim institucijama nastaviš da izražavaš „brigu“ za njihova ljudska i demokratska prava. Za utehu ljudima, pre svega Krima, jeste da su plate i penzije u Rusiji dvostruko veće nego u Ukrajini i što je Moskva odmah i u potpunosti preuzela ove finansijske obaveze na sebe.

Tako je i u slučaju Moldavije Moskva ipak napravila određene ustupke i nije zahtevala punu tržišnu cenu od nekadašnje bratske republike, ali stručnjaci procenjuju da je to ipak oko 500 dolara za hiljadu kubika. Što je tri puta više nego što su Moldavci plaćali u vreme Igora Dodona. Uz to, Moldavija je priznala istorijski dug za gas, ali će njegova otplata biti dogovorena kompromisno. Obrni-okreni, Kišinjev se uz malo buke i negodovanja svojih „zapadnih prijatelja“ vratio u gasnu orbitu Moskve. Ispostavilo se da je ruski gas kada ga kupuješ direktno od Rusa ipak ubedljivo najjeftiniji, mada bi najveće aplauze pojedinih zapadnih krugova Moldavci pobrali ako bi potpuno odustali od grejanja na gas i prešli na utopljavanje šalovima i rukavicama u svojim stanovima. Pa nek Rusima crkne krava!

Zgrada Vlade Moldavije u Kišinjevu (Foto: Reuters/Gleb Garanich)
Zgrada Vlade Moldavije u Kišinjevu (Foto: Reuters/Gleb Garanich)

I neka uče malo Moldavci od Ukrajine, kod njih se već spremaju za ovaj scenario tokom zime. Jer Kijev neće uvesti nijedan kubik ruskog gasa od Rusije. Ruski gas može u Ukrajinu samo ako je kupljen u Americi ili Evropi. I neka košta koliko košta, ali agresor neće nijednu grivnu dobiti iz ukrajinske ruke. Ukrajinske ruke vratiće, zato, kroz uvećane račune za gas, Zapadu sve one dolare dobijene od MMF-a u vidu zajmova. I insistiraće kijevska elita da Nemačka ni slučajno ne dopusti Rusima da izgrađeni gasovod „Severni tok 2“ bude pušten u pogon. Reći će: kad već mi nemamo gasa, ne treba niko u Evropi da ga ima! A šta će na to reći Berlin? Pa, preporučiće predsedniku Vladimiru Zelenskom i njegovim saradnicima sabrana dela dvojice znamenitih Nemaca – braće Jakoba i Vilhelma Grima. Tamo će naći više realnosti nego u ovakvim zahtevima.

 

Naslovna fotografija: Sergei Gapon/AFP via Getty Images

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u