Pročitati svoje ime na naslovnoj strani Politike nije mala stvar. Utoliko više, kada se u nastavku istog teksta navodi („Filozofski fakultet tvrdi da nema progona Miloša Kovića”, 3. 11. 2021) da ste „možda vuk u jagnjećoj koži”, da „vršite” „politizaciju procedure” za svoj izbor u profesorsko zvanje na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da iznosite „neistine kojima se narušava ugled” ove ustanove, da „neki dovode u pitanje čak i profesorovo rodoljublje”, da „predlažete” „savez dveju nezavisnih država Republike Srbije i republike Kosovo”, da „nudite” „Kosovu nezavisnost”, da „predlažete” „izmenu Ustava Srbije da bi KiM mogao da funkcioniše kao nezavisna republika”. Ovo je, međutim, samo deo izmišljotina u tom kratkom novinarskom članku.
Možda je Politici bio potreban jedan takav tekst na naslovnoj strani, kao protivteža sasvim drugačije intoniranom članku Živojina Rakočevića („Kovićev kosovski sud”), objavljenom, u istom broju Politike, pri dnu osme strane?
Možda je ovo poklon Politike, tačno na petogodišnjicu moje saradnje kao kolumniste u rubrici „Pogledi”? U svakom slučaju, vreme je da čitaoci čuju i drugu stranu i da pročitaju, posle optužbi, i po neku činjenicu. Oni će mi oprostiti zbog ulaženja u pojedinosti akademskih zakona i procedura. Jer, ovde je reč prevashodno o kršenju pravnih normi. Univerzitetska javnost prepoznala je da je u osnovi svega politički progon. To će, međutim, u ovom članku u potpunosti da bude izostavljeno.
Politika je i pre pet godina, kada sam biran u zvanje vanrednog profesora pisala, doduše ne na ovakav način, o tadašnjem pokušaju da budem, zajedno sa još dvoje kolega, izbačen sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Docenti i vanredni profesori, naime, na svakih pet godina prolaze kroz proceduru izbora u više zvanje, reizbora ili udaljavanja sa univerziteta. Samo redovni profesori zaposleni su „na neodređeno vreme”. Interesna grupa, predvođena profesorom dr Nikolom Samardžićem, tada nas je sistematskom opstrukcijom fakultetskih tela dovela do toga da su nam istekli ugovori o radu i profesorska zvanja. Prof. dr Danijel Sinani, tadašnji v. d. dekana, hteo je da nas udalji iz nastave, pa nam je nudio da pređemo u Arheološki institut. Mi smo, uz podršku svojih kolega, uspeli da se odbranimo, ali je potom sa posla na sličan način proterano još troje neposlušnih profesora – Aleksandar Fotić, Maja Nikolić i Nebojša Šuletić. Fakultetsko Izborno veće odbijalo je da izglasa neprijateljske referate o njihovom radu, koji su stizali sa Odeljenja za istoriju, ali veće, po statutu, nema ovlašćenja da promeni komisiju koja te referate piše. Zato su vremenom svima istekli ugovori o radu i nastavnička zvanja.
U međuvremenu, zato što sam javno branio svoje kolege, kao i prof. dr Miru Radojević, čije se proterivanje takođe pripremalo, pripadnici ove grupe profesori Nikola Samardžić, Dubravka Stojanović, Radoš Ljušić i Vlada Stanković tužili su me sudu za „povredu ugleda i časti”. Podneli su ukupno osam krivičnih i parničnih tužbi, sa gotovo istim tekstovima, kojima traže da im platim 4.000.000 dinara, kao i sudske troškove. Pobedio sam u parnici sa Radošem Ljušićem, ali su ostali procesi i dalje u toku.
Danas je, posle pet godina, na odeljenju opet došao red na mene. Pokrenuta je procedura za moj izbor u zvanje. Imam sve, vrlo precizno definisane stručne uslove za izbor u zvanje redovnog profesora. Na Filozofskom fakultetu se naučni i pedagoški rezultati kandidata procenjuju na katedri, odeljenju, Kadrovskoj komisiji i Izbornom veću. Ukoliko su ispunjeni uslovi, raspisuje se konkurs za više zvanje. Ništa od toga se nije dogodilo u mom slučaju. Jedni kriterijumi važe za mene, a sasvim drugi za moje kolege. To je u direktnom sukobu sa zabranom diskriminacije u napredovanju, prema članu 34. Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu.
Uprkos članu 40. Zakona o opštem upravnom postupku i članovima 30. i 32. Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, Samardžić, Stojanovićeva i Stanković (Ljušić je u penziji), koji su u očiglednom sukobu interesa, odbijaju da se izuzmu iz procedure mog izbora u zvanje. Štaviše, Samardžićevim glasom na katedri doneta je nezakonita „odluka”, bez ikakvog uvida u moje rezultate, da se pokrene procedura za izbor u zvanje jednog vanrednog profesora. To je predložio prof. dr Haris Dajč, koji je i sam u sukobu interesa zbog duge istorije javnih sukoba sa mnom. Pri tome on je čak sebe imenovao u komisiju za pisanje referata. Njen sastav u potpunosti je neprijateljski prema meni i u njoj nema nijednog stručnjaka za Opštu istoriju 19. veka, koju predajem i o kojoj pišem. Većina na odeljenju, glasovima onih koji su u sukobu interesa, usvojila je Samardžićev i Dajčov „predlog”. Kadrovskoj komisiji njen predsednik prof. dr Miomir Despotović, za čijeg dekanskog mandata su proterane moje kolege, predao je materijal u kome se, za razliku od ostalih kandidata za izbor u zvanje, ne pominje moje ime i ne navode moji uredno prijavljeni naučni rezultati. Komisija je, uočivši dodatne proceduralne propuste, takav predlog odbila. Sve se sada vraća na katedru i nastaviće se u decembru, sa ciljem da mi konačno istekne ugovor o radu i nastavno zvanje.
Prema članu 128. Statuta Filozofskog fakulteta, jedini ko može da Izbornom veću predloži nepristrasnu i kompetentnu komisiju je dekan. Na tom položaju danas se nalazi Danijel Sinani. On odbija da to učini i tvrdi da je sve učinjeno po zakonu. Njega, o trošku fakulteta, savetuje ista advokatska kancelarija koja u sudskim procesima protiv mene zastupa Samardžića, Stojanovićevu, Ljušića i Stankovića. Sinanija i Despotovića ona je čak na sudu imenovala kao svedoke tužilaca. Saznajem da je, pošto se to pročulo, fakultet (Sinani) promenio advokatsku kancelariju, ali ona ga još zastupa u odbrani pred tužbama koje su podneli Aleksandar Fotić i Maja Nikolić. Posle svega, Sinani se sakrio iza javnog, nepotpisanog saopštenja „Uprave”, tela koje ne postoji u statutu fakulteta, prepunog izmišljotina i optužbi na moj račun. Taj dokument Politika je opširno prenela.
Lopta je sada opet u dvorištu dekana Danijela Sinanija. Njegova obaveza je da štiti zakonitost rada ustanove i radna prava zaposlenih, a ne da sledi privatne interese Nikole Samardžića i njegovih prijatelja. Tražim samo nepristrasnu i kompetentnu komisiju, koja će proučiti moje stručne rezultate i utvrditi da li ispunjavam uslove za izbor u zvanje redovnog profesora, ili za proterivanje sa univerziteta. Na ponižavajuće kompromise koji mi se uveliko nude, neću pristati.
Mislim, na kraju, da je besmisleno da se branim od napada anonimnih turbopatriota sa interneta, koji su, zahvaljujući Politici, postali referentni izvori informacija o mom radu. Ovaj nepoznati gospodin briselskih afilijacija već neko vreme na društvenim mrežama, sa posebnom sistematičnošću, širi izmišljotine o meni. On i Politika su, međutim, na ovaj način konačno objavili postojanje „Projekta za reintegraciju Kosova i Metohije”, koji je sačinila grupa stručnjaka Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, predvođena prof. dr Slobodanom Samardžićem. Na tome sam im zahvalan. Pozivam zato sve čitaoce da pročitaju ovaj dokument na internet stranici Pokreta. Nestrpljivi smo da čujemo sve primedbe, pohvale i sugestije u stručnoj raspravi za koju se spremamo u narednim mesecima.
Autor Miloš Ković
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Izvor Politika, 09. novembar 2021.
BONUS VIDEO:
