Putinove valdajske poruke

Koje su glavne poruke Vladimira Putina na nedavno održanom forumu „Valdaj“? Kako Rusija namerava da se uhvati ukoštac s neizvesnom budućnošću i u čemu se tu razlikuje od Zapada?

Valdajski forum i samit G20 održani su u rasponu od deset dana – prvi 21. oktobra i drugi 31. dana istog meseca. Ovakvi međunarodni forumi imaju za cilj da u kratkoj i dostupnoj formi prenesu osnovna stremljenja svetskih političkih lidera u globalizovanom svetu punom povezanih rizika. Razumljivo je da se različite konfliktne geopolitičke strategije i taktike drže u tajnosti od svetske javnosti i konkurenata u tom polju. Ovde nije reč o posrednim ili neposrednim sukobima, oni će se svakako odvijati iza scene i manifestovati se kroz preduzimanje različitih poteza na međunarodnoj sceni.

Valdajski forum treba da prenese osnovne vrednosti, osnovna shvatanja sveta ruske političke i ekonomske elite. To je važno jer je Rusija velika sila, a svet je tesno povezan, pa iako konkretni potezi ozbiljnih igrača sigurno neće biti otkriveni, bazične putanje kretanja jedne važne države moraju biti jasne.

Na globalnom nivou ne kuju se samo planovi za sukobljavanje već ima mesta i za saradnju, a i kada govorimo o sukobima svejedno moramo razumeti da velike sile vode računa o tome da pomenuti konflikti ne izađu iz prihvatljivih okvira i nanesu nepopravljivu štetu kako njima samima tako i ostatku sveta. U tom duhu se Vladimir Putin obratio planeti, elitama, građanima, analitičarima i istraživačima povezanim s društvenim naukama – on se pojavio na sceni, pročitao svoj govor, odgovarao na pitanja moderatora i istaknutih učesnika foruma. Time je Putin poručio – ovo smo mi, ovo su misli Rusije u krizno doba, ovim ćemo se principima voditi, a vi, takmaci, primite to k znanju, prilagodite svoj pristup ako želite saradnju, a ako je ne želite, znate šta možete da očekujete od nas.

Predsednik Ruske Federacije izdvojio je tri bitne teze: prva, o disfunkciji aktuelnog modela kapitalizma; druga, o ruskom umerenom konzervativizmu naspram zapadnog revolucionarnog vrednosnog obrta; treća, o neophodnosti reformi institucija na kojima se drži sistem međunarodnih odnosa.

Odgovorni kapitalizam

Deo Putinovog govora u kome se kritikuje ne kapitalizam kao takav već konkretni model, ili njegova etapa, došao je u trenutku kada se na globalnom nivou prelama više kriza. Mere ograničenja uvedene radi borbe s pandemijom virusa korona izazvale su krizu proizvodnje i snabdevanja, usporile rast nacionalnih i globalne ekonomije. Zelena agenda zapadnih država, usmerena pre svega na trgovinski rat sa zemljama u razvoju kroz arbitrarno podizanje cene proizvodnje, sve pod izgovorom vere u spasenje planete, proizvela je pometnju na tržištu energenata od čega je najviše stradao sam Zapad. Ove dve krize su isprepletane, a prožimaju se i s večnim protivrečnostima založenim u temelje kapitalizma, kao što su socijalna nejednakost i perpetualna društvena napetost izazvana klasnim podelama. Zaista se stiče utisak da su krize kapitalističkog modela sve učestalije, vreme je kategorija koja se sužava u globalizovanom svetu, ali je i sistem globalnog kapitalizma sve složeniji i osetljiviji čak i na najmanje nagoveštaje potresa.

Putin, uzimajući u obzir sve gorenavedeno, kritikuje kapitalizam, ali ne s marksističkih pozicija, on ne predlaže povratak komandnoj privredi već ruski model državnog kapitalizma. Kao ruska filozofija uopšte, ruski državni kapitalizam teži pomirljivoj ravnoteži suprotnosti, harmoniji državnih i privatnih interesa, obostranom ograničenju. Obeležje ruskog narodnog duha je težnja ka krajnostima, otuda i potreba za izgradnjom modela primirenja. Putin stoga nudi kapitalizam odgovornosti u kome se država obavezuje da neće gušiti privatni sektor, dokle god kapitalisti budu ispunjavali svoje dužnosti time što će svoju žeđ za profitom smestiti u okvire odgovornosti za društvenu stabilnost. U ruskom državnom kapitalizmu nema mesta za holivudskog Gordona Geka – pohlepa tu ne pokreće svet. Ovaj model uspešno rešava problem nezaposlenosti i stavlja u službu državnih interesa preduzimljivost privatnog kapitala.

Benzinska stanica Gasprom njeft u blizini sedišta ruskog proizvođača prirodnog gasa Gasprom u Moskvi (Foto: Reuters/Maxim Zmeyev)
Benzinska stanica Gasprom njeft u blizini sedišta ruskog proizvođača prirodnog gasa Gasprom u Moskvi (Foto: Reuters/Maxim Zmeyev)

Nijedan model nije bez nedostataka, a nedostatak ruskog državnog kapitalizma povezan je s njegovom prednošću – on se bazira na dogovoru države (u realnosti predstavnika vlasti) i kapitalista. Dogovor nudi pozitivna ograničenja, ali takođe čini korupciju neminovnim delom procesa postizanja dogovora. Granice mogućnosti privatnog sektora šire se i sužavaju na osnovu nivoa odnosa koji kapitalisti ostvaruju s državnim funkcionerima. Postoje crvene linije i osnovne smernice, koje zadaje svojim ukazima i sam Putin, ove se granice ne prelaze, ali unutar njih ostaje mesta za manevrisanje, što će reći za potkupljivanje.

Nizak nivo smenjivosti političke i ekonomske elite u Rusiji znači da će u praksi jedan te isti kapitalista voditi pregovore s jednim te istim političkim akterom dugi niz godina, umesto da se međusobno ograničavaju, da koriguju svoje negativne tendencije međusobnom borbom za državni i lični interes, oni se stapaju u svojevrsni „ti meni, ja tebi“ konglomerat. Razumljivo je da se Vladimir Putin usredsredio pre svega na pozitivne strane ruskog modela kapitalizma, jer on zaista jeste doneo stabilnost i predvidljivost u ekonomski razvoj Rusije (bez pogovora je superiorniji od modela koji su mu prethodili).

Umereni konzervativizam

Zatim se Putin osvrnuo na problem vrednosti. Sebe je jasno predstavio ne kao tradicionalistu već kao društvenog (socijalnog) konzervativca. Socijalni konzervativizam prihvata dinamičnost vrednosti i ljudskog ponašanja, ali ističe da su opšteprihvaćene vrednosti na kojima se društvo dugi niz godina bazira uspešan model koji treba podržavati. Promene treba da budu postepene, evolutivne, a ne revolucionarne, dinamika se prihvata kao nužno zlo, ne kao nešto što treba oberučke prihvatiti i priželjkivati.

Putinova koncepcija, koju je sam nazvao umerenim konzervativizmom, prati postulate socijalnog konzervativizma. On se zadržao na ilustrativnim primerima dženderne politike na Zapadu, kritikujući naglo odricanje od tradicionalnih društvenih uloga i poimanja pola i roda. Jasno je da je Zapad trenutno u stanju previranja, pa i vrednosne revolucije. Rušilački talas protesta koji je obuhvatio severnu – germansku Evropu, a koji se manifestovao ratovanjem s doživljajem istorije putem dekapitacije i rušenja spomenika nekada cenjenim vođama Zapada, jasno svedoči o usijanju sukoba vrednosti na Zapadu.

Putin je pravilno primetio da to stanje nalikuje na postrevolucionarnu Rusiju 1920. godine, kada su se čak i u provincijalnom Harkovu osnivala nudistička društva, pojam „švedske porodice“ (život utroje) zahvatio je veći deo kulturne elite (primeri Ljilje Brik i Serafime Suok), a feministkinje među boljševicima, poput Aleksandre Kolontaj (koju će za vreme rata kao sovjetsku ambasadorku u Švedskoj upoznati naš mislilac tradicionalizma Žarko Vidović), zagovarale su revoluciju i u muško-ženskim odnosima koja će pratiti radikalne promene u vlasničkoj strukturi. Do 1930. godine revolucija je prestala da kipti i sistem se ustalio, uključujući i sistem vrednosti – nudisti, poligamisti i ukidači porodice su se istopili u sivoj svakodnevici, karneval se završio i zaustavio na novoj normalnosti.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom susreta sa školarcima, Vladivostok, 01. septembar 2021. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom susreta sa školarcima, Vladivostok, 01. septembar 2021. (Foto: kremlin.ru)

Možda će i zapadna društva kroz desetak godina pronaći novu normalnost, svojevrsno stapanje nuklearne porodice s novim koncepcijama roda i seksualnosti, a možda će implodirati iznutra jer će se vrednosni sukob preliti u politički. Ne treba zaboraviti da je Sovjetski Savez bio autoritaran tamo je bilo moguće povući ručnu kočnicu i postulirati – dalje od ovoga ne idemo, u zapadnim demokratskim sistemima partije će se podeliti na osnovu vrednosti i neminovno će se sudarati u ciklusima. Možda će se iz sudara pronaći kompromis, zajedničko stanovište većine, a možda će doći do maksimalne polarizacije i raspada – danas niko sa sigurnošću ne može reći da je jedan od ta dva ishoda osiguran.

Putin je podvukao da se Rusija neće predati tom talasu, već da umesto revolucionarnih promena bira evolutivne, a takođe odbacuje i represivni tradicionalizam, nasilno opiranje promenama. Dobar primer toga je politika Rusije prema LGBT društvu. Na Zapadu izlaze čitavi materijali koji predstavljaju Rusiju kao neki pakao za LGBT zajednicu, što jednostavno nije tako. Primera radi u Sankt Peterburgu je ove godine održan 14. filmski festival posvećen LGBT populaciji pod nazivom „Bok o bok“, međutim, u Rusiji je zabranjena ideološka instrumentalizacija LGBT pokreta među maloletnicima, to je sve. Ruske vlasti razumeju da je većina ruskog društva konzervativnih pogleda i one ne pokušavaju da menjaju javni moral, s druge strane daju prostora i ljudima drugih vrednosti, ali njihove vrednosti ne proglašavaju državnim vrednostima, kao što je trenutno slučaj na Zapadu.

Srednja pozicija

Vladimir Putin i mnogi drugi ruski zvaničnici godinama ističu da je potrebno reformisati sistem nadnacionalnih institucija kako bi se smanjili globalni rizici i kako bi posthladnoratovski međunarodni odnosi dobili adekvatnu institucionalnu strukturu. U datom trenutku većina nadnacionalnih mehanizama odgovara hladnoratovskoj strukturi međunarodnih odnosa kada je svet bio podeljen među dve supersile – SAD i SSSR. Putin je istupio sa stavom da niz nadnacionalnih institucija treba reformisati, a da neke od njih treba i ukinuti, jer ne pokazuju dovoljan stepen efikasnosti u rešavanju globalnih kriza.

Putin i ovde zauzima srednju poziciju između globalizma i suverenizma. On na više mesta podvlači značaj države u savremenim okolnostima, naročito kada je u pitanju primer pandemije virusa korona. On se ne odriče osnovnog subjekta međunarodnih odnosa – a to je država. Međutim, prihvata činjenicu da je svet povezaniji nego ikada pre i da se sistem međunarodnih odnosa ne može graditi na egoizmu nacionalnih država. Prateći taj smisao, ovaj stav se podudara i s Putinovim pozicijama u ekonomiji, gde se osuđuje neograničeni egoizam vlasnika krupnog kapitala. Predsednik Rusije opet predlaže sistem dogovora, ovaj put između država i to potkrepljuje primerom tekuće energetske krize. Sfera energenata je takva da je zaista moguće uskladiti politiku proizvođača i potrošača, a taj je sektor na Istoku uglavnom centralizovan i u rukama preduzeća u državnom vlasništvu, kojim se upravlja po privatnom korporativnom principu.

U tom pravcu, Vladimir Putin predlaže da Ujedinjene nacije postanu taj agregator interesa nacionalnih država, gde će biti moguće zadati određene globalne strateške ciljeve, koje će nacionalne države ispunjavati. Kao i uvek kod Putina dogovor je u centru svega. Dogovorom je rešena kriza u Rusiji i stabilizovan politekonomski sistem, dogovorom on pokušava da nađe i odgovarajući model saradnje s drugim državama. Putin nije globalista, on tu ideologiju smatra idealističkom, on u njoj vidi mamac za koji se svojevremeno zakačio Gorbačov. Predsednik Rusije veruje da se države, kao i ljudi, rukovode svojim interesima, a da interese treba miriti obostrano korisnim kompromisima. Za Putina su države i ljudi koji nisu spremni na dogovor ravni rušiocima sistema, oni su opasni i treba ih ukloniti kao prepreku.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na Valdaj diskusionom forumu, Soči, 21. oktobar 2021. (Foto: RIA Novosti/kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na Valdaj diskusionom forumu, Soči, 21. oktobar 2021. (Foto: RIA Novosti/kremlin.ru)

Njegovi predlozi pokušavaju da devesternizuju nadnacionalne institucije nastale posle Drugog svetskog rata, da Zapad prestane da zauzima centralno mesto u globalizovanom svetu, jer mu to mesto više ne pripada ni vojno, ni ekonomski. Zapad kao centar sveta je prevaziđena koncepcija. Tranzicija na Istok je u toku i nije dovršena, baš zato Putin predlaže da ta tranzicija bude ispraćena novim institucionalnim okvirima, kako premeštaj centra sveta ne bi rezultovao razornim ekonomskim ratom ili, još gore, Trećim svetskim ratom.

Evropa je već jednom upala u tzv. Tukididovu zamku, kada je Nemačka prestizala Veliku Britaniju, a ova nije htela da se mirno odrekne dela osvojenih pozicija, što je dovelo do izbijanja Prvog svetskog rata. SAD i Kina se nalaze na sličnom putu kao nekada Nemačko i Britansko carstvo, okviri njihovog sukoba prosto moraju biti regulisani. Putin tu na sebe preuzima ulogu ne globaliste nego mirotvorca – osnažimo nadnacionalne institucije da bismo osigurali mirnu budućnost, ne odričući se pritom nacionalne države.

Odgovor na zelenu agendu

Predsednik Rusije je konceptualno dopunio svoje valdajsko izlaganje kratkim onlajn-nastupom na samitu G20. Na Zapadu u ovom trenutku glavni krstaški pohod za nedokučivo „dobro“ predstavlja ekološki aktivizam. Rase, rodovi, seksualne orijentacije – sve je to lepo i krasno, ali gde je tu ekonomski račun? Zelena politika se iskorišćava kao geopolitička palica usmerena protiv razvojnog Istoka, kako bi se usporio pad zalazećeg Zapada. Rusija se nalazi negde u sredini tog procesa, ona i jeste delimično Zapad, a drugim delom Istok, ona se ubrzano ne razvija, ali i ne pada strmoglavo.

U ranijem periodu ekološki pokreti bili su antisistemski i protestni, danas ih zapadni političko-kapitalistički kondominijum prihvata jer na taj način skida sa sebe odgovornost za postepeno uništenje planete, a okreće zelene protiv Kine. To je zaista win-win situacija za zapadni establišment. Ipak, tržišna logika je takva da ukoliko dovedete u pitanje globalne lance snabdevanja svojom ekološkom retorikom i proizvoljnim taksama na robu koja nastaje „prljavim“ putem, vi neminovno dovodite do nesigurnosti, ona rađa strah, a zbog bojazni haotično fluktuiraju cene. To se trenutno dešava na tržištu energenata. Politička klasa na Zapadu se zbog padajućih rejtinga previše brzo okrenula ekološkim merama, toliko brzo da kapitalistička klasa to nije mogla da isprati.

Putin je iznenadio svoje zapadne kolege time što nije negirao klimatske promene, čak je izjavio da je Rusija njima pogođena više nego mnoge zapadne zemlje, on se nije usprotivio ekološkoj misli o očuvanju zdrave životne sredine, ali je izjavio da ne prihvata neefikasne i selektivne mere. Predsednik Rusije je objasnio da njegova zemlja ispunjava sve preuzete obaveze ustremljene ka smanjenju emisije štetnih gasova, kao i sve ostale obaveze u domenu zelene agende. Iako njegov govor nije bio konfliktan, ni optuživački, može se izvesti jasan zaključak da rukovodstvo Rusije odbacuje zapadno poigravanje s ekološkim problemima koje ima za cilj da diktira Rusiji uslove poslovanja na tržištu energenata, pa i cenu tih dobara. Pružio je ruku saradnje što se realnih instrumenata za borbu protiv klimatskih promena tiče, ali Rusija neće prihvatiti politizaciju datog pitanja.

Putin je nastupom na Valdaju i samitu G20 još jednom pokazao državničku mudrost, koju Tramp nije imao ili koju nije želeo da koristi – predsednik Rusije ne želi sebe da pozicionira kao iracionalnog teoretičara zavere, kao nepredvidivog aktera, ali on podjednako nema nameru da obećava ono što ne može da ispuni. Njegova poruka je da Rusija predstavlja odgovornu državu koja učestvuje u globalnim procesima, ali koja drži do sebe i koja se neće odreći svojih interesa u zamenu za šarenu lažu. Saradnja s Rusijom je sasvim ostvarljiva, racionalnije zapadne države to već uviđaju, a Sjedinjene Američke Države će morati s tim da se suoče kad-tad.

Zastave Rusije i Sjedinjenih Država okačene na mostu u Ženevi uoči sastanka Vladimira Putina i Džozefa Bajdena (Foto: Mikhail Metzel/TASS)
Zastave Rusije i Sjedinjenih Država okačene na mostu u Ženevi uoči sastanka Vladimira Putina i Džozefa Bajdena (Foto: Mikhail Metzel/TASS)

Rusija nije otpadnik, Rusija ne predvodi svetsku alternativnu desničarsku revoluciju – Rusija je odgovorna pred svojom budućnošću i spremna da na sebe preuzme onoliko tereta globalnog upravljanja koliko je to u njenoj moći. Sjedinjenim Državama neće uspeti da prinude Rusiju da stane na put otpadništva od modernog sveta i da se tako samoizoluje.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi

 

Naslovna fotografija: TASS/kremlin.ru

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u