Matija Bećković: Tek sam počeo da se odužujem

„Tek sam počeo da se odužujem, a takva knjiga se ne može zatvoriti, jer nema kraja a pogotovo početka. Sve je to jedna knjiga u tri nastavka. Ako Bog da biće ih još“, kaže on povodom svog novog izdanja „Onamo namo. Portreti i pesme“

Knjigom Onamo namo. Portreti i pesme, pesnik i akademik Matija Bećković je zaokružio troknjižje memoarske i pesničke ispovesti o posebnim ljudima, prilikama i neprilikama, sudbinskim putevima i putokazima, srpskoj tradiciji i sudbini.

Stihovima se pesnik odužuje svojim kolegama i prijateljima. Svima koji su obogatili njegov život: mitropolitu Amfilohiju, episkopu hercegovačkom Atanasiju, Miodragu Bulatoviću, Branku Miljkoviću, Stevi Raičkoviću, Tanasiju Mladenoviću, Aci Sekuliću…, kao i rodnoj Senti koju i ne pamti, Veljem Dubokom, Lovćenu. Jedinstvenim bećkovićevskim jezikom, Matija govori o onome što nas muči, pritiska, o koroni, Evropi, Srbiji i Crnoj Gori.

Ovu, najnoviju Matijinu pesničku riznicu, kao i prethodne 100 mojih portreta i Mojih 80, objavila je Kompanija „Novosti“. A, da li su se u njoj našli svi koji su zavredeli da budu, akademik Bećković odgovara:

– Tek sam počeo da se odužujem, a takva knjiga se ne može zatvoriti, jer nema kraja a pogotovo početka. Sve je to jedna knjiga u tri nastavka. Ako Bog da biće ih još.

Prva knjiga je bila plavih korica, druga crvenih, Onamo namo je bela. Jedna do druge podsećaju na trobojku?
– Treća knjiga nije bela. Više je kremasta za čitanje uz kapućino, a pošto je štampana u velikom tiražu možda će stići i u kafiće – kaže Bećković, za Novosti.

U pesmi „Trobojka“ otkrili ste da „pred oči“ prizivate Crnogorca u narodnoj nošnji, kad vas neko upita koji je raspored boja na srpskoj zastavi…
– To je nekad bilo. Sad kao da nemam više koga ni da prizovem. Češće kod nas možemo videti i mnogo su inspirativniji indijski sari, japanski kimono i arapske dželabije.

Čini se da je ova, najnovija zbirka gotovo autobiografska. Kako je vi doživljavate?
– Što se više trudim da ne bude autobiografska bivam sumnjiviji. Kao da veličajući druge podižem kredite za sebe, pa ispada da je to kobajagi o drugima.

„Onamo namo“ je i naslov poznate pesme crnogorskog kralja Nikole, za koju je mitropolit Amfilohije govorio da je jedina prava himna Crne Gore. Kako je nastala vaša pesma „Onamo namo“ i zašto ste baš njome zatvorili trilogiju?
– Lako je vama da pitate. Malo je što sam je napisao nego treba i da je tumačim. Lakše mi je da vam kažem da se ta pesma nalazi na 293. strani. Meni se čini da je pesma kralja Nikole OVAMO, a moja ONAMO.

U jednoj pesmi kažete da je Gorski vijenac uspomena na narod. Na koji narod?
– Imate pravo. Morali bismo krenuti ispočetka. Koji Njegoš, čiji venac, koji narod.

Da li bi podizanje spomenika zahvalnosti Evropi, za koje se čak i svojim stihovima zalažete, bilo u duhu ovog vremena?
– Ako stvarno želimo da uđemo u EU morali bismo podići spomenik Evropi, ali da oko njega ne igramo kolo nego brejk dens i hip-hop. Mada je jedan spomenik malo. I koliko god da podignemo veliki bio bi mali. Najbolje da Beograd preimenujemo u EVROGRAD i vizuelizujemo svoj san. I umesto žala za Jugoslavijom da se radujemo Evropi.

Čemu nas je još naučila korona, osim da peremo ruke „svaki dan, sve češće i sve duže“?
– Korona nas je naučila da zavolimo podrume i život u samoizolaciji. Sigurno će mnogi korona profiteri biti očajni kad korona ode, a oni ostanu da upravljaju svetom iz svojih budžaka u koje su se dobrovoljno uselili.

„Nevid 19“ je, kako kažete, učinio da ljudi konačno pomisle da ima Boga i pravde na svetu. Da li se varaju?
– Korona je stroga ali pravedna, jer nije ostavila bez korone nijednu tačku na planeti ka kojoj bi svi pohrlili. Ali za koronu nema privilegovanih.

U čemu greši čovek modernog doba? Šta da učinimo da ne izgubimo sebe, da se ne zametnemo?
– Treba da glumimo kako ne primećujemo močugu kojom nas mlate. I da se potrudimo i s tom močugom povežemo i sprijateljimo. Na kraju krajeva život je samo igra. Ili kako kaže Šekspir – san ludaka.

Stihom ste portretisali mnoge vaše prijatelje i kolege. Koji vam od njih najviše nedostaje?
– Najviše mi nedostaju oni za koje još nisam prihvatio da ih nema. Najpre oni koji su otišli iznenada i nedavno, kao mitropolit Amfilohije, za koga još ne verujem da je zauvek otišao.

Dve pesme posvetili ste Branku Miljkoviću. U jednoj kažete „posle njegove nasilne smrti“, zašto? Je li ga, možda, povik „Živeo jugoslovenski mrak!“ skupo koštao?
– Svaka smrt je nasilna. Naročito ona u 27. godini, makar bila i prirodna.

Podsetili ste u jednoj pesmi na „jagnjeće glave“. Da li je prošlo to vreme?
– Kako bi se živelo bez jagnjadi i jagnjetine. Ali sad se jagnjeće glavudže stavljaju u blender u okviru detoks programa. A bilderi ih piju kao proteinski šejk.

Poznato je da je za pesnika važna provokacija. Šta vas provocira u neknjiževnoj stvarnosti?
– Svaki novi dan je provokacija krcata iznenađenjima. Radoznalo pratim kako se nadmudruju i u kom odnosu se kreću glupost, laž i prevara. I ko će koga izdominirati.

Kada ćete ponovo u Crnu Goru, kako vidite njenu budućnost i dokle ćemo da se ćeramo?
– Ove odgovore vam pišem u avionu. Vraćam se iz manastira Stanjevići kod Budve u kojem je Njegoš pisao Luču mikrokozmu, a mitropolit mu je zaveštao biblioteku od 25.000 knjiga, svoju jedinu imovinu. Tu bi trebalo da bude novootvoreni, veliki naučni i kulturni centar jer je manastir Stanjevići i bio kulturna prestonica Crne Gore. Za budućnost Crne Gore su najzabrinutiji oni koji su na njen račun živeli i još ne znaju gde bi preleteli, kao kad se prelazi iz firme u firmu. Sad je drugo poluvreme kad ćerani ćeraju one koji su njih ćerali.

Kako reagujete na to kada vam kažu da ste jedan od najvećih srpskih živih pesnika?
– Kad čujem najveći, ne zanima me dalje je li živ ili mrtav, da li je pesnik ili kuvar.

Šta je, po vašem mišljenju, vredno življenja?
– Ko se ne bi radovao nepreglednom izboru neviđenih nesporazuma.

U javnosti se nedavno povela polemika oko objavljivanja 21. toma Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika u izdanju SANU. Kako ste vi primili tu vest?
– Nisu me nikad interesovali oni koji su menjali ime u 21. godini života, a još manje oni koji menjaju i ime i naciju i jezik i crkvu u 21. veku.

Dragovićeve ilustracije

Pesničke knjige 100 mojih portreta, Mojih 80 – Portreti i Onamo namo. Portreti i pesme sadrže po još jednu zbirku. Jedinstvene likovne kolekcije sastavio je slikar Predrag Dragović koji ih je ilustrovao. Dragović i Bećković sarađuju godinama. Kada je izašla pesma Matije Bećkovića „Priča o Svetom Savi“, Dragović je napravio pesmu grafiku u 99 otisaka. Zajedno su je potpisali, podelili su tiraž i otiske poklanjali prijateljima. Naredna pesma grafika koja je izvedena sa Matijinim rukopisom, u dubokoj štampi, u tehnici bakropisa, bila je pesma „Bogorodica Trojeručica“. Umetnik je nastavio da eksperimentiše sa Matijinom poezijom. Inspirisan poemom „Kostići“ naslikao je oko sto slika malog formata na papiru…

Morački Jasnovidac

Rekao sam Amfilohiju
Kaže mi patrijarh Irinej
Ako nadživiš Matiju
Ti ćeš i njega proglasiti za sveca

Iz vaših usta
U Božije uši
Vaša Svetosti

Ali Bog je odlučio
Da ja nadživim Amfilohija
Pa sam ja njega
Već na sahrani
Proglasio za sveca
Moračkog Jasnovidca

* * * * * * *

Mojkovačka bitka

Srpska vojska je već bila minula
A crnogorska je zaludu ginula

U besmislenom boju za drugoga

A da je istina ijedno od toga
Stajala bi iznad Boja kosovskoga

* * * * * * *

Dva pitanja

U veljedubokom mraku i bespuću
Na dva pitanja sam brzo naleteo
Da li smeš sam izići pred kuću
I koga si se najviše uželeo

Na prvo pitanje bih redovno slagao
Da smem i da se ne bojim ničega
Na drugo pitanje bih ime izbegao
I zaplakao se misleći na njega

* * * * * * *

Netaknuta

Od nje u zemlji nije raspadnuta
Tek neka koščica i lobanja šuplja
Ali u meni živi netaknuta
Od celog sveta važnija i skuplja

 

Autor Dragana Matović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor Večernje novosti, 11. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u