S. Vladušić: Ovo vreme ucena više podseća na 1914, nego na 1999.

On ističe da „2021. godina mnogo više liči na 1914. nego na 1999.“, te da „država Srbija nije uradila dovoljno da se sećanje na Prvi svetski rat usadi u svest srpskog naroda“

Pre sto godina Evropa je bila sinonim za napetost između Britanije i Francuske na jednoj strani i Nemačke i Austrougarske na drugoj strani. U takvoj konstelaciji snaga, u njoj je bilo mesta i za Rusiju i za Srbiju. U današnjem konceptu EU, koga je modelovao NATO, važi pravilo da Nemci treba da budu pod Evropom, a Rusi izvan nje.

U takvoj Evropi, pokazalo se, nema mesta za Srbiju. Ne zato što smo mi ovakvi ili onakvi – to su priče u koje mogu da veruju neobrazovani ljudi kojima je lako manipulisati – već zato što je u takvoj Evropi nama namenjeno mesto ne člana već kolonije. U nekom drugačijem konceptu Evrope, recimo onom koji je zagovarao De Gol – u Evropi od Vladivostoka do Lamanša – Srbija bi imala svoje ravnopravno mesto. Lično mislim da ne bi trebalo da budemo frustrirani, jer ovo što danas jeste Evropa nije ni jedina, a ni najbolja Evropa.

Poznati pisac i redovni profesor književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Slobodan Vladušić ovako ocenjuje sadašnje mesto Srbije među nekadašnjim ratnim saveznicima sa kojima je naša zemlja pobedila 1918.

Naš sagovornik Prvim svetskim ratom bavio se u svom romanu Veliki juriš koji je ovenčan nagradom „Svetozar Ćorović“.

Kako gledaju na Srbiju, videli smo 2018. godine u Parizu prilikom obeležavanja 100 godina od završetka rata, kada je čak i Hašim Tači imao važno mesto među zemljama pobednicama, a predsednik Srbije nije. Zašto se Francuska tako ponela?
– Ponela se zato što je Francuska danas više deo jedne ekipe, nego zemlja koja ima spoljnopolitičku autonomiju. Ta ekipa je priznala nezavisnu državu Kosovo. Mi nismo i nadam se da to nikada nećemo učiniti. Događaj koji navodite jeste bio veliko poniženje za Srbiju, ali je bio poniženje i za Francusku. Stav koji je na tom mestu i u tom trenutku Francuska imala prema Srbiji isto tako predstavlja i njen stav prema njoj samoj iz onog vremena. Tada je bila svetska sila. Danas to više nije.

Delite li mišljenje da je u toku revizija istorije, žrtve se proglašavaju krivcima, a Srbija optužuje za početak Prvog svetskog rata. Da li naša zemlja dovoljno čini da se odbrani od nametnutih tumačenja istorije?
– Delim to mišljenje. Smatram da država Srbija nije uradila dovoljno da se smisao i sećanje na Prvi svetski rat usadi u svest današnjeg srpskog naroda. To se radi proizvodima popularne kulture i to je deo kulturne politike jedne države. Mi danas nemamo film ili seriju o proboju Solunskog fronta ili Kajmakčalanu, ili Kolubarskoj bici ili početku Prvog svetskog rata. Iza takvih poduhvata treba da stoji država. Nadam se da će se nešto promeniti u budućnosti po tom pitanju.

Srpska artiljerija tokom dejstava na Solunskom frontu, decembar 1917. (Foto: Wikimedia/Nationaal Archief/nationaalarchief.nl)

Kako ocenjujete današnji trenutak kada je reč o KiM, Republici Srpskoj i previranjima u BiH. Istoričari tvrde da uslovi koji nam se danas postavljaju podsećaju na austrougarske ultimatume zbog kojih je i počeo Veliki rat?
– Mislim da 2021. godina mnogo više liči na 1914. nego na 1999. godinu. Te 1999. godine bili smo sami samcijati u jednom unipolarnom svetu, a danas živimo u multipolarnom svetu, što priznaje čak i Pentagon. Dakle, imamo više manevarskog prostora i ja se nadam da ćemo taj prostor koristiti i na Kosovu i Metohiji i u Republici Srpskoj i u samoj Srbiji. Što se tiče Austrougarske, ona je volela da sa Srbijom razgovara putem ultimatuma i neko vreme je imala uspeha u tome. Posle Sarajevskog atentata, ona se, međutim, preračunala. Pokazalo se da je njen napad na Srbiju bio kobna greška. I mislim da niko, osim Austrijanaca, nije plakao za tom zemljom kada je nestala.

Da li su Srbi platili najvišu cenu stvarajući dve Jugoslavije?
– Nastanak Jugoslavije je imao dva opravdanja: prvi je zaštita Srba koji su živeli izvan granica Srbije, a tog stanovništva je tada, 1918. godine, bilo više nego sada. Drugi razlog je potreba da se germanskom prodoru na Istok, što znači i na Balkan, suprotstavi jedna veća i moćnija južnoslovenska država, koja bi mogla da garantuje bezbednost i suverenitet narodima koji je čine. Na planu ideje, Jugoslaviji se nema šta prigovoriti.

U tu državu su ušli i narodi koji su počeli da je ruše čim je formirana, naročito su se isticali Hrvati…
– Jedini problem bio je taj što se ta ideja nije mogla ostvariti usled činjenice da Hrvati nisu iživeli svoj državotvorni san i što je, nažalost, taj san podrazumevao etnički čistu Hrvatsku. Tako su 1941. godine Nemci u Zagrebu dočekani kao oslobodioci, a nedugo zatim počeo je sa radom Jasenovac i do kraja NDH više od pola miliona Srba bilo je likvidirano, a još toliko bilo je proterano i pokršteno.

Potom je došla i „Oluja“…
– Poslednje poglavlje te priče bila je „Oluja“ i onih 250.000 ljudi koji su na traktorima napustili Hrvatsku. Mislim da se tu priča o Jugoslaviji, ili bilo kakvom sličnom političkom organizovanju pod drugim imenom, zapravo završava. Iako jezički bliski, Srbi i Hrvati pripadaju različitim civilizacijama, i imaju drugačiju sudbinu. To ne znači da neki lični kontakti ne mogu da postoje i da oni ne mogu da budu prijateljski. I sam imam dosta prijatelja koji su Hrvati i u gradu u kome živim, i u Hrvatskoj. Isto tako verujem da će se u Hrvatskoj još dugo vremena gledati srpski filmovi i slušati srpska muzika. Ali, ideja neke posebne političke, civilizacijske, kolektivne bliskosti i prisnosti više ne postoji, posebno zato što je za Hrvatsku „Oluja“ postala konstitutivni nacionalni mit.

Izbeglička kolona prognanih Srba iz Krajine nakon operacije Oluja avgusta 1995. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)
Izbeglička kolona prognanih Srba iz Krajine nakon operacije Oluja avgusta 1995. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Rizikujete da se zamerite jugonostalgičarima, kojih je najviše u Beogradu…
– Jugonostalgičari, kojih je u Srbiji neuporedivo više nego u Hrvatskoj, jesu prosto dezorijentisani ljudi koji pred izazovima savremenosti predlažu da je rešenje povratak u majčinu utrobu. A kako taj povratak nije moguć, ti ljudi su prosto izgubljeni u limbu, jer nazad ne mogu, a napred ne smeju.

Živimo u društvu pomerenih vrednosti, da li je to prolazni trenutak i kakve će posledice ostaviti?
– Mislim da moramo biti svesni da se svet menja. Pre pola veka niste imali ni „Jutjub“ ni „Instagram“, a danas imate mogućnost da živite od reklama na svojim profilima ili kanalima, ako pre toga nađete način na sakupite nekoliko stotina hiljada pratilaca. Drugo, mi već dugo živimo u društvu u kome se forsira naracija o uspehu po svaku cenu, a uspeh je i medijska prepoznatljivost, koja može da se pretvori u novac. To stvara atmosferu površnog, fluidnog života od danas do sutra, koji nekim ljudima donosi dobit, ali većinu vodi do ordinacija psihologa i psihijatara.

Postoji li drugi način da se suprotstavimo toj površnosti?
– Da biste se toj površnosti suprotstavili morate da imate organizovan sistem obrazovanja. U Srbiji toga, nažalost, nema. Navešću samo jedan primer: broj časova srpskog, dakle maternjeg jezika i književnosti nam je najmanji u Evropi, a i bez tog poređenja, broj časova bi morao da bude mnogo, mnogo veći, jer književnost jeste protivteža površnosti i vizuelizaciji života, u kome sve počinje i završava se trenutnom slikom. Iako postoji deklaracija, koju su sastavili univerzitetski profesori koji predaju srpski jezik ili srpsku književnost, u kojoj se traži povećanje časova maternjeg jezika i književnosti, resorni ministar ne želi to da učini. To, po mom mišljenju, znači samo jedno: da je naš obrazovni sistem prepustio obrazovanje dece medijima i jutjuberima. I mislim da to nije urađeno slučajno.

Dečak prilikom korišćenja interneta putem laptopa (Foto: AHMED HINDAWI on Unsplash)

Svakodnevno se suočavamo sa različitim merama u borbi protiv korone. Često se, međutim, insistira na zatvaranju škola, dok istovremeno rade kafane, organizuju se razni masovni događaji…
– Što se tiče insistiranja na zatvaranju škola, tu dolazimo do jednog zanimljivog momenta, a to su granice struke. Ako je nekome stalo, primera radi, do toga da suzbije koronu, onda će mu možda pasti na pamet da, u krajnjem slučaju, likvidira sve nevakcinisane ljude. Posle bi došli na red nedovoljno vakcinisani, pa vakcinisani nedovoljno dobrim vakcinama. Znate, kada se jednom počne, onda lako ide. Šalim se, naravno, ali hteo sam da kažem ovo: uvek postoji šira slika, a tako je i sa koronom. U tu širu sliku ulazi i to da onlajn nastava uglavnom nije dobra i da ne donosi dobre rezultate.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Laguna

 

Izvor Večernje novosti

 

BONUS VIDEO:

Intervju
Pratite nas na YouTube-u