Boris Trbić: Naći će se neko da govori u ime obespravljenih

„Naći će se neko ko će pokušati da govori u ime obespravljenih pojedinaca i zajednica, i za opšte dobro svih. To je u prirodi čoveka i to je ujedno i razlog za nadu“

Boris Trbić odrastao je u Jugoslaviji i Peruu. Beogradski FDU upisao je sa 16 godina kao jedan od najmlađih studenata u istoriji Katedre za dramaturgiju. Nakon kratkog perioda tokom koga je radio u Pozorištu na Terazijama i pisao za srpske publikacije, otišao je u Melburn, gde živi i radi gotovo tri decenije.

Magistrirao je dokumentaristiku, doktorirao na temu palestinskog filma i tokom poslednjih 20 godina predavao u melburnškim filmskim školama, uključujući i Swinburne University of Technology, gde i sada predaje istoriju filma i scenario.

Pisac je scenarija za australijske kratke filmove prikazane na lokalnim i međunarodnim festivalima, i koscenarista na filmovima Gorana Radovanovića Slučaj Makavejev ili Proces u bioskopskoj sali (2019) i Čekajući Handkea (2021). Objavio je nekoliko knjiga, uključujući Bilo jednom na Bliskom istoku, posvećenu kinematografijama Bliskog istoka na prelazu vekova, i putopisnu prozu Luka u manastirima, sa Jelenom Tucaković, s kojom trenutno radi na knjizi Na kraju aleje lipa, o sudbinama troje srpskih slikara. Uz grupu autora radio je na knjizi Enklava: Vera i pomirenje, posvećenoj istoimenom filmu Gorana Radovanovića.

Objavio je više od sedamdeset tekstova o filmu u australijskim, američkim, srpskim i korejskim magazinima. Piše za magazin Stanje stvari, a u poslednjih godinu dana radio je na dva podkasta, Ljubav je hladnija od filma sa dr Sašom Markuš sa univerziteta Pompeu Fabra u Barseloni, i Mišolovka, posvećenom fenomenu lokdauna u doba pandemije.

Kao dete, ali i u srednjim godinama mnogo ste putovali. Kako su društva u kojima ste odrasli, gde ste emigrirali, nastanili se i počeli da radite uticala na formiranje vaše ličnosti?
– Odrastao sam u porodici koja se selila. Otac je radio za građevinsku firmu koja je poslovala širom nekadašnje Jugoslavije i u inostranstvu. Odlazio je u Peru, Keniju, Libiju, Jemen, zemlje različite društvene i kulturne klime, i majka i ja smo putovali s njim.

Na tim putovanjima učio sam o hibridnosti kultura, o potrebi prilagođavanja, i o Trećem svetu. Tako sam i školu završavao ranije. FDU sam upisao sa šesnaest godina, i želeo sam da putujem: pravio sam planove za odlazak i pisao aplikacije za nastavak studija u inostranstvu. To je vreme o kome se sada govori s nostalgijom, ali i onda su mnogi ljudi planirali odlazak. Posle vojske sam radio u Pozorištu na Terazijama, završio jedan televizijski projekat, dobio nacionalnu nagradu za radio-dramu, i povremeno radio za beogradske listove, ali otišao sam u Australiju i tamo nastavio školovanje.

Kako su izgledale prve godine u Melburnu? Počeli ste da se bavite pedagoškim radom i da radite u lokalnim filmskim publikacijama?
– Po dolasku u Australiju zanimalo me je stvaralaštvo Dejvida Memeta. Tokom devedesetih počeo sam da se interesujem za dokumentaristiku. Magistrirao sam na dokumentarnom filmu i radeći na Koledžu Salesijan bavio sam se uporedo pisanjem za filmske magazine.

Australija ima sjajan sistem srednjeg i visokog obrazovanja na polju filma, televizije i medija. U Melburnu je napravljen prvi igrani film, ovo je grad s jednim od velikih centara za pokretnu sliku, međunarodnim filmskim festivalom, i festivalom kratkog metra. U vreme jačanja filmskih publikacija počeo sam da pišem za australijske i američke magazine o azijskom filmu, korejskom, japanskom, tajlandskom…, i da u glasilu lokalne kinoteke objavljujem tekstove o važnim delima filmske istorije.

Počeo sam da radim u dve filmske škole, ali sam uporedo predavao i na univerzitetskim kursevima za profesore medija, dok se nisam ustalio, pre petnaestak godina, na Univerzitetu Svinburn, gde danas vodim drugu godinu filmske škole i predajem istoriju filma, kratki film i scenaristiku.

Posle uplovljavanja azijskog filma u mejnstrim Zapada, na red je došao bliskoistični film…
– Iranski filmovi su u to vreme postajali popularniji. U melburnškom Forumu gledao sam razgovor sa Abasom Kjarostamijem koji je vodio sjajni Adrijan Martin. To je bioskopska i koncertna sala u kojoj često nastupa i Nik Kejv, ali iranski režiser je izazvao prilično interesovanje. Možda će se neko setiti tog istorijskog momenta kao važnog za promociju „prvog režisera 21. veka“, kako ga je nazvao Martin. Osetilo se u jednom trenutku da se stvari menjaju. Verovatno je slično bilo prilikom Ibzenovih odlazaka u pozorišta Zapadne Evrope pri kraju njegove karijere.

U to vreme počeo sam da ponovo pišem na oba jezika. Kratki filmovi za koje sam pisao scenarija na engleskom pojavljivali su se u lokalnom i međunarodnom festivalskom krugu. Počeo sam da objavljujem tekstove o bliskoistočnom filmu. Ubrzo mi je stiglo nekoliko poziva da u Srbiji, u koju nisam odlazio 11 godina, počnem da objavljujem tekstove o azijskom filmu. Javio mi se urednik izdavačke delatnosti u Filmskom centru Srbije Miroljub Stojanović, i tako je počeo rad na knjizi Bilo jednom na Bliskom istoku.

U to vreme sam sa studentima često odlazio u Mumbaj gde smo napravili devet kratkih filmova i sarađivali s bolivudskim režiserima. Centralna i Istočna Azija su počinjale da se kulturno otvaraju prema svetu i da kroz transnacionalne veze demonstriraju dostignuća na planu modernizacije, o čemu danas – o toj vezi društva, ekonomije i kulture – pišu i mnogi teoretičari filma.

U to vreme ste se u Australiji sreli s Goranom Radovanovićem, i počeli ste saradnju koja traje već šest godina.
– Goran je u Australiju stigao posle međunarodnog uspeha Enklave i upoznali su nas zajednički prijatelji. Pozvao me je da u lokalnoj zajednici govorimo o filmu i predstavimo knjigu Kosovo, vera i pomirenje, na kojoj sam radio uz druge autore. Počeli smo da radimo na predlošku za film Slučaj Makavejev ili Proces u bioskopskoj sali, o javnoj diskusiji o filmu V. R. Misterije organizma u novosadskom bioskopu Arena, 1971. godine.

Dobitnik Nagrade FEST-a, film je prikazan na svetskim festivalima, od Roterdama do Madrida, i u akademskim centrima, od Univerziteta Kolumbija do Univerziteta Moneš u Melburnu. Imali smo i nekoliko projekata koji nisu realizovani. Dugometražni dokumentarni film Čekajući Handkea je priča o odnosu Petera Handkea i getoiziranog i opkoljenog srpskog stanovništva u Velikoj Hoči, na Kosovu i Metohiji, delo čiji formalni i inovativni dometi su važni za domaći film, sa čim se slaže i grupa Goranovih stalnih saradnika, koju čine Maja Kokić, Nenad Pirnat i Aleksandar Protić, koji je i producent filma.

Sasvim je moguće da će zbog subjekta koji se u filmu ne pojavljuje, Čekajući Handkea naići na nerazumevanje selektora naviklih na istrošene narativne formule u prikazivanju balkanske krize, ali upravo zbog toga ovaj film predstavlja test slobode i kritičkog razmišljanja u globalnom festivalskom krugu. Film će biti premijerno prikazan u Petrogradu. Goran nastavlja da radi na filmu Bauk za koji je napisao scenario, a ja sam se vratio objavljivanju tekstova o palestinskom filmu koji je dugo vremena bio centar mog istraživačkog interesovanja.

U ovim filmovima se govori o težnji ka slobodi i o potrebi za dijalogom. Prateći vaše knjige, tekstove i objave na društvenim mrežama, stičem utisak da je ova ideja za vas veoma važna.
– Srpska kulturna scena zanima me pre svega zbog njenih ograničenja, odnosno nemogućnosti dijaloga o važnim pravcima kulturnog delovanja. Naša kultura je osam decenija svođena na mimikriju kolonijalnih vrednosti i narative suočavanja, koji su nametani kao centralni parametri kulturne produkcije. Ideološka ostrašćenost i nemogućnost dijaloga su mahom vezani za identitetska i kulturna pitanja, bez uvažavanja onoga što je ta kultura bila ili onoga što jeste, i s gotovo beskompromisnim podržavanjem onoga što bi ta kultura morala da postane.

Da li hoćemo hibridnu, dijalošku i pre svega raznovrsnu, ili unisonu, fondašku kulturu? Ako pogledate prvi film snimljen u Srbiji, Krunisanje kralja Petra Karađorđevića, koji su snimili britanski snimatelji, videćete da su stranci znali da nas vide i kao zaista otvoreno društvo, hibridno, dijaloški orijentisano. Sve relacije sile su nestabilne i otpor nametnutom stanju je danas evidentan. Ako ustanovimo da u transnacionalnim okvirima nema poznatih srpskih filmova o Golom otoku, ili priča koje se bave evropskom zemljom s najviše interno raseljenih izbeglica pre sirijske krize – Srbijom – pitaćemo se i da li su te priče zaista nevažne.

Znate li koliko je porastao broj ljudi koji se u Kanadi ili Australiji identifikuju kao Srbi, a koji su u ove zemlje stigli u poslednjih trideset godina iz bivše Jugoslavije? Oni tu zemlju nisu napustili „od medenih kolača“ već zbog etničkog sukoba i ideološkog nasilja. Prihvatam da su i sami bili deo tog sukoba, moguće je da su neki delom i odgovorni za njega, ali ne možemo ih zbog toga deplatformizovati, ućutkati. Jer njihove priče žele da čuju i njihova deca, rođaci, komšije, prijatelji. Kao i stranci. Znate li koliko ljudi je na filmskom festivalu u indijskoj Goi videlo Enklavu?

U knjigama koje objavljujete na srpskom takođe se bavite identitetskim pitanjima.
– U knjigama na kojima radim s kustosom Etnografskog muzeja Jelenom Tucaković bavim se pitanjima identiteta, kulture i pamćenja.

Luka u manastirima je knjiga o putovanju oca i sina, neka vrsta roud muvija u literarnoj formi, koji tokom 18 dana provedenih u zemlji očevog porekla prati jedanaestogodišnjeg dečaka, koji pokušava da dobije odgovor na pitanje: Zašto je važno ono što je bilo? I koliko to što je bilo ima uticaja na moj život?

U našoj drugoj zajedničkoj knjizi Na kraju aleje lipa, koja uskoro treba da izađe iz štampe, takođe se bavimo prošlošću. Zanimaju nas sudbine troje sremskih slikara koje spaja nevidljiva linija od svega stotinak kilometara. Umetnika koji su odlazili na Zapad, poželevši da pripadaju evropskom kulturnom krugu, i koji su se potom vratili u svoju zemlju, da bi ih u velikim svetskim sukobima spržilo Sunce. U postmodernom dobu lik umetnika je pre svega lik fragmentisanog pojedinca u fragmentisanom društvu, i malo autora se bavi biografskim podacima, čak i kada je u pitanju nasilna smrt. Ona je konstatovana kao nemio, tragičan događaj, i prekid stvaralaštva, ali je retko kontekstualizovana. I ta tišina onespokojava.

Vaš rad je zanimljiv zato što blagim rečima govorite oštre stvari kada pišete o tišinama koje prate dominantne teme u javnom i medijskom diskursu u Srbiji i Crnoj Gori. Tako govorite i o sredini u kojoj živite, koja dok razgovaramo prolazi kroz najduži period lokdauna zabeležen u svetu. U saradnji s Draganom Gavrilovićem napravili ste serijal Mišolovka, o fenomenu lokdauna u Australiji. Interesantan izraz koji pominjete je „pornografija straha“. Da li je strah osnovni uzrok za nas nadrealnih scena iz Australije koje viđamo u medijskim izveštajima?
– Sigurno da je strah važna komponenta onoga što vidimo u izveštajima, ne samo iz Australije već i iz sveta. Australija je razvijena zemlja, visokofunkcionalno društvo koje već generacijama građane održava u stabilnoj i veoma komfornoj situaciji, dok građani svoje poverenje poklanjaju institucijama sistema. To znači i da je kod mnogobrojnih građana kriza trenutak kada se to poverenje testira, bilo da je u pitanju zvanična politika na nivou saveznih država koja je dugo insistirala na nula slučajeva zaraze, ili specifični sistem lokdauna koji nije u toj meri primenjivan nigde u svetu.

Živeti s kontradikcijama je jedan od važnih simptoma sazrevanja. Bolest od koje ljudi svakodnevno umiru je promenila naš način razmišljanja, ali to nije razlog da izgubimo osećanje za kritičko i racionalno razmišljanje, za međuljudske odnose, svakodnevne kontakte, formativnu funkciju obrazovanja i druge parametre društva u kome preplašeni i zbunjeni pojedinac nije važnija karika od skupa svojih sunarodnika. Alarmistički tonovi na naslovnim stranama novina i ultimativni ton u medijskim izveštajima, koji su obeležili protekle dve godine na globalnom planu, ne pokazuju mnogo rezultata osim konfuzije, zamora i frustracija. To nije pitanje „istine“ i odnosa između dominantnog narativa i često budalastih alternativa koje objašnjavaju „šta nam se zapravo događa“, već polarizacije koja je preplavila zapadna društva, uključujući i srpsko, u kojima je anksioznost centralna osa oko koje se vrti svaka javna debata.

S otvaranjem australijskog društva, planiranim za kraj ovog meseca, nadam se da će doći do pomeranja fokusa na generacije mladih ljudi koje su tokom protekle dve godine izgubile formativna iskustva u sazrevanju, obrazovanju i druženju, da ćemo početi da ih slušamo i da ozbiljno razmišljamo o tome postoje li alternativni odgovori na ovakve izazove.

U poslednje dve godine svet je prestao da liči na sebe. U poslednjoj epizodi Mišolovke pominjete nadu. Hoće li se svet posle ove krize vratiti sebi, ili je nepovratno skliznuo u vreme koje će obeležiti permanentna nesigurnost i autoritarni duh?
– Tačno je da svet sve manje liči na sebe, ali tako je bilo gotovo svaki put kada su globalne geopolitičke turbulencije uzimale maha. Da li su u pitanju tektonske promene ili kratkotrajno iščašenje, videćemo kada se vrteška zaustavi i kada budemo spoznali novu ravnotežu strana. I koliko god da nam te novouspostavljene relacije sile budu delovale odbojno, kao preimenovani zakoni hegemonije i presvlačenje starih nepravdi u nove, naći će se neko ko će pokušati da govori u ime obespravljenih pojedinaca i zajednica, i za opšte dobro svih. To je u prirodi čoveka i to je ujedno i razlog za nadu. I ta nada je jača od svakog straha.

 

Autor Aleksandra Kuljanin

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Glasom Protiv Negativnog

 

Izvor Pečat, 12. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u