„Danas nam je Dostojevski postao bliži nego što je to nekada bio. Opet smo mu se približili. Mnogo novoga nalazimo za sebe u njemu, u svetlosti saznanja tragične sudbine koju smo preživeli“, pisao je Berđajev, u jednom vremenu koje se, mada podjednako turbulentno kao ovo naše, prirodno odlikovalo različitim iskušenjima i previranjima. Individualizam i egoizam, kao logične posledice humanizma lišenog duhovnosti, stidljivo su pupeli, nagoveštavajući opreznijim duhovima svoju malignu prirodu.
Da li je nama Dostojevski danas bliži nego što je bio nekada mogli bi precizno da odgovore izdavači, bibliotekari, profesori i đaci. No, ako je suditi po zastupljenosti na čitalačkim blogovima, Jutjub kanalima, Instagram profilima i komentarima koji se bave književnošću, Fjodor živi tipičan miran život klasika – poput penzionisanog generala čijim se podvizima svi dive ali ga u borbu više niko ne zove.
O njemu je, istina, već ispisana čitava jedna posebna, mala književnost. Mala samo po obimu, naspram celokupne svetske književnosti, ali po značenju i vrednosti neprocenjiva. Tom opusu jedan Srbin, svetitelj i možda naš najveći mislilac Justin Popović, dao je veličanstveni prilog. I mimo toga, sudbine Dostojevskog i srpskog naroda upletene su i simbolički, vezane jedna za drugu tu gde se poklapaju datum jedne od naših najvećih istorijskih pobeda (za koju se neobjašnjivo odomaćio termin „primirje“) i rođendan najvećeg pisca u čovečanstvu. Tu gde se stradanje, žrtva i ljubav neizrecivo preobražavaju u lik samog Boga.
Obraćanje nesrećniku
Zbog svega navedenog, nije mi namera da pišem o delu Dostojevskog. Nisam istoričar književnosti, filosof ili teolog. Čak i ako bih, kao književnik, rekla da sam učila od Dostojevskog, zvučala bih sebi nepristojno pretenciozno. Genij se ne uči i svaki je stvaralac suštinski sam sa sobom, sa poetikom koju mora sam da izobrazi, istinom koju mora da rodi i jedinim mogućim svetom koji mora da stvori.
Zato je jedino moguće par redaka u slavu i čast velikog pisca da napišem kao antropolog, posmatrač i analitičar društva u okviru kog književnost nije samo estetski užitak i emotivni ventil za pojedinca već takođe politički i ideološki aktivna supstanca imaginarnog, neophodna čovečanstvu radi korigovanja, prihvatanja i osmišljavanja stvarnosti. Osim toga, književnost je, kao umetnost uopšte, instrument kontrole, oruđe meke moći, medij za kolonizovanje kultura za koje hegemon zaključi da su nazadne, suvišne, toksične ili opasne.
Histerija oko modernog ne jenjava, naprotiv. Gadljiv na prošlost, savremeni čovek ceni samo savremeno. Strašna zabluda o ekskluzivnosti sopstvenog iskustva i promenljivosti ljudske prirode odseca ga od istorije i izmešta iz nje. Tako osamljen i sebi nerazumljiv, podesan je za manipulisanje.
„Univerzalno“, kao opšte, svima zajedničko, postalo je ružna reč, a esencijalizam – kao vera u postojanje suštine stvari i bića, definisan gotovo istovetno kao fašizam. Oko identiteta se još vode sporovi, ali je predstava o značaju njegove trajnosti ozbiljno uzdrmana. Partikularni elementi čoveka razbacani su po terminološkim pseudopsihološkim tablicama, ali je duhovnost doživela najtežu degeneraciju. Uz sve to, još jedan jahač apokalipse, pomodni bunt protiv vrednosti, iskopao je dubok jaz između čoveka i njegove suštine u kojoj se nalazi potreba za zajedništvom, kao zametak sposobnosti da se voli i potreba za lepotom, kao metaforom, slikom večne harmonije.
Iako prethodni pasusi mogu da proizvedu takav utisak, nisam sklona plakanju i lamentiranju nad sudbinom čovečanstva – verujem u njegovu konačnu pobedu, jer je priroda/suština nepobediva sila. Ipak, kada se fokusiram na čoveka, kao pojedinca u haosu, osećam uznemirenost zbog toga što će mnogi i mnogi biti samleveni u nemilosrdnom žrvnju egoizma, izgubljeni na stranputicama samotraženja, izigrani nadripsihološkim šarenim lažama i ostavljeni da prazni i neslobodni umru svakom od mogućih smrti pre nego što se čovečanstvo probudi iz one duhovne.
Jedan od načina da se ugrozi čovekov duhovni život jeste insistiranje na bavljenju svakodnevicom. Dok je to, sa jedne strane, neophodno i potrebno, sa druge strane je nedovoljno i pogrešno. Čitava istorija sveta jeste Univerzum koji se okreće i mi smo čestice u njemu – juče i sutra biće jednom, te stoga i jesu, jedno te isto. Razumljivo je da iz ovakvog stava izvire duboki prezir prema ideji modernog, savremenog, dnevno aktuelnog u kontekstu književnosti i čitanja. Podjednak otklon pravim od ideoloških ograničenja u izboru štiva.
Populizam je uzeo maha, podilaženje navodnom „narodnom ukusu“ formira narativ o nemogućnosti tradicionalnih vrednosnih sudova, iako oni nikada i nisu bili reprezenti objektivne istine već takođe subjektivnih stavova, ali zajednice – ne pojedinca. Teoretski konstrukti: individualizam, humanizam lišen duha i duhovnost lišena Boga pokazuju nesposobnost da komuniciraju sa najdubljim ljudskim potrebama – dokaz za ovu tvdnju su milioni otuđenih pojedinaca koji lutaju globalizovanim svetom u potrazi za zadovoljstvom koje onda iznova rađa glad i zavisnost.
Sa druge strane, delo Dostojevskog upravo se obraća takvom čoveku, nesrećniku našeg vremena, direktnije i smislenije nego što to čine knjige specifično posvećene takozvanim problemima današnjice, emotivnosti robota, klimatskim promenama ili transrodnim identitetima. Jedina istinski aktuelna tema u svim epohama je (Bogo)čovek.
Književnost kao propoved
Susret sa Dostojevskim je uvek dramatičan. Iako su se neznalice i površni promoteri zabavnog ili dnevnopolitički angažovanog kao vrhunskih dometa umetničkog dela, odavno osmelili da javno ispovede kako im je Dostojevski dosadan, kako nisu vernici pa ih ne zanima, kako je sve o njemu već ispisano i kako naše vreme nosi neke druge izazove te je anahron, susret sa Dostojevskim je i dalje, za svakoga ko čita bez predrasude, potresan i večan – lek za rane koje ostavlja čovekoljubivo i bogoljubivo svedočanstvo Dostojevskog čovek u ovom životu suštinski nikada ne pronalazi. No te su rane blagoslovene smislom – težnja da se izbegne patnja kao simptom kvazihumanog konformizma najčešće rezultuje prazninom samodovoljnosti koja nikada formiranu ličnost gura u hronično nezadovoljstvo i psihička oboljenja.
Čitanje Dostojevskog je silazak u ad i susret sa Bogom, potpuno iskustvo ljudskosti kroz sve vekove i vremena. Sveobuhvatnija antropologija od njegove nije napisana. Od strašnog mesta na kome se ulivaju u jedan tok psihološko, socijalno, religiozno, etičko, političko i seksualno, Dostojevski jedini ide dalje, dublje, niže. I još niže, gde pronalazi Nebesa.
Zato je on nama danas nedvosmisleno potrebniji nego ikada. Redefinisanje pojma „čovek“ postalo je politička agenda i (anti)kulturni pokret. Demon transhumanizma pušten je u svet i njegovo ime više se ne šapuće. Obezbožena civilizacija proždire samu sebe. Smak sveta će možda doći sa likom virtuelnog blagostanja, a naspram oca laži uvek je stajao samo Jedan Istiniti.
Naspram kulture haosa, samoljublja i obožavanja beznačajnosti stoji delo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, ne kao artefakt minulih vremena nad kojima poraženi hrišćani nariču već kao najsavremenija od svih nauka o čoveku.
Savečna, kako ava Justin kazuje, plemenita mada okrutna, istinita i jedina istinski provokativna, bolna kao Hristova smrt i radosna kao Vaskrsenje – književnost kao propoved, kao Reč, kao ispovest i oproštaj, kao odgovor Bogu i pismo čoveku svih vekova.
Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj“ (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg“ (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter“ (Dereta, 2021).
Naslovna fotografija: Wikipedia
Izvor etos.press
BONUS VIDEO:
