Nemačkoj i Evropi, usred energetske i gasne krize, i na pragu zime za koju meteorolozi tvrde da će biti veoma hladna – nije potreban novi ruski gasovod „Severni tok 2“! Tako bar američki analitičari ubeđuju evropsku javnost, bez obzira na to što neće oni u Americi osećati posledice poskupljenja i nestašice gasa, već će uživati u svojim toplim domovima.
A možda to baš zato i čine. Da kad zima zakuca na vrata hladnih stanova i praznih gasnih skladišta u Evropi – sav gnev javnosti bude usmeren ka Rusiji i Vladimiru Putinu, a oni će se preko svojih medija za to postarati. Tako će korist biti dvostruka: Evropa će se navikavati na „odbacivanje zavisnosti“ od ruskih energenata, a krivica za to biće svaljena na Kremlj, koga će predstavljati kao nepouzdanog i agresivnog partnera. Pa ko bi tome odoleo, ko bi propustio priliku?
Zamke za Putina
Angažovani su ponovo vašingtonski eksperti najvišeg nivoa da objašnjavaju zašto je Evropi bolje bez ruskog gasa – bez obzira na to što drugog nema. Ili ga bar nema ni po približno niskoj ceni kakvu nude Rusi. Time se objašnjava i jedna propagandna minijatura od pre nekoliko nedelja, koju je morao da demantuje lično Vladimir Putin.
U trenucima kada je cena prirodnog gasa na evropskim berzama dostigla istorijski maksimum od 1.900 dolara za hiljadu metara kubnih, ruskom predsedniku postavili su „nevino“ pitanje: da li je Moskva sada srećna i zadovoljna, jer može da prodaje gas po najvišim cenama i puni svoj budžet? Ali iza ovog, samo na prvi pogled logičnog pitanja, krilo se i jedno drugo, mnogo zlonamernije. A nije li to Putin naredio „Gaspromu“ da smanji isporuke gasa Evropi i na taj način poveća cenu i onda izvlači ekstraprofit?
Ove zaista vešto postavljene zamke dovele su do toga da je ruski lider morao u više navrata da se uključuje u ovakve diskusije, da demantuje i pojašnjava rusku poziciju. A ona je, ako se sagleda logički i nepristrasno, više nego jasna. Kako je i Putin rekao, ruski interes nije da cena gasa skače u nebesa, jer to pre svega ne može dugo trajati. S druge strane, ruskoj državi odgovara da cene i nafte i gasa budu na relativno visokom nivou, ali ne tolikom da to poremeti normalne ekonomske tokove, izaziva paniku na tržištima i podriva privrede ruskih partnera – upravo onih koji treba da kupuju i plaćaju energente.
Na kraju krajeva, Rusima to nije u interesu i zato jer se odmah pojave i takve zavereničke teorije, kojima se insinuira da oni vode prljavu igru. Naprotiv, Rusiji je u najboljem interesu da niko veštački ne podiže, a pre svega ne smanjuje cenu nafte i gasa, što je decenijama omiljena igra Vašingtona, svaki put kada eskalira sukob s Moskvom.
Kako verovati Putinu da je zaista iskren kada to govori, ako se zna da je Rusija u svojevrsnom hladnom ratu sa Zapadom, uključujući i Evropu? Pa upravo zato što, kako je i rečeno, ekstremno visoke cene vode podrivanju poverenja u Rusiju i „Gasprom“ kao u pouzdane igrače, ali tu ima i jedna sasvim opipljiva ekonomska računica. To je najvažniji razlog zašto Rusiji ne odgovaraju ekstremno visoke cene gasa u Evropi. One odgovaraju proizvođačima gasa koji su izvan Evrope, geografski udaljeni od evropskog tržišta, a uz to ne poseduju mrežu cevovoda kakvu ima Rusija, već se orijentišu na snabdevanje tankerima. To su pre svega SAD, Katar i drugi, čija značajna isplativost isporuka može da postoji tek pri cenama od hiljadu i više dolara. Dok je za Ruse sasvim dobra i dvostruko niža tarifa – pri kojoj Amerikanci i ostali proizvođači i isporučioci gasa gube svoj interes.
Tako je potpuno jasno, čak i da Putin nije demantovao, da je za Rusiju najbolji cenovni okvir između 400 i 600 dolara za hiljadu kubika, dok sve više od toga predstavlja rizik, pa čak i gubitak. To je cena koja odgovara potrošačima i pri kojoj Moskva može da zaradi najviše, a da istovremeno njeni konkurenti ostaju na donjoj granici isplativosti. Ili ispod nje.
Netržišni faktori
Svaka cena koja ide preko toga otvara širom evropsko tržište za druge igrače, protiv čega Moskva nema ništa protiv, jer je njen energent najjeftiniji, pod uslovom da se konkurentska borba vodi na ravnopravan i pošten način, bez uplitanja netržišnih faktora. A ovi poslednji sada vode glavnu reč. I onda kažu Evropi: kad već treba da platite hiljadu dolara za gas, onda platite nama, vašim saveznicima, a ne Rusima. Mi ćemo vam dopremiti tankerima preko mora po skupljoj ceni, ali će to biti politički korektan, demokratski energent. A ne autokratski i agresivni, Putinov „hibridni gas“. To je priča koja može da prođe u zapadnom javnom mnjenju, gde Putina i Rusiju predstavljaju kao đavola i pakao.
Dakle, Rusija može da dobro zaradi i istovremeno gradi korektne bilateralne odnose s evropskim zemljama, samo pod uslovom da cena za gas ne bude ni preniska, kao 2020. godine, ni previsoka, kao 2021, već da se pronađe cenovni balans. A to je moguće samo pod uslovom da postoji tržišna i politička stabilnost i funkcionalni kanali isporuka, odnosno gasovodi. To nas vraća na priču o „Severnom toku 2“.
Ovaj projekat godinama je trn u oku Vašingtona. S razlogom, jer on eliminiše Amerikance i još više uvodi Ruse na energetsko tržište u Evropi. Svejedno da li je reč o „antiruskim“ administracijama Baraka Obame ili Džozefa Bajdena, ili „proruskoj“ Donalda Trampa – svi su oni podjednako radili i lobirali protiv „Severnog toka“ i rusko-nemačke saradnje uopšte. Taj rad ne jenjava čak ni kada je „Severni tok 2“ potpuno završen, a jedna od njegove dve cevi već napunjena s preko 170 miliona kubika tehničkog gasa. Kada će biti i druga, još nije poznato, procenjuje se da bi to moglo da se desi do kraja godine.
Kao da se Nemcima i ostalim Evropljanima ne žuri da to učine, uprkos tome što su im gasna skladišta popunjena ispod proseka za ovo doba godine, a cena gasa je nikad viša. I kao da ne razumeju da će ona biti značajno snižena onog trenutka kada novi gasovod bude pušten u pogon. A ne žuri se, naravno, ni Putinu, jer on u svojim rukama drži i gas i gasovod.
Oružjem ka Istoku
I dok, tako, svi nešto čekaju, Amerikanci ne gube vreme. Ako je predsednik Bajden – zbog čega i dalje trpi ozbiljne kritike u domaćim krugovima – letos popustio pred kancelarkom Angelom Merkel i dao zeleno svetlo za „Severni tok 2“, Vašingtonu ostaje na raspolaganju artiljerija ekspertskog sektora, da vrši pritisak, lobira i ubeđuje Nemce i ostale da je ruski gas štetan i toksičan. Za razliku od bilo kog drugog.
Danijel Kočis, stariji politički analitičar za evropska pitanja u Centru za slobodu „Margaret Tačer“ pri Fondaciji „Heritidž“, poziva na „hitno korišćenje instrumenata“ za sprečavanje projekta „Severni tok 2“. Kočis, stručnjak konzervativnog vašingtonskog tink-tenka koji se letos istakao „analizom“ o tome da „NATO treba da drži Rusiju u strahu“, sada upozorava da Moskva želi da iskoristi visoke cene energenata da bi istrajala na što bržem puštanju u rad „Severnog toka“!
Međutim, čak i u samoj Nemačkoj, gde politika Vašingtona tradicionalno ima snažna uporišta (ne samo zbog desetina američkih vojnih baza raspoređenih u ovoj zemlji), javljaju se razumni glasovi koji poručuju da sečenje gasne grane na kojoj sede – ne bi bio najmudriji potez.
Kako naglašava Kočis, izdavanje dozvole za rad „Severnom toku 2“ doneće Rusiji „još veću moć“ u Evropi i zapretiće transatlantskoj bezbednosti. „SAD imaju instrumente za sprečavanje potpunog puštanja u rad gasovoda ’Severni tok 2’ i treba da ih upotrebe bez oklevanja“, upozorava Kočis i uverava da ovaj gasovod „nema ni ekonomsku neophodnost, ni geopolitičku svrsishodnost“, i da će „podriti pozicije saveznika SAD u Istočnoj i Centralnoj Evropi“.
S američkog stanovišta ove teze svakako imaju smisla i u najvećem delu su tačne, osim da će gasovod zapretiti nečijoj bezbednosti – jer to apsolutno ne stoji. Naprotiv, rusko-nemački gasovod stabilizovaće ukupne, pa i bezbednosne prilike na kontinentu. Ali za SAD „Severni tok“ nema ni ekonomsku, ni geopolitičku vrednost. On jača i Rusiju i Nemačku, dva najveća ekonomska i geopolitička konkurenta Vašingtona u Evropi.
Ma koliko nekome čudno zvučala ocena da je Berlin konkurent SAD, ili potencijalni suparnik, ona svakako nije preterana, jer je Nemačka velika i moćna zemlja koja ima svoje interese. A oni ne moraju nužno da se poklapaju s američkim, što se na primeru „Severnog toka“ najbolje i vidi. Za SAD bi bila prava geopolitička katastrofa ako bi Nemačka u budućnosti bila promoter drugih sličnih poduhvata sa Rusijom i zato je najsigurniji put da se to sprečava neprestanim zabijanjem klinova između Moskve i Berlina. Klinova poput Poljske, Ukrajine, Pribaltika…
To su „saveznici SAD“ koje pominje Kočis, a čije pozicije gasovod navodno podriva. A cela suština je u tome da Moskva ničije pozicije ne podriva, već pomenuti „saveznici SAD“ naprosto nisu potrebni u svojstvu posrednika i „pružalaca dobrih usluga“ u okviru rusko-nemačke saradnje. A zapravo oni su u celoj toj priči nametnuti, suvišni, pa čak i štetni – sve dok, umesto sopstvenih, promovišu američke interese. To su zemlje čije elite žele, za razliku od Nemačke, da plaćaju gas hiljadu dolara i više. Pa čak i da ga se potpuno odreknu, ako tako bude od njih zatraženo u sklopu dokazivanja „transatlantske lojalnosti“.
„Mali problem“ nastaje jedino u tome što ove želje iskazuju samo elite ovih zemalja, dok bi se njihov narod radije opredelio za tople radijatore, niže račune za energiju i mir na sopstvenoj zemlji, umesto večnih tenzija i uloge stražara na prvoj liniji „transatlantskog fronta“ prema Rusiji. I njenom Sibiru, prepunim energetskih i drugih resursa. Nije prvi put da sile Zapada, s oružjem u rukama, gledaju ka ruskom Istoku.
Naslovna fotografija: Nickolay Ryutin/Nord Stream 2
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
