F. Rodić: Političar u novinarskom ruhu

Da li će novinari pre ulaska u BiH ili na događaje morati da odgovaraju na pitanje „priznaju” li „genocid” u Srebrenici? Bodrožić, očigledno, smatra da treba uvesti to pravilo

Kako iz ugla predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Željka Bodrožića izgleda kada se novinar „osramoti”? Pogrešili ste ako ste pomislili da se novinar sramoti tako što psuje majku predsedniku ili bljuje vulgarnosti kad god stigne, a stiže. Tu je u pitanju „kreativni bes” koji Bodrožić odlično razume, jer je i sam prečesto „kreativno besan”, pa izgovara, piše i radi stvari nedopustive za svako iole pristojnije ljudsko biće, a kamoli za nekoga ko pretenduje da bude ugledni „nezavisni” novinar.

Jedan novinar se ne sramoti čak ni kada se otima i beži od policije koja je došla da ga privede na izdržavanje zatvorske kazne povodom neplaćanja kazne zbog vožnje u alkoholisanom stanju, ni kada se neispunjavanje obaveza iz projekta koji finansira Ministarstvo kulture i informisanja i, samim tim, zloupotreba dodeljenih sredstava pravdaju „poplavom u redakciji”, niti kada se u odgovoru po tužbi Savetu za štampu nepozivanje druge strane i kršenje Kodeksa novinara objašnjava idejom da „nema potrebe da ih zove” kako bi reagovali na teške optužbe iznete na svoj račun.

Ne, u svetu u kojem on živi, jedan novinar se „sramoti” kada tokom intervjua na više puta ponovljeno pitanje sagovornika odgovori stavom koji nije u skladu sa stavom sagovornika, a ni političkim idejama Željka Bodrožića. O čemu se, zapravo, radi? Novinar Tanjuga Marko Ivas postao je ovih dana predmet pažnje javnosti (a i krivične tužbe) na način i iz razloga zbog kojih jedan novinar to nikada ne bi trebalo da bude i to ne tako što se on sam „osramotio”. U tu situaciju se nije on doveo nego je doveden nedopustivim ponašanjem sagovornika, u ovom slučaju hrvatskog člana predsedništva BiH izabranog glasovima Bošnjaka, Željka Komšića.

„Genocid je genocid. Slažete li se? Presuđeno je”, rekao je Komšić tokom intervjua i prvi put upitao Ivasa za njegov stav. Novinar je odgovorio: „Ja se neću složiti sa tom konstatacijom.” „A zašto se nećete složiti sa tom konstatacijom?”, uzvratio je Komšić drugi put postavljajući novinaru pitanje koje i ne treba da mu postavlja. „Ali moj stav nije ni bitan”, odgovorio je sasvim ispravno Ivas, jer ne daje on intervju, a nije ni na saslušanju u policiji. „Ne, ne… Jako je bitan. Zašto se nećete složiti sa tom konstatacijom?”, nastavio je Komšić treći put tražeći odgovor. „Da je strašan zločin počinjen”, pokušao je da odgovori Ivas, ali ga je Komšić prekinuo namećući mu svoje mišljenje: „Ne. genocid je počinjen. Tako piše u presudama međunarodnog suda. Genocid. Nije strašan zločin, strašni su neki drugi zločini, a ovo je genocid.” „To je vaš stav”, uzvratio je Ivas pokušavajući da izbegne dalju polemiku uz očuvanje sopstvenog dostojanstva i prava na drugačije mišljenje. „Nije to moj stav. To piše u presudama”, uzvratio je Komšić, na šta je dobio sasvim legitimno pitanje da li je on s tim presudama saglasan. „A vi niste?”, uzvratio je kontrapitanjem četvrti put pokušavajući da od novinara izvuče ili „priznanje” nečega sa čime se on ne slaže, ili odgovor na osnovu kojeg bi mogao da pravi skandal. Na odgovor da se novinar s presudom ne slaže, prekinuo je intervju i cinično mu poželeo da „uživa u Sarajevu”.

Sad se postavlja pitanje šta je ovde za Bodrožića sramoćenje. To što novinar ima svoj stav, ili što ima određen stav. Odgovor je ovo drugo – sramota je što Marko Ivas smatra da zločin u Srebrenici ne predstavlja genocid. Misliti tako je za njega stvar „sramote” i on tu donosi politički sud, a ne profesionalni. Kao što iz ovog dela razgovora vidimo, Ivas nije učinio nijednu profesionalnu grešku nego delikt mišljenja. Da stvar bude još gora, ovakvim pozicioniranjem Bodrožić staje na stranu Komšića, koji u novinarski rad unosi pitanje političke korektnosti, jer neće da sarađuje s nekim ko drugačije misli od njega.

Znači li to da će novinari pre ulaska u BiH ili na događaje morati da odgovaraju na pitanje „priznaju” li „genocid” u Srebrenici? Bodrožić, očigledno, smatra da treba uvesti to pravilo, što s obzirom na to da se radi o „političaru u novinarskom ruhu” (Bodrožić je tokom svoje duge karijere novinara-političara bio u samo jednoj redakciji, ali pet stranaka – DS, GSS, LSV, LDP, PSG – i neretko se kandidovao i na izborima, a po Kodeksu novinara Srbije, Član 6, rad u političkim partijama „nespojiv je s novinarskom profesijom”).

U svojoj izjavi, Bodrožić ne samo da daje za pravo Komšiću koji bahato prekida intervju nego prećutno odobrava i nedopustivu krivičnu prijavu koju je na osnovu takozvanog „Inckovog zakona” protiv Ivasa podnelo Tužilaštvu BiH udruženje bošnjačke dijaspore iz Kanade koje se naziva Institut za istraživanje genocida. On ne smatra da treba osuditi ovakvu vrstu progona jednog novinara, veruje da ona neće imati pravno dejstvo ako se radi o državljaninu Srbije, ali utehu zbog toga nalazi u činjenici da bi „možda bila dovoljna osuda stava novinara”. Znači ne mora da bude nabijen na kolac, dovoljno je javno ga osuditi.

Takvi su mu i drugi nastupi kada voli da svoje kolege novinare, za čija bi prava nominalno trebalo da se bori, deli po političkoj, a ne po profesionalnoj podobnosti, ne ustručavajući se čak i da ih naziva „kancerom”, a svi znamo šta se s kancerom radi.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Večernje novosti, 14. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u