Oda srpskom mučeniku

Nenad Jezdić je na maestralan način dramatizovao „Knjigu o Milutinu“ Danka Popovića, ponovo pokrenuvši pitanje zbog čega ovaj roman nije uvršten u program školske lektire

U vreme dok sve neizvesniji, sve napetiji i sve teskobniji život u svojim čeljustima proždire savremenog i raznoraznim brigama opterećenog čoveka, dok neprestano biva drobljen u medijsko-pandemijskoj mašineriji, malo je onih trenutaka koji tog istog čoveka – ili makar ono što od njega ostane nakon svakog proteklog dana – pomeraju iz mesta i smeštaju u potpuno drugu dimenziju, izvan njegove svakodnevice oivičene kancelarijskim zidovima ili linijama ekrana pametnih telefona. Malo je trenutaka u kojima čovek može da zastane i zamisli se nad sobom i svojom sudbinom, svojom ulogom u svetu, svojom životnom filozofijom. Vreme u kojem se događaji i dešavanja ređaju kao na traci, gde je sve skraćeno, sažeto i vremenski ograničeno, tako nešto ne dozvoljava.

Danonoćno medijski bombardovani beskrajnim trivijalnostima, ophrvani mentalnim i zdravstvenim brigama, ne samo da sve manje čitamo, već i sve manje pažljivo slušamo, kritički razmišljamo i poimamo svet oko sebe. Poput onih u zemlju zagledanih volova koji su, vukući topove po albanskim gudurama, takođe ugradili svoje živote u temelje ove zemlje, i kojima se nikada – pa makar im posvetili na stotine spomenika (premda nismo nijedan) – ne možemo odužiti, zabili smo glave u gorepomenute ekrane, tumarajući poput zombija u virtuelnoj simulaciji života. Ako ne verujete, osvrnite se oko sebe, odvojite makar za trenutak glavu od telefona u gradskom prevozu ili na ulici, pogledajte izraze lica ljudi koji vas okružuju, i sve će vam se samo kazati.

U Milutinovim opankama

Srećom, postoje istinski umetnici koji na ovo naše sivilo nabacuju malo svežih boja, lečeći duše sve pogubljenijih sugrađana. I hvala Bogu što „daske koje život znače“ – još od Joakima Vujića i prvih predstava u Kragujevcu za vreme kneza Miloša – u Srbiji, ipak, nisu izgubile svoj osnovni, suštastveni smisao – da čoveka uzdrmaju, da ga iščaše iz realnosti i navedu da razmišlja makar za nijansu dalekosežnije nego što to inače čini.

Gledajući sa one strane sumorne svakodnevice, neko se setio da oživi lik jednog samo naizgled imaginarnog a zapravo stvarnog čoveka, koji je nekada postojao, a sa kojim se, nesumnjivo, može poistovetiti svako ko se pod ovom kapom nebeskom rodio kao Srbin, ali onaj koji zbog te nasumične životne činjenice do dana današnjeg nije zažalio ili se zbog iste nije postideo.

Taj neko je jedan glumac koji nikada nije bio nečiji, a uvek je bio svačiji; čovek naroda, autentični primer Srbina koji je ponosan na svoje poreklo, i koji tu činjenicu nikada nije pokušavao da zabašuri, onašeprostori ili regionalizuje da bi se dopao širem krugu ljudi od onog kojem prirodno pripada. A u tom svom prirodnom krugu uvek je otvoreno nastupao onda kad je nešto suštinski važno trebalo jasno i glasno da se kaže.

Taj čovek zove se Nenad Jezdić, i upravo on je heroj najnovije monodrame u produkciji Zvezdara teatra zbog koje dupke puna sala ljudi već drugi dan zaredom izražava višeminutne stojeće ovacije. I samo Nenad Jezdić mogao je da na pozorišnoj sceni oživi svako slovo vanvremenskog književnog remek-dela Danka Popovića, Knjigu o Milutinu, koja je na najjednostavniji ali ujedno i najjasniji način prikazala i opisala tragičnu sudbinu srpskog seljaka, kojeg su istorijske zablude sopstvenog naroda dovodile do pakla ovozemaljskog života mimo njegove sopstvene volje.

Nenad Jezdić tokom izvođenja monodrame „Knjiga o Milutinu“ u Zvezdara teatru (Foto: Zvezdara teatar/Nikola Vukelić)
Nenad Jezdić tokom izvođenja monodrame „Knjiga o Milutinu“ u Zvezdara teatru (Foto: Zvezdara teatar/Nikola Vukelić)

Naizmenično sedeći i šetajući po pozornici gotovo puna dva sata i pripovedajući o potpunoj i nezabeležnoj golgoti jednog naroda tokom Prvog svetskog rata, Jezdić je u ulozi imaginarnog Popovićevog Milutina Ostojića – heroja-mučenika, Solunca, šumadijskog domaćina i trezvenog i oštroumnog srpskog seljaka, koji je češće pušku kačio o rame nego što je na istom sena preneo da nahrani stoku – pred očima gledalaca ređao potresne slike bespuća jednog Srbina težaka kojeg niko ništa nije pitao, kome je svako naređivao i kojeg je svako gonio i lovio poput zveri, samo zato što se spletom životnih okolnosti rodio na raskršću puteva gde je vrlo često odjekivao lelek žena.

Nepuna dva sata, dakle, Jezdić je gledaoce provodio kroz knjigu, osvetljavao sve one dileme, muke i patnje poštenog, miroljubivog i plemenitog srpskog seljaka za koje nije bilo mesta u istorijskim udžbenicima i nad kojima se savremeni čovek teško u potpunosti može zamisliti, a i kad pokuša to čini kao emotivno otupela osoba, nesposobna da pronikne u sve ono kroz šta su naši preci prolazili tokom surovih godina stradanja i patnje koje im je doneo nacionalni udes.

Iako je i sam Jezdić uoči premijere priznao da sumnja može li izneti tako zahtevnu ulogu i da li je uopšte dostojan da makar i na dva sata bude Milutin Ostojić, nesumnjivo se ispostavilo da je dorastao zadatku. Podrhtavanje u njegovom glasu u ključnim sekvencama predstave; uzdasi i suze koje odaju čistu emociju a ne dug glumačkoj profesiji; i na kraju visoko podignuta šajkača tokom poklanjanja publici – sve to govori da je Jezdić istinski „osetio“ Milutina i svu dubinu tragike njegove junačke epopeje.

Bio je tako uverljiv, upečatljiv i siguran u svom pripovedanju da je publika u neverici napuštala salu, pitajući se kako je moguće da je Jezdić do tog nivoa ušao u opanke Milutina da nam se svima činilo kao da je on lično prošao kroz patnje o kojima je tako emotivno svedočio.

Materijal za lektiru

Od momenta kada je Milutin shvatio da je u rat poslat kako bi oslobađao svoju „braću“ koja, velikog li paradoksa, svom silinom jurišaju i pucaju na njega, od scena strave i užasa po Mačvi i Jadru gde je čuo kako su „Švabe koje pričaju naški“ silovale žene, vešale starce i klale decu, i njemu, kao i čitaocu (odnosno gledaocu), postalo je jasno u kakvoj se istorijskoj zabludi, oličenoj u stvaranju južnoslovenske države, našao dobroćudni Srbin iz Šumadije.

Ova predstava na jedan pitak ali upečatljiv način prikazuje mazohističku besmislenost jugoslovenske ideje kojoj su jedino Srbi iskreno težili, a obezdržavljeni ostatak Južnih Slovena na nju gledao kao na usputnu stanicu ka svojim nacionalnim državama. A do te stanice lokomotivu zajedničkog jugoslovenskog voza su po krvavoj pruzi svojim golim rukama i izmučenim telima gurali jedino Srbi, dok su ostala „braća“, neiskaljana i neokrvavljena, mirno sedela u kupeima, čekajući da ih naivni „srbijanski gedža“ sprovede do izbavljenja. U trenutku kad je Milutin stigao u oslobođene krajeve i tamo zatekao ljude čiji jezik razume, ali koji sa gnušanjem okreću glavu od njega, shvatio je besmislenost svoje žrtve i rata kao takvog.

Scena iz monodrame „Knjiga o Milutinu“ u Zvezdara teatru (Foto: Zvezdara teatar/Nikola Vukelić)
Scena iz monodrame „Knjiga o Milutinu“ u Zvezdara teatru (Foto: Zvezdara teatar/Nikola Vukelić)

No, tada je bilo kasno za otrežnjenje. Srbija se već utopila u nešto što Milutin nije do kraja razumeo, ne sluteći da je pomagao u popločavanju sopstvenog puta ka komunističkom kazamatu u kom će, naposletku, ponižen skončati. (To je zasebna priča kojom se Jezdić nije bavio u prvom delu svoje monodrame, koji se tiče samo dešavanja od atentata u Sarajevu do kraja Prvog svetskog rata).

Ako se svrha proučavanja nacionalne istorije svodi na zadatak da se prepoznaju ključne greške kako bi u budućnosti bile izbegnute, onda je od imperativnog nacionalnog značaja da Knjiga o Milutinu konačno bude uvrštena u školski program, kao lektira, kako bi buduće generacije Srba, neopterećene jugoslovenskim utopijama, držale gard prema sličnim projektima koji su nas skupo koštali.

Posle dva neuspešna južnoslovenska braka i silnog pretrpljenog nasilja u toj lažnoj porodici, došlo je vreme da nove generacije Srba kažu – dosta.

A upravo temu nasilja u porodici Jezdić, sledeći Popovića, tematizuje ne u nacionalnom nego u socijalnom kontekstu. Kada Milutinova majka Gvozdenija svom sinu objašnjava kroz kakve su strahote prolazile žene tokom okupacije, dodaje da su ona i snaha imale sreću da sačuvaju svoj obraz i čast, i da Milutin nikako ne bi smeo da bes zbog ratnog užasa kroz koji je prošao iskaljuje na svojoj Živani. I ta poruka, kao glas razuma, koju je Jezdić svojom naracijom tako snažno poslao, odražava izvorni duh našeg naroda – koji je svoje žene na freskama slikao, koji je svojim ženama vrtove zasađivao i pesme posvećivao, a nikada na njih ruku podizao.

Nenad Jezdić tokom pripovedanja u monodrami „Knjiga o Milutinu“ u Zvezdara teatru (Foto: Zvezdara teatar/Nikola Vukelić)
Nenad Jezdić tokom pripovedanja u monodrami „Knjiga o Milutinu“ u Zvezdara teatru (Foto: Zvezdara teatar/Nikola Vukelić)

Nemoj ko drugi (…) Nemoj slučajno i ti ko Dragoljub. Dragoljub bije Perku, čuo da je silovana. Ej, bre, Milutine, silovali je zlikovci, a njen čovek je bije. Kako će ona ovaj rat da zaboravi! I šta će Perki vaša pobeda? I šta bi nama tvoja pobeda i tvoj povratak značili ako mira ne bi imale? Čuvaj kuću, spasavaj dušu, dosad si spasavao državu i glavu, sad spasavaj kuću i dušu; ako te kuća i žena ne izvidaju, neće te isceliti nikake medicine“, reči su Gvozdenijine koje su kroz Jezdićev glas posebno odjeknule među publikom.

I treći razlog zbog kojeg ova svojevrsna oda srpskom mučeniku treba da zadobije status školske lektire jeste njen nesumnjiv antiratni karakter kojim je protkano čitavo Popovićevo delo. To se jasno očituje u Milutinovoj patnji zbog svih scena užasa, poput smrznute ili pobijene dece, koje su direktan proizvod rata, ili u njegovoj tuzi što svoj život ne može jednostavno da provede sa voljenom ženom, u košenju, setvi, žetvi, već mora da po ko zna koji put kreće u – rat.

Svi smo mi Milutin

Dakle, važno je ne samo da se naš narod oslobodi svojih istorijskih zabluda već i da shvati koliko je mir dragocen i koliko treba da budemo zahvalni precima što su nam svojom žrtvom u nasleđe ostavili državu, našu oazu slobode. Na kraju krajeva i da shvati koliko je važno da i u najtežim životnim okolnostima, u vreme stradanja koje ne mora biti samo fizičko, budemo i ostanemo – ljudi. Baš kao što nam je za svog života poručivao i najvoljeniji srpski patrijarh.

Eto, između ostalog, sve to pokušava da nam saopšti i Milutin Ostojić…

Nenad Jezdić tokom poklanjanja publici po završetku predstave u Zvezdara teatru (Foto: Zvezdara teatar/Jakov Simović)
Nenad Jezdić tokom poklanjanja publici po završetku predstave u Zvezdara teatru (Foto: Zvezdara teatar/Jakov Simović)

Dok s nestrpljenjem očekujemo drugi deo Jezdićeve monodrame, ne preostaje nam ništa drugo nego da se nadamo da će Knjiga o Milutinu konačno dospeti u škole, da ćemo umeti više da cenimo mir, slobodu, vredne seljačke ruke i njega samog, ali i da će se naći način da ovu predstavu pogleda i ostatak Srbije. Bila bi to katarzična i lekovita terapija za sve one koji se i dalje osećaju Srbima.

Jer kad se sve sabere i oduzme, svi smo mi – Milutin!

 

Radomir Jovanović je master politikolog i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Zvezdara teatar/Nikola Vukelić

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Kultura
Pratite nas na YouTube-u