S. Antonić: Realni vs. radikalni kvislinzi

Ne zna se šta je gore – kolonijalna uprava ili njena opozicija. Našim nebom gospodari crno sunce skorojevićke podlosti i zlobe večitih parazita

Odmah je uočeno da je „rat režima i NVO baba zbog murala” za obe strane win-win situacija.

Ovdašnji NVO sektor time pokazuje svom velikom belom gospodaru da mu je uvek uz nogu, u borbi s „narodom bolesnim, koji se ne libi hodati po nožu genocidnosti” – slede novi ugojeni grantovi, urraa!

Režim pak dobija još malo patriotskog vilinskog praha s kojim prekriva guranje zemlje u još dublji kolonijalni položaj – već se stiglo do subvencije EU firmama od 144.000 evra po radniku, a kad se još malo zadužimo preći ćemo i 200.000 evra – što da ne, prava sitnica, sve za stranog investitora!

Naši NVO selebriti zvanična su avangarda „građanske“ opozicije u Srbiji (ovde) i već su pisali sv. ocu Briselskom da „snažno podrži progresivne reformske snage i onaj deo civilnog sektora koji decenijama promoviše prioritet članstva Srbije u EU” (ovde) – čitaj: „givmi masta dolar pliiiz”.

Razlika između naše trotinet opozicije i režima je da su obe strane autokolonijalne, samo što je vlast realna, i poznaje raspoloženje naroda, pa zna šta može a šta ne, dok je opozicija radikalna, u svojoj ideološkoj zaluđenosti, pa ne haje šta narod misli, računajući na nekakvu konjicu s Šeste flote u finišu.

Prosto je neverovatno koliko ovdašnji selebriti pastiri otvoreno prizivaju strance da nas „uljude”, preteći nasiljem svima koji drugačije misle. Njihov osnovni argument je da „Srbija nema kapacitet da se sama upristoji i zato joj je potreban okvir spolja”, odnosno da „ovde mora spolja da se nametne civilizacija” (Ivan Videnović, ovde), ili da će se „građanke i građani Srbije odreći ratova (…) samo pod spoljnim pritiskom” (Dinko Gruhonjić, ovde) – to sam i ja shvatio kad je onomad Milojko iz Vukone, sahranjen na primer danas, sutradan ustao iz groba i došao na svinjokolj kod Momira s rečima: „Mora da se kolje”…

Smešno mi je koliko se naše selebriti pahuljice samoaficiraju nasiljem – što su pahuljastiji, to su nasilniji (istina, samo na rečima). Moj favorit svakako je Dario Hajrić, koga neprestano zovu na N1 da kometariše sve, od pingvina do Miše Vacića (ovde). Čovek se zalaže za „potpuno odsustvo milosti kad dođe vreme za revanšizam” (ovde/ovde) – ne znam kako to zamišlja čovek njegove konstitucije, on da pravi spiskove, a SAD marinci da trpaju u kamione, šta li?

Biljana Srbljanović se pita „kako se konačno ne nađe neko da tom probisvetu” – misleći na Kapetana Dragana – „nalupa čvrge i torpedira ga nazad u rodnu Australiju” (ovde), pokazujući istu onu strast kao i kada je „kao student prve godine dramaturgije i član Belih Orlova, u kožnom mantilu, martinkom udarala vrata menze na FDU i vikala: ‘Vi ovde jedete i pijete dok naša braća u Slavoniji ginu!’” (ovde).

Uopšte, baš je zgodna ta strast kojom Srbljanovićka pozdravlja cenzuru „glupih, ružnih, vulgarnih, gramatički i pravopisno netačnih, ali i opasnih reči” (ovde), ili kojom objašnjava da odbija svaki razgovor sa „srpskim nacionalistima” jer za nju „da bi se kandidovao za bilo kakvo mišljenje o bilo čemu, moraš znati barem dva svetska jezika“, jer valjda ko ne zna francuski ona „nema šta da razgovara”, „to je prosto elementarna mentalna higijena” (ovde).

Sviđa mi se i strast kojom Goran Ješić poziva da „RTS treba prvom prilikom zapaliti, srušiti do temelja i uzorati” (ovde), zalažući se za „koncept gašenja svakog Javnog servisa u Srba narednih 50 godina” (ovde). Zapravo, sviđa mi se kako naše pahuljice fantaziraju da „kad padne vlast (…) ono čudo kod železničke, nek je Nemanjić po sto puta, ima vala da leti u vazduh” (Dragan Popović, ovde). Nedostaje još samo tačan raspored ko i kako minira, ko pravi spiskove, i šta je plan, da li se srpski naciJonalisti samo kastriraju, ili ipak deportuju u Gvantanamo…

I sad jedno nepopularno mišljenje: čitava ova kasta privilegovanih antifanti „smatrača” i „aktivista”, koja je u legionima zaposela medije, kulturu i politiku, pravi je i glavni krivac za propadanje demokratskih ustanova u Srbiji. Nisu se smirivali dok nisu uništili najpre DSS, a onda i DS, a sada kukaju što su ostali nasamo s „diktatorom Vučićem”.

Samo u jednoj emisiji Peščanika kao „fašistički” proglašen je ceo DSS („fašistički DSS”), dok su, kao „fašisti” i „ludaci” imenom i prezimenom navedeni: Vojislav Koštunica („mi tom fašisti…”), Vladeta Janković („još veći ludak od Koštunice”) i Milan Parivodić („potpuni fašista”, „iz njega izlazi takav fašizam”). Za Koštunicu, Vladetu i Parivodića svašta se može reći, ali baš da su fašisti…?

Pošto su medijski i politički uništili „nekooperativni” DSS, izvikali su Tomu i Vučića za „evroatlantsku desnicu”, koja će se, lepo i „demokratski”, takmičiti s DS ko će više izdati na putu u Svetu Evropsku uniju. Treba li da podsećam da su 2012. Nikolića podržali i Vesna Pešić i Nataša Kandić (ovde, strana 71), a da je Nikola Samardžić još 2018. pisao, uz samo malu ogradu, da „nakon Đinđićevog ubistva, LDP politiku može realizovati samo Vučić” (ovde).

Oni, zapravo, nikad nisu ni računali na društveni dijalog, parlamentarizam ili demokratiju, već samo na briselsku birokratiju i NATO čizmu. Bili su i ostali tek „plaćena elita koja, s penom antisrpskog besnila, kao troglavi Kerber, vreba da diskredituje i raskomada sve što se usuđuje da misli” (A. Lambros, ovde).

Denuncirajući da „u svakoj pori srpskog društva živi fašizam” (Dragan Bursać, ovde), oni danas očekuju da imperija s hiljadu vojnih baza zaključi kako je „Srbija jedini problem na Balkanu”, pa da dođu da nas ulogoruju, a njih da nam postave za kapoe.

„Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena”, rekao je još pre četvrt veka Srđa Popović, „bombardovanje Srbije 1999. (…) suviše je rano prekinuto”, dodao je, nešto docnije, i Nikola Samardžić (ovde). Posle nedavne predstave s muralom, Kokan Mladenović egzaltirano je napisao: „Vi nas terate u gerilu i dobićete gerilu! Do pobede! Je suis Aida Ćorović!” (ovde). Oni vole da nabiju titovku i pevaju „Po šumama i gorama”, ali će ipak sačekati, sve uz barjače na pruge i zvezde, da neki drugi muškarci umarširaju u Beograd.

Ne zna se šta je gore – kolonijalna uprava ili njena opozicija. Našim nebom gospodari crno sunce skorojevićke podlosti i zlobe večitih parazita.

Da li je moguće da se ne možemo složiti samo oko dve istine:

1. Srbi nisu fašisti;
2. (Šreder Đinđiću) „Srbija nikad neće biti deo EU”;

I može li to biti vododelnica između nas i njih posle koje ćemo početi istinski da se dogovaramo?

 

Autor Slobodan Antonić

 

Naslovna fotografija: Tviter nalog @LaziDetektor/Snimak ekrana N1

 

Izvor Pravda, 12. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u