Šta žele žene na desnici?

Žene na desnici ne traže amnestiju ni za šta. Ni od saboraca, ni od protivnika. Traže poštovanje svojih stavova i svog ženskog principa. Neće se odreći ni jednog, ni drugog

„Žene su potrebne desnici kako bi humanizovale ove pokrete i pokazale ‘ono lepše lice’, ali ne smeju biti amnestirane jer su tu sa jasnim stavovima i ciljevima koji su sve, samo ne feministički. Prave feministkinje u Srbiji danas ostaju na margini, često izložene napadima upravo ovih desničarki“, rekla je pre koju godinu Izabela Kisić, autorka dokumentarnog filma „Šta hoće žene na desnici“, u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava.

Ovaj zastrašujući, dehumanizujući iskaz ne sadrži tačno određenje o tome za koju krivicu, osim za delikt mišljenja, žene na desnici treba da budu „amnestirane“ (javno suprotstavljanje doktrini feminizma još uvek nije formalno kriminalizovano), kao ni kojoj kazni podležu ukoliko ne budu. Od javne osude ili lišavanja građanskih prava, koje se danas u praksi sprovodi medijskim hajkama, do pucanja u potiljak ili čelo – ako imamo u vidu sve istorijske prakse levičarskog obračunavanja sa neistomišljenicima – nebo je granica.

Primera koji bi dokazali da nekakve desničarke napadaju tobož marginalizovane feministkinje takođe nema i ne može ih biti. Javni prostor gotovo u potpunosti pripada feminističkoj struji. Da li će vas komentatorka na internetu optužiti da ste sramota za ženski rod jer kao žena „ne podržavate žene“, pa zaslužujete da budete raščerečeni zbog preispitivanja pravih namera opskurnih organizacija sa sumnjivim izvorima finansiranja, ili će vas poverenica za zaštitu ravnopravnosti tužiti da biste poslužili kao „primer“ drugima – opet postoji širok dijapazon mogućnosti da budete diskriminisani ukoliko se suprotstavite preovlađujućem feminističkom javnom diskursu koji poprima, popularnom brzinom od dve stotine kilometara na sat, sve oblike brutalnog totalitarizma.

„Suzbijanje“ žene

Feminizam hronično pati od potrebe da interpretira u ideološkom ključu i onda, sledstveno tome, prevaspitava druge. Od diskriminatorskog tretmana nezapadnih, kolonizovanih kultura i predstava o ženi u njima do današnje drskosti da se htenja foto-robota žene na desnici tumače proizvoljno i karikiraju u skladu sa sopstvenim političkim ciljevima, potpuna nesposobnost za dijalošku razmenu stavova i uvažavanje neistomišljenika jeste suštinsko određenje današnjeg feminističkog jezgra u svetu i kod nas.

Stereotipno predstavljanje konzervativne žene, međutim, nije ekskluzivno feministički model za isključivanje nepoželjnih društvenih činilaca i učesnica u kreiranju stvarnosti. Slična pojava postoji i u onim krugovima koji sebe definišu kao desne ili patriotske.

Sa jedne strane, levo-liberalne feministkinje odavno su se utopile u univerzum ideološke hipokrizije, u kome je „moralna gnjecavost“ (slikovita fraza Dragoša Kalajića sa širokim spektrom upotrebe u analizi savremene političke stvarnosti) shvaćena kao odlika intelektualne širine, pa je tako moguće ubrizgavati u sebe botoks i osuđivati gadljivost društva prema starenju, gnušati se „toksične muškosti“ koja objektivizuje ženu, a onda koketirati sa objektivizacijom, uzdisati zbog nametnutih kriterijuma lepote sa četiri kilograma šminke na licu i aplaudirati muškarcima koji se, nakon što odseku penis i stave periku, samoproglašavaju za žene, te proslavljati pojavljivanje gej muškarca na naslovnici Plejboja kao osvajanje slobode – zaboravljajući da su njihove ideološke pramatere javno uništavale primerke ovog časopisa.

Bretman Rok, prvi gej muškarac na naslovnici Plejboja (Foto: Playboy)
Bretman Rok, prvi gej muškarac na naslovnici „Plejboja“ (Foto: Playboy)

Desnica je, srećom, principijelnija. Optužbe za „fašizam“ kojima je i danas često izložena posledica su nemogućnosti globalističke elite da se izbori sa koherentnom idejom koja nije sklona kompromisnim izvitoperenjima. Zato su konzervativci češće nego zagovornici bilo koje druge opcije izvođeni pred imaginarni „sud časti“ – ideološka impotencija liberalnog i levog spektra zataškava se ad hominem preslišavanjima čiji je cilj dezavuisanje protivnika zbog njegove privatne, pretpostavljene nedoslednosti visokim idealima koje javno zagovara. I premda je konstantno izložen ovakvim pritiscima, konzervativni sektor iznutra, naročito u neformalnim kategorijama percepcije i odnosa, prema ženi još uvek ume da bude nemilosrdan gotovo istovetno kao feminizam, primenjujući identičnu strategiju delegitimizacije ali iz različite perspektive.

Doslednost je svedočenje. U idealnom svetu, ljudi bi trebalo da se bore samo za one vrednosti koje istovremeno žive i sve drugo bilo bi smatrano demagogijom ili manipulacijom. U praksi, međutim, operativnije je držati se devize krivo sedi al’ pravo besedi – moralno nepogrešivih i savršeno doslednih nema dovoljno, iako zaista jedan takav vredi i za stotinu, da zaustave prodor toksičnih ideja i održe ravnotežu u društvu koje postepeno ali osetno sužava polje ličnih i ideoloških sloboda do granice najcrnje diktature. Kriterijumi su, dakle, potčinjeni ciljevima, mi danas unutar sopstvene političke grupacije retko diskutujemo o ličnim životima  najvažnijih konzervativnih intelektualaca kod nas, zaokupljeni njihovim mišljenjima, borbama i naučnim dometima, i dobro je što je tako.

Sa druge strane, žena koja odluči da uđe u ovu arenu često mora da se bori na dva fronta – najpre saborcima mora da dokaže svoju pravovernost, patrijarhalno vaspitanje, svoju ispravnost, što se najčešće i najlakše obavlja dobrovoljnom defeminizacijom, ako hoćete i deerotizacijom, ne samo u javnom već i u privatnom polju, a onda protivnicima mora da dokaže da jeste žena – podjednako svesna i slobodna barem koliko su to i one koje zastupaju feminističko mišljenje. U tom smislu, i feministi i konzervativci, reklo bi se, žele da „suzbiju“ ženu, da je odvoje od njenog pola, prirode i principa, da je „kultivišu“ kako bi mogla da postane političko biće. Njihovi motivi su, međutim, potpuno različiti, zato je na desnici moguća korekcija, dok je feministički narativ nepovratno degenerisan.

Priroda ženskog aktivizma

Iako zvuči poput pomodnog teoretskog komplikovanja upravo svojstvenog levici, koja, obesmišljena, uporno presipa iz ideološkog šupljeg u moralno prazno, ovo pitanje nije novo; može se sagledati u prošlosti ženskog aktivizma u Srbiji koji je, sve do prvih rezultata marksističke propagande, bio gotovo bez izuzetka patriotski i gotovo bez izuzetka osporavan upravo od strane intelektualne, nacionalne srpske elite. Primer Ksenije Atanasijević možda je najrečitiji i najdramatičniji.

Društvo u kome mi danas živimo značajno je drugačije od predratnog i posleratnog u kojima je Ksenija bila podjednako neopravdano isleđivana, degradirana i olajavana.

Došli smo u poziciju, zahvaljujući agresivnoj višedecenijskoj propagandi, da se svaki ženski aktivizam pripisuje feminizmu kao konkretnom političkom pokretu u istoriji, iako znamo da je položaj žene preispitavan u prošlosti mnogo puta i mnogo pre prvog talasa feminizma (smestićemo ga u 19. vek). Monopol koji današnji feminizam kao politički pokret pokušava da stavi na istorijsku borbu žene često u očima konzervativaca svaku ženu koja se bori prikazuje kao potencijalnog neprijatelja, trojanskog konja unutar patrijarhalne ideologije iako, kako je već spomenuto, sama naša nacionalna prošlost ove strahove pokazuje neosnovanim. Privid o feminističkoj ekskluzivnosti i apsolutnom pravu na poistovećivanje sa ženskim aktivizmom ima smisla koliko i simpatična levičarska dosetka da je Hristos bio komunista, iako je to smisleno koliko i zaključak da su, onda, posledično, svi komunisti hrišćani.

Demonstranti sa transparentima tokom jednog feminističkog skupa u Lozani (Švajcarska), 14. jun 2019. (Foto: Delia Giandeini on Unsplash)

Jasna linija koja razdvaja feminističku borbu i društvenu ulogu žene na desnici jeste upravo najvažniji aspekt određenja – priroda borbe i samoidentifikacija. Žena na desnici ne insistira na tome da je žena, suštinski ima identičnu agendu kao i muškarac – zato je tek u prevazilaženju feminizma ravnopravnost moguća – naravno, ako konzervativna sredina pronađe razumevanje za ovakav pristup koji, iako proistekao iz političke očiglednosti, u praksi često nailazi na probleme. Upravo vrednosti i ciljevi ženu na desnici prirodno „kultivišu“ u političko biće, stoga je ideološko-moralistička intervencija suvišna.

Dok feminizam, sada već uveliko u raljama globalizma i konzumerizma, manipuliše potrebom žene da popravi svoj društveni položaj, te je upotrebljava kao oruđe u borbi protiv nacionalnih i tradicionalnih ustanova uslovljavajući taj napredak odricanjima od određenih aspekata identiteta, potpuna žena desnice sposobna je da razume društvenu i prirodnu stvarnost, na specifičan način prepoznajući interese zajednice – primarno porodične a onda i nacionalne. Takođe – i svoje sopstvene.

Jedinstvo konzervativaca

Muškarci na desnici više ne mogu da brane svoj front ako ih žene ne podrže. Feminizam i dženderizam populistički podilaze ženi i okreću je direktno ne samo protiv muškarca već protiv svih tradicionalnih društvenih vrednosti, na prvom mestu protiv porodice. Ideološke razlike su sve oštrije i praktično je nemoguće biti neutralan. Operativni termini „krajnja levica“ i „ekstremna desnica“ (frazu „ekstremna levica“ gotovo da nije moguće čuti iako svuda u svetu, pa i kod nas, postoje i te kako problematične levičarske grupe) koji se nekritički upotrebljavaju u javnosti ilustruju bojazan da način na koji se upotrebom jezika vrši vrednovanje i stigmatizacija ne ide u prilog konzervativnim snagama. Pojmovi nacionalizam, konzervativizam, desnica tek se plašljivo pomaljaju iz zbegova u koje su ih proterali „antifašisti“ iz citata kojim počinje ovaj tekst. Zamislite na trenutak da citat izgleda ovako:

„Žene su potrebne levici kako bi humanizovale ove pokrete i pokazale ‘ono lepše lice’, ali ne smeju biti amnestirane jer su tu sa jasnim stavovima i ciljevima koji su sve, samo ne nacionalni. Prave konzervativke u Srbiji danas ostaju na margini, često izložene napadima upravo ovih feministkinja.“

Osim što sada zvuči daleko istinitije, zadržao je ton fašističkog proglasa kojim se poziva na linč i preti. Sada je možda jasnije koliko je biti nacionalno svesna žena danas u Srbiji teško. Možda je jasnije i to koliko konzervativna žena smeta globalističkim agenturama i promoterima – to je ona žena koja je sposobna i da ratuje, i da se školuje, da stvara i da rađa sve vreme, pritom ostajući ponosna na to što je Srpkinja.

Čini se da su konzervativni muškarci u Srbiji sve spremniji da prihvate ženu u njenoj celovitosti i punoći njene ljudskosti. Sa njenim slabostima, potencijalnim ličnim promašajima, nesavršenostima, nedoslednostima, ali i kvalitetima koje nesumnjivo poseduje i kojima upotpunjuje sliku sveta za koji se bore zajedno. Da je prihvate kao saborca, sebi ravnog istomišljenika i prepoznaju kao ključnu snagu buduće reakcije na nepodnošljivi pritisak liberalnih ideologija.

Kolo srpskih sestara, 1925. (Foto: Wikimedia/Istorijski arhiv u Pančevu, CC BY-SA 3.0)

Žene na desnici ne traže amnestiju ni za šta. Ni od saboraca, ni od protivnika. Traže istovetno poštovanje svojih stavova i svog ženskog principa. Neće se odreći ni jednog, ni drugog. Neće se odreći Kosova i Metohije, Republike Srpske, svoje nacionalne istorije, ličnog i nacionalnog identiteta. Generacija naslednica tekovina i ideja Kola srpskih sestara, Ksenije Atanasijević, Milunke Savić i brojnih drugih znanih i neznanih Srpkinja koje su ostavile trag u prošlosti našeg naroda, zbog poluvekovnog diskontinuiteta izazvanog prisilnom i neadekvatnom emancipacijom spolja, stasava tek sada – u trenutku kada nam je zajedništvo potrebnije nego ikada, a nacionalno dostojanstvo neophodno da bismo nastavili da postojimo.

 

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/bgb.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u