Kada je letos prvi put spominjana tema nove migrantske rute, koja vodi vazdušnim putem od Sirije, Iraka i Turske do aerodroma u Minsku, a onda zemnim putem do najbliže granice s Litvanijom, napetost je bila znatno niža. Prvo, broj migranata je bio manji, mada se ni u ovom trenutku ne može porediti s migracionim talasima u jeku krize seobe naroda iz severne Afrike i sa šireg Bliskog istoka od 2014. do 2017. godine. Od avgusta do oktobra litvanske vlasti procenjuju da je kroz njihovu zemlju prošlo oko 4.000 migranata. Poređenja radi, od januara do novembra ove godine na obale Italije iskrcalo se više od 55.000 migranata.
Drugo, Litvanija je bila potpuno nespremna za ovaj scenario, što znači da su manje grupe migranata gotovo bez prepreka pešice ulazile u tu zemlju. Shodno tome, krize nije bilo, jer litvanske pogranične trupe nisu bile u stanju da efikasno patroliraju kako bi zaustavile veći deo migranata na „ničijoj zemlji“, što je poljskim jedinicama pošlo zarukom.
Treće, iako su litvanske vlasti desničarski nastrojene, aktuelni režim u Varšavi je u većoj meri nacionalpopulistički. Poljska vlada se sastoji isključivo od desničarskih, čak i umereno evroskeptičnih partija, među kojima je i radikalno desna Solidarna Poljska, dok litvansku koalicionu vladu čine i tvrdo neoliberalne, poput Partije slobode, i partije desnog centra, kao što je Liberalni pokret. Logično je da će vlasti u Varšavi migrante iz Belorusije, bez obzira na malobrojnost, doživeti kao direktan napad na poljsku naciju i granice. Sudeći po sistematskoj torturi kojoj su izloženi migranti iz Sirije i Iraka, od kojih su mnogi Kurdi, radi se o najgorem tretmanu migranata u Evropi, i može se porediti jedino s prebijanjem u Hrvatskoj.
Važno je razumeti da se na poljsko-beloruskoj granici ne ponavljaju migracioni talasi ozbiljnih razmera, kakve je Evropa videla u godinama koje su prethodile epidemiji korone. Kriza se usložila zbog agresivnog odgovora poljskih vlasti na novi migrantski tok. Varšava je jednostavno mogla da zaustavi deo migranata, a deo da propusti do nemačke granice. Trenutno se u jeku krize, za period od nekoliko meseci, na poljsko-beloruskoj granici okupilo svega od tri do pet hiljada migranata, ne više. Po evropskim merama ilegalne migracije taj broj je zanemarljiv. Kada su bili aktuelni migracioni talasi 2014-2017. godine, najrazvijenije države na severu Evropske unije nisu mogle da procesuiraju, osposobe i uključe u radnu snagu milione i milione migranata iz Azije i Afrike. Zato su Nemačka i Francuska pristale da naprave dogovor s đavolom, to jest predsednikom Turske Redžepom Erdoganom, kako bi on, u zamenu za pozamašne investicije EU, zaustavio migrantske tokove u Evropu.
Zašto nema dogovora?
S predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom vodeće članice EU nisu spremne na takvu vrstu dogovora. Prvi razlog za to je što bi mu na taj način dali legitimitet. Podsetimo se da zapadne države priznaju opozicionarku Svetlanu Tihanovsku za pobednicu beloruskih predsedničkih izbora održanih prošle godine. Iako je pokušaj obojene revolucije u Belorusiji propao, od projekata se ne odustaje tako lako. Drugi razlog zašto Nemačka nije spremna na dogovor s Belorusijom oko migranata je ograničenost broja samih migranata. Kao što je već rečeno, beloruska migrantska ruta je malog obima. Treći razlog predstavljaju zategnuti odnosi Nemačke i vlasti u Poljskoj. Naime, poljske vlasti su stupile u otvoren konflikt s EU time što su zvanično dovele u pitanje nadležnost evropskih nadnacionalnih institucija kada su u pitanju države članice EU.
Svim stranama u sukobu očigledno je da politička volja Aleksandra Lukašenka omogućava postojanje migrantske rute kroz Belorusiju. Geografski položaj ove države bez izlaza na more, na severoistoku Evrope, ni na koji način ne predstavlja prirodnu stanicu na putu migranata iz Afrike i Azije u Evropu. Tri geografsko-istorijska migrantska puta jesu: kroz Tursku i Balkan, morskim putem kroz Sredozemno more i kroz Maroko u Španiju. To su ujedno bili i osvajački putevi mladog islamskog kalifata u ranom srednjem veku, tada su na meti bili Balkan, Sicilija i južna Italija, kao i Iberijsko poluostrvo.
Ne bi bilo nijednog migranta u Belorusiji bez prećutne dozvole beloruskih vlasti za čarter-letove s Bliskog istoka u Minsk. Pomenute migrante niko ne zaustavlja na aerodromu beloruske prestonice, oni legalno i slobodno prolaze pasošku kontrolu i podjednako se slobodno kreću po teritoriji Minska. Oni se zatim snalaze za privatni prevoz i upućuju se ka granici. Prvo su se kretali ka Litvaniji, što je kraći put za izlazak iz Belorusije i ulazak u EU, a među Litvanijom i Poljskom granica je porozna. Kako su Litvanci podizali gotovost svojih graničara, tako su migranti krenuli ka poljskoj granici, koju su poljske jedinice u međuvremenu hermetički zatvorile, što je i izazvalo krizu o kojoj raspravlja ceo svet.
Vidimo da su beloruske vlasti odgovorne za slobodno kretanje migranata, za nastanak migrantske rute kroz Belorusiju, a da su poljske vlasti zaslužne za kreiranje migrantske krize, one su od muve napravile slona. Koren celokupnog problema, razlog za seobe naroda Afrike i Azije jesu vojne intervencije i obojene revolucije koje su u regionu severne Afrike i Bliskog istoka sprovođene u bliskoj saradnji SAD, NATO-a i Izraela. Približno su takav stav izrazile i vlasti u Minsku. Svakako je teško ne složiti se s konstatacijom da nije bilo podrške SAD, Evrope i Izraela „Arapskom proleću“, svrgavanju Gadafija u Libiji, finansiranju i raspirivanju građanskog rata u Siriji, te vojnih intervencija u Iraku i Avganistanu, ne bi danas bilo ni migrantske krize koja destabilizuje Evropu.
Nameću se veoma važna pitanja: prvo, kakva je uloga Rusije u svemu ovome; drugo, kakav je stav SAD; treće šta Lukašenko može da izvuče iz migrantske krize? Centralne države EU već su počele sa standardnim okrivljavanjem Rusije za sve negativno ili problematično što se dešava na kugli zemaljskoj. Tako su se pojavile nezvanične tvrdnje u zapadnim medijima da se EU sprema da uvede sankcije ruskom avio-prevozniku „Aeroflotu“ zbog pretpostavke da migranti lete tom kompanijom do Belorusije. Vrh ruske države, te rukovodstvo „Aeroflota“, demantovali su ove optužbe i izjavili da ne učestvuju u prevozu migranata. Predsednik Rusije Vladimir Putin objasnio je da je osnovni broj migranata koji se nalazi u Belorusiji prevezen čarter-letovima. Turska avio-kompanija „Turkiš erlajns“ zvanično je potvrdila informaciju da neće više prevoziti građane Iraka i Sirije u Belorusiju, nakon te izjave istoj se pridružio i zvanični beloruski avio-prevoznik „Belavija“.
Logika Nemačke je sledeća – Belorusija zavisi od Rusije, pretićemo Rusiji sankcijama kako bi ona kontrolisala Lukašenka. Problem s ovim razmišljanjem je što ono podrazumeva da je Lukašenko skoro pa marioneta Vladimira Putina. To je daleko od istine. Lukašenko je lider snažne volje, koji je usled bujnog temperamenta spreman na jednostrane i neočekivane poteze. O tome svedoči i njegova izjava da može zaustaviti protok gasa kroz teritoriju Belorusije ukoliko EU nađe za shodno da proširi sankcije protiv Belorusije. Razume se da predsednik Belorusije ne može zaustaviti protok ruskog gasa u Evropu, to bi ujedno nanelo štetu i Rusiji, ali Lukašenko je poslednji lider starog tipa u Evropi koji veruje da može rešiti probleme ako odlučno lupi šakom o sto. Samim tim on nema izlaznu strategiju iz krize koju je neposredno započeo.
Igra protiv EU
Lukašenko je jednostavno želeo da napravi problem Litvaniji i Poljskoj, koje predstavljaju američke baze za njegovo rušenje s vlasti. Moguće da je verovao da će surovo postupanje poljskih oružanih sila prema migrantima produbiti jaz između Nemačke i Poljske. Sada kada su stvari otišle predaleko, a Belorusija nije dobila nikakvu korist od ove krize, vreme je da se povuče ručna i da se migrantska ruta zatvori. U suprotnom će biti uvedene nove sankcije protiv Belorusije, a biće pokrenut još jedan nepotrebni sukob između EU i Rusije. Poljske vlasti neće ni u kom slučaju propustiti niti jednog migranta, to je za njih ideološko pitanje prvog reda.
Sjedinjene Države nisu neposredno umešane u ovu krizu, ali pružaju otvorenu podršku Poljskoj i Litvaniji. Javna je tajna da su baltičke države i Poljska umnogome bliže SAD nego EU čije su članice. Sjedinjenim Državama je ova kriza dobro došla kako bi po ko zna koji put pokušale da zabiju klin u odnose Rusije i EU. Jasno je da je atak na Belorusiju deo strateškog plana okruživanja Rusije neprijateljskim, agresivno nastrojenim režimima. Može se očekivati da će Rusija iza kulisa iskoristiti sav svoj uticaj na Lukašenka da spusti loptu i zavrne migrantski tok. U javnosti, Rusija će braniti u prvom redu sebe, a onda i Belorusiju od zapadnih optužbi.
Težnja Lukašenka ka nezavisnosti sprečava ga i da iskreno uđe u integracije s Rusijom. Dugi niz godina on je sprovodio dvostruku politiku saradnje s Rusijom i Zapadom, sve dok Zapad nije stavio tačku na tu strategiju. Kada je režim Lukašenka bio u opasnosti, on se održao na površini u velikoj meri zahvaljujući podršci Rusije. Dovoljno je bilo da zvanična Moskva zauzme neutralnu poziciju nemešanja u unutrašnja pitanja Belorusije i da pomenuti režim krahira. Rusija to nije učinila, ona se umešala jer nije mogla da dozvoli prodor SAD i NATO-a na još jedan segment svoje granice.
Rusija se u odnosima s Belorusijom nalazi u svojevrsnoj pat-poziciji – ne može bez Lukašenka, a s njim ne može napred. Za Rusiju u Belorusiji nema političke alternative, za to se pobrinuo Lukašenko. Rusija ima izbor između neprijateljski nastrojenog proameričkog režima u Minsku ili Lukašenka. Razume se da je izbor Kremlja pao na drugu opciju. Ipak, opstanak Lukašenka na vlasti za Rusiju znači da ona sada treba na sebe da uzme ulogu političkog telohranitelja beloruskog predsednika.
Pošto Lukašenko nije večan, dugoročno gledano ova situacija pravi ozbiljne probleme Rusiji, zato Moskva i zahteva dalje integracije Belorusije i Rusije. Ako Rusija već ne može dobiti poludemokratsku i stabilniju Belorusiju, što podrazumeva i tranziciju vlasti u toj državi, ona može izgraditi dovoljno jake institucionalne, političke, ekonomske, kulturne, pa i vojne veze s Minskom koje mogu izdržati i posle Lukašenka. Predsednik Belorusije nastoji da se u integracijama odrekne što manje svojih nadležnosti, Rusija teži tome da Belorusija uskladi većinski deo svoje ekonomske i vojne politike s Moskvom.
Usaglašavanjem strategije integracija, koju su potpisali početkom novembra Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko, napravljeni su koraci u pozitivnom smeru. Radiće se na harmonizaciji poreskog i migracionog sistema dveju država, biće produbljena vojna saradnja. Nisu, međutim, dogovorene zajedničke nadnacionalne institucije koje bi kontrolisale i usklađivale nacionalnu politiku, te sprovodile zajedničku politiku Rusije i Belorusije. Predstoji dug zakonodavni put da se omogući stupanje na snagu principa koje su predsednici dogovorili.
Sve u svemu, čini se da Lukašenko više profitira od odnosa Rusije i Belorusije, nego što je to situacija s Kremljem, a pri tome je generator novih kriza koje mogu naškoditi i zvaničnoj Moskvi. Migraciona kriza na poljsko-beloruskoj granici je idealan primer toga.
Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi
Naslovna fotografija: Irek Dorozanski/DWOT/Handout via Reuters
Izvor Pečat, 19. novembar 2021.
BONUS VIDEO:
