G. Đorđević: U susret Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi

Ovaj Nacrt zakona svojom retrogradnošću i izvesnim totalitarizmom predstavlja tempiranu bombu u temelju pravnog poretka Republike Srbije. Zvono zvoni na uzbunu – možda poslednji put

„… Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom!“
Džon Don

Predmet ovog osvrta predstavlja kritička analiza predloga Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Reč je o zakonu koji je dugo očekivan, još duže najavljivan. Kao i uvek, iza svakog zakonskog akta koji se nudi kao novi modernizatorski poduhvat, na našem večitom putu do zvezda, može se uočiti skrivena agenda. Ali scena (na kojoj se odvija borba pro et contra ovog Zakona) izgleda otprilike ovako: vojna okupacija dela teritorije, politička okupacija ostatka Republike Srbije, jednostranački parlament koji vrši promene Ustava, ultimativni zahtevi multinacionalnih korporacija pred kojima su nemoćni i Vlada i parlament. Da li deo scene predstavljaju institucije: Ustavni sud, Vrhovni kasacioni sud, nadležna javna tužilaštva, strukovne organizacije, SANU i sl. – ostavlja se čitaocima na prosuđivanje!

I kako to biva, jednoj političkoj eliti – koja je deo napred navedenog iskonstruisanog okruženja – zapalo je u „svetu“ dužnost donošenje još jednog modernog zakona, sve u okviru konstantnog procesa reformi i obračuna sa prošlošću – baš kao „permanentna revolucija“. Najednom, svetlost dana ugledao je novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi. Iako formalno obrazloženje (neuobičajeno dugačko), jasno ukazuje da se radi o neminovnoj promeni zastarelog zakona i unapređivanju prava građana u pogledu organizacije referenduma i narodne inicijative kao najneposrednijeg učešća građana u javnom (pa i političkom) životu, i prvi pogled na predlog Zakona pruža dosta razloga za zabrinutost (za razliku od osećaja ležernosti autora ovog zakona, koji predstavlja obavezan deo svakog najavljenog samodovoljnog modernizatorskog poduhvata).

Najpre, za razumevanje izmene svakog zakonskog propisa potrebno je sagledati kontekst. U današnjem vremenu, kontekst predstavlja mesto na kome se mogu odgonetnuti mnoga pitanja i raspršiti mnoge dileme. U tom smislu, kontekst je nužnost. I to kao problem stanovišta, tako i kao mesto spajanja. Bez konteksta – sama premisa, postavka, predlog člana Zakona ili interpretacija, baš ni kao polemika sama po sebi, ne pruža odgovor, koji bi ukazao na svrsishodnost i krajnji cilj jednog procesa. Odnosno, kako zaključuje Flivbjerg, „pravila rituala nisu ritual, gramatika nije jezik, pravila šaha nisu partija šaha“. Dakle, kontekst ne obezbeđuje (samo) objektivne uslove u kojima se odvija jedan proces već i adekvatno sagledavanje ciljeva i mogućih posledica u okviru sistema vrednosti i sistema interesa, prošlosti i budućnosti, narodnih interesa i koncepta moći čemu nužno vodi svaka kritička misao.

Tako je i sa Zakonom i referendumu i narodnoj inicijativi. Deo današnjeg diskursa odveć predstavljaju napori ka „konačnom rešenju pitanja Kosova i Metohije“. Zato valja podsetiti na glasne predloge i izvesne dogovore o podeli teritorije ili razgraničenju, što dokazuju više nego kredibilni svedoci (počev od domaćih ministra do međunarodnih zvaničnika i visokorangiranih službenika stranih sila). Deo istog diskursa predstavlja i najava razračunavanja između multinacionalnih geoloških korporacija i lokalnog stanovništva i ekoloških udruženja – sa druge strane, putem kolektivnog izjašnjavanja stanovnika ugroženih područja.

Sa ovim saznanjima, lakše je ukazati na sve nedostatke ovog Zakona, koji otkrivaju ne baš tako daleki – a opet skriveni cilj koji treba da se ostvari usvajanjem Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi.

U smislu svega napred navedenog ukazuje se na sledeće nedostatke predloga Zakona:

Članom 3. predloga Zakona utvrđuje se:

„Pravo izjašnjavanja na referendumu i pravo učešća u narodnoj inicijativi imaju građani koji, u skladu sa propisima o izborima, imaju biračko pravo i prebivalište, odnosno boravište za interno raseljena lica, na teritoriji za koju se raspisuje referendum, i upisani su u birački spisak“.

Na samom početku, Nacrt zakona pokazuje svoju restriktivnost i to na mestu gde bi morao da bude najliberalniji. Ovim određenjem isključeni su iz referenduma državljani RS, koji nemaju prebivalište na teritoriji RS. Uostalom, član 5. Zakona o referendumu (stari zakon) pravo učešća na referendumu daje svim građanima koji imaju biračko pravo.

Zakon o izboru narodnih poslanika pravo učešća na izborima u članu 10 daje svakom poslovno sposobnom državljaninu RS sa prebivalištem u RS. Zakon o izboru predsednika RS, u članu 2. daje pravo izbora svakom punoletnom i poslovno sposobnom državljaninu RS. U Zakonu o biračkom spisku u birački spisak upisuju sve svi oni koji imaju biračko pravo (član 1 i član 4). Ustav RS u članu 52 – „Izborno pravo“ jasno određuje: „Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin RS ima pravo da bira i da bude biran“. U članu 21. Ustava RS zabranjuje se svaka diskriminacija.

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka u članu 21. postavlja standard: „Svako ima pravo da učestvuje u upravljanju javnim poslovima svoje zemlje, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika“. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u članu 25. utvrđuje: „Svaki građanin bez ikakve diskriminacije i bez nerazumnih ograničenja ima pravo i mogućnosti: da učestvuje u vođenju javih poslova, bilo neposredno bilo preko slobodno izabranih predstavnika; b) da glasa i da bude biran na povremenim ispravno održanim izborima, uz jednako i opšte biračko pravo…“. Navedeni međunarodnopravni akti se, shodno članu 16. Ustava RS, neposredno primenjuju.

Uostalom, tek usput, ukazuje se da je članom 20 stav 2. Ustava RS utvrđeno da se „dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati“. Odredbe Ustava u ovom delu su jasne i neumoljive. U odnosu na prava stečena donošenjem Ustava 2006. godine i zakonskim propisima koji su bili na snazi u vreme donošenja ustava jasno je da se ljudska prava koja su prepoznata i priznata u tom trenutku više ne mogu umanjivati – čak ni modernizatorskim poduhvatima kodifikacije.

Na ovom mestu, vreme je za jednu ne baš toliko hipotetičku pretpostavku. Ukoliko se referendum raspisuje za „plan za rešenje pitanje Kosova“, zbog čega se ovo pravo uskraćuje svim licima koji imaju državljanstvo Republike Srbije? Reč je o pitanju za koje je potrebno da se na referendumu izjasne i građani RS koji žive u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Potencijalni referendum posebno je važan za Republiku Srpsku. Naime, posledice eventualnog „pravnoobavezujućeg sporazuma“ direktno će se odraziti na položaj Republike Srpske. Valja podsetiti da je Srbija ujedno garant sprovođenja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Pravno obavezujući sporazum sa „Kosovom“ svakako će umanjiti kapacitete Srbije (i pravne i moralne) da garantuje sprovođenje i zaštitu Dejtonskog sporazuma. Zar „Briselski sporazum“ nije ugrozio sve srpske pozicije od Bosne i Hercegovine, preko Crne Gore i Kosova i Metohije? Ovom se može dodati i jedna bojazan – otvaranje pitanje kontinuiteta Srbije u UN, ukoliko to pitanje (kao što je to bilo sa Crnom Gorom) ne bude uređeno međusobnim ugovorom.

Članom 7. predloga Zakona o referendumu po prvi put se uvodi taksa za overu potpisa na referendumu. Ukoliko apstrahujemo činjenicu da prema važećem zakonu potpisi nisu morali da budu overeni (član 8 važećeg Zakona), nema osnova za overu potpisa. Ustav RS (član 2) referendum i narodnu inicijativu postavlja kao oblik demokratskog odlučivanja iznad izbora za parlament ili predsednika države, kao najneposredniji oblik izražavanja suverenosti građana. Imajući u vidu da su izbori oslobođeni plaćanja taksi, postavlja se pitanje zbog čega bi se overavali potpisi za referendum?

Ovaj restriktivan pristup direktno umanjuje mogućnost organizovanja referenduma van političkih centara moći, kao što su to stranke, čineći ih zavisnim od finansijskih sredstava. Na ovaj način vrši se svojevrsna diskriminacija građana i obesmišljavanje referenduma kao instituta koji predstavlja izraz suverenosti građani.

Članom 16. na jedan čudesan način u referendumsku problematiku umešala se i Skupština Srbije, kroz odredbu o „Stavu skupštine“. Polazeći od jednakosti demokratskog izražavanja putem referenduma ili izbora, potpuno je suvišno i nepotrebno uplitanje Narodne skupštine u ocenu referendumskog pitanja. Na ovaj način Narodna skupština postavlja se kao kontrapunkt referendumu. Sa druge strane, politički činioci mogu svoj stav izneti u referendumskoj kampanji upravo kao i predlagači referenduma. Uostalom, ukoliko je članom 17. Nacrta predviđeno da Narodna skupština ima pravo na savetodavni referendum, zbog čega i ovde nije propisano pravo Narodne skupštine da iznese svoj stav u vezi sa pitanjem savetodavnog referenduma?

Još jedan problem prepoznaje se u članu 40. i članu 41. predloga Zakona. Reč je o utvrđivanju rezultata referenduma. Predlogom Zakona glasački odbor (član 41. stav 8) je u obavezi da zapisnik dostavi izbornoj komisiji „u roku od 12 sati od zatvaranja glasačkog mesta“. Ukupni rezultati referenduma se, shodno članu 41 stav 1., utvrđuju „u roku od 48 sati od kada je nadležna komisija dobila sve rezultate glasanja koje utvrđuju potkomisije“. A potkomisija „utvrđuje rezultate sa svih glasačkih mesta sa svoje teritorije u roku od 48 sati od zatvaranja glasačkih mesta i dostavlja ih nadležnoj komisiji u roku od 24 sata od utvrđivanja rezultata glasanja“ (član 41. stav 2).

Dakle, potkomisija ima rok od 48 sati da utvrdi rezultate glasanja i da ih u roku od 24 časa dostavi nadležnoj komisiji. Tome je prethodio rok od 12 sati za okončanje rada glasačkih odbora. Na kraju, ukupni rezultati utvrđuju se u roku od 48 sati od dobijanja rezultata glasanja od strane svih potkomisija. Reč je o ukupno 110 sati rada na utvrđivanju rezultata referenduma. Možda bi ovoliko veliki broj dana imao smisla u slučaju kada bi se zadržala većina od ukupnog broja upisanih u birački spisak, ali polazeći od činjenice da se ovim zakonom ukida bilo kakva potrebna većina (što predstavlja posebno problemsko polje koje će biti predmet posebnog osvrta), 4,5 dana je svakako previše. Uostalom, protok vremena posebno nakon zatvaranja biračkih mesta i utvrđivanje rezultata glasanja izgleda da se prepoznaje i u ovom zakonu kao hronična boljka srpske demokratije.

Poseban problem ogleda se u propisanoj obaveznosti odluke na referendumu. Sama činjenica da se efekat referenduma iscrpljuje u roku od dve godine (član 43) u odnosu na skupštinu, ili čak godinu dana u slučaju nepotvrđivanja akta, odnosno pitanja koje je bilo predmet izjašnjavanja (član 44), u potpunosti obesmišljava sam čin referendumskog izjašnjavanja građana koje ostaje ograničeno kratkim vremenskim periodom, banalno svodeći značaj volje građana na jednu, odnosno dve godine.

Na kraju, motivi, razlozi i krajnji cilj usvajanja ovog Zakona su vidljivi i ne mogu se sakriti iza modernizatorskih horizonta. Reč je o „dinamici politike“ koja se, ćutke i pognute glave, kreće po zadatoj agendi, u okviru doživljenih i dodeljenih uloga. Zato i ovaj Nacrt zakona svojom retrogradnošću i izvesnim totalitarizmom predstavlja tempiranu bombu u temelju pravnog poretka Republike Srbije.

Zvono zvoni na uzbunu – možda poslednji put!

 

Autor Goran V. Đorđević

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Stanje stvari, 19. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u