Mural, laži i Njegoševe poruke

Kako smo (sa)znali da „Vašington post“ laže, i kakve sve to veze ima i s muralom generalu Ratku Mladiću u Njegoševoj ulici u Beogradu i s Njegoševim porukama iz „Gorskog vijenca“

Dok je Aida Ćorović, dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava i potomkinja „osiromašene begovske porodice sa severa Crne Gore, koju pominje i Njegoš u Gorskom vijencu“ – evo kako je pominje: „… ono pašče Ćorovića (…) crn mu obraz bio!“ – prošle nedelje kupovala jaja da ih baci na mural srpskom generalu Ratku Mladiću u Njegoševoj ulici na Vračaru u Beogradu, u Vašingtonu je Vašington post morao da objavi ispravku svojih tekstova o „Stilovom dosijeu“.

Da podsetimo, uostalom, i te kako je važno da to uradimo.

„Stilov dosije“, nazvan po svom tvorcu Kristoferu Stilu, agentu britanske tajne službe MI6 u tobožnjoj penziji, bio je ključni izvor afere „Rusijagejt“ kojom je prethodni predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp tokom sve četiri godine svog mandata uspešno saplitan u vršenju dužnosti i ispunjavanju onih obećanja koja su ga neplanirano i dovela na funkciju.

Dosije, i afera koju je proizveo, imali su korektivnu funkciju saniranja posledica od štete nanete tom anomalijom u izboru predsednika SAD. A za svoje tekstove o „Stilovom dosijeu“ – u kojima su dokazivali da je dosije istinit i da se Tramp zaista nalazi u dosluhu s Rusima jer oni o njemu imaju kompromat, kompromitujući obaveštajni materijal koji pored ostalog uključuje i egzotične tvrdnje o snimcima Trampa i ruskih prostitutki koje uriniraju – novinari Vašington posta dobili su Pulicerovu nagradu.

Zatim je – doduše, prekasno za Trampa – istraga specijalnog državnog tužioca Džona Darama dokazala da je „Stilov dosije“ bio običan skup laži, pa se u tom smislu u proteklih nekoliko meseci krenulo i s podizanjem odgovarajućih optužnica. Što je na kraju i Vašington post primoralo da prizna da je slagao kada je dokazivao da lažni „Stilov dosije“ predstavlja istinu; danas se Pulicerova nagrada dodeljuje za potvrđivanje laži umesto za otkrivanje istine.

Sve je laž

Ovo pak priznanje Vašington posta da je lagao utoliko je važnije što je još jedno u nizu njihovih laži. Da ne idemo predaleko u prošlost, setimo se, samo, Tonkinškog zaliva kao laži koja je proizvela rat u Vijetnamu; setimo se kuvajtskih beba koje nisu u inkubatorima ubijali irački vojnici a tvrdilo se da jesu uoči „Pustinjske oluje“ 1991, setimo se i iračkog oružja za masovno uništenje koje nikada nije postojalo premda su i Vašington post i svi ostali zapadni mediji glavnog toka dokazivali da jeste kako bi pripremili teren za agresiju na Irak; setimo se Račka, setimo se izmišljene operacije „Potkovica“; setimo se vijagre za Gadafijeve vojnike u Libiji da bi mogli još više da siluju; ili sarina koji u Siriji baca predsednik Bašar el Asad baš kada mu je rečeno da baš to ne sme da učini; setimo se da je aktuelni predsednik SAD Džozef Bajden – čiju je predsedničku kandidaturu protiv Trampa Vašington post iz sve snage podržao – usred njihovog Senata gromko lagao da su Srbi tokom rata u Bosni imali logore za silovanje muslimanki, „da se nateraju da iznesu trudnoću do porođaja kako bi se zastrašio i zagadio muslimanski narod u Bosni“; setimo se i da su Srbe optuživali za onu bombu na red za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu, setimo se da su nam zbog toga uveli i sankcije kakve svet nikada pre i nikad posle nije video, da bi na kraju i sam Haški tribunal odustao od optužbe da su Srbi to učinili…

Sve su slagali, evo, zaključno s tim „Stilovim dosijeom“.

I odakle nam, onda, pravo da pomislimo da je, pored svega toga što su slagali, istinita samo njihova tvrdnja o genocidu u Srebrenici? Kakav im je kredibilitet, posle svih onih laži, uopšte preostao? Zar imamo ikakvu obavezu da im verujemo a toliko su nas puta slagali?

Zgrada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu, poznatog i kao „Haški tribunal“ (Foto: Wikimedia/Flickr/UN International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, CC BY 2.0)

Da ne dužimo, isto se odnosi i na Haški tribunal na čije se presude svi ovi dokazani lažovi, da bi dokazali svoje laži, redovno pozivaju. Kao što nas i poslanik vladajuće Srpske napredne stranke Dragan Šormaz ovih dana samouvereno podseća da „to nije američki ili NATO sud, već sud koji su osnovale Ujedinjene nacije“…

Ali nije stvar u tome ko ga je (formalno) osnovao već ko ga je faktički kontrolisao, i ta bi distinkcija čak i Šormazu morala da bude jasna. O njemu i Biljani Srbljanović, i o Aidi Ćorović, a kaže narod da krv nije voda, uskoro.

Nego pre toga da se podsetimo i na ono što smo već pisali, naime, da je „Vikiliks“ Džulijana Asanža (koji je i dalje utamničen u najstrože čuvanom britanskom zatvoru), obelodanivši tajne depeše američke diplomatije, dokazao i da je ovaj tribunal predstavljao samo još jedno oružje američke politike na našim prostorima. Teodor Meron, dugogodišnji predsednik Tribunala, u depešama je označen kao zaštićeni izvor, to jest doušnik i saradnik američkih diplomata (poverljiva depeša 03THEHAGUE1827_a, na primer); s njima se konsultuje o načinu na koji treba da rukovodi suđenjem Slobodanu Miloševiću (toliko o nezavisnosti tog suda: 04THEHAGUE2736_a), kod njih čak proverava da li se slažu sa sadržinom redovnog izveštaja o radu Tribunala koji će podneti Savetu bezbednosti. Najzad, same američke diplomate zadužene za Teodora Merona, depeša 04THEHAGUE1599_a, pišu tako da ne ostave bilo kakvu nedoumicu: „Njegove inicijative, prioriteti i brige usklađeni su sa razmišljanjem Vlade Sjedinjenih Država.“

A Sjedinjene Države nisu bile nepristrasni posmatrač događaja o kojima su potom sudile Haškim tribunalom već njihov neposredni učesnik. Ratni neprijatelj srpskog naroda, uključujući i generala Ratka Mladića.

I zato nemamo nikakvog osnova da im verujemo kada tvrde da je Ratko Mladić zločinac. Već i te kako imamo osnova da budemo sigurni da te optužbe da je on zločinac, a ne naš heroj, predstavljaju nastavak istog onog udruženog zločinačkog poduhvata protiv srpskog naroda od koga ga je general Mladić i branio. Mladića danas napadaju oni koji su nas juče ubijali, zato što im nije dao da nas pobiju.

Jaja Aide Ćorović

Što nas vraća na spomenuta jaja Aide Ćorović. I na Dragana Šormaza i Biljanu Srbljanović i njihove vrednosti.

Negoduje Biljana Srbljanović: „Takvog čoveka danas, našaranog na zidu solitera, a u 21. veku, i u centru grada, naša policija čuva. Takvog zlikovca danas masa i dalje veliča. Takvo zlo u jedva ljudskom obliku, i danas, neprestano, ponovo nanosi bol i patnju. Takav neljud nam se, zaštićen, smeje sa fasade u centru našeg grada… Mural sa njegovim likom je sramota na licu Srbije. Svaki dan opstajanja te nakazne žvrljotine, svaki dan u kom se taj ožiljak na obrazu Srbije šepuri i smeje u lice žrtvama, dan je koji nije smeo osvanuti. Prekrečiti nakazu važnije je od svega drugog. Politi zlikovca govnima i ostaviti da se kisele, to bi bio jedini pravedni gest. Sve drugo je nedopustiva, nepodnošljiva sramota, na koju, ako pristanemo, pristali smo na sve. Prekrečiti lice zla je najmanje što moramo učiniti, zamazati to lice klanjajući se senima nevinih žrtava genocida kojim nas je Ratko Mladić zauvek osramotio.“

Dragan Šormaz nudi Biljani Srbljanović komunalno rešenje neprijatne situacije koju i sam uviđa, doduše, ne toliko elokventno: „Sada, u ovom trenutku, pošto se digao problem, treba da se zajedno potrudimo da se problem smiri, a onda, naravno, da gradske službe rade svoj posao i sve čemu nije mesto, između ostalog i mural, treba obrisati i ukloniti onako kako Grad Beograd i kako naši zakoni nalažu.“

Mural Ratka Mladića u Njegoševoj ulici u Beogradu (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Dok je Aida Ćorović na mural nasrnula jajima.

Kad smo kod tog njenog performansa, vredi skrenuti pažnju i da je izveden pred kamerama. Potomkinja porodice begova o kojima je Njegoš onako pisao nije samo želela da naruži mural srpskog generala; ona je želela da je javnost primeti dok to radi. Nije mogla da ne predvidi da će to izazvati reakciju i sukobe, ko zna, možda je baš to i bio cilj.

A upada u oči i da je Ambasada SAD u Beogradu primetila da „Ratko Mladić ne treba da bude lice koje Beograd pokazuje svetu“, te da „nema ničeg časnog u zaštiti memorijala ratnog zločinca osuđenog za genocid i zločine protiv čovečnosti“.

Već smo pokazali ko je i zašto osudio Ratka Mladića; njega napadaju njegovi i naši ratni neprijatelji. Biljana Srbljanović je u „Peščaniku“ 1. aprila 2011. to i sama potvrdila. I, uprkos datumu, nije se šalila: „Ako već treba neko da te bombarduje, bolje da te bombarduje NATO nego da te bombarduje Radovan Karadžić, čoveče. Želim da kažem da uopšte ne vidim u čemu je toliki problem oko tog bombardovanja.“

Te stoga, očigledno, ni Biljana Srbljanović ni Dragan Šormaz, Aida Ćorović i njima slični zagovornici kažnjavanja Srba nemaju prava da se predstavljaju kao zgroženi branitelji ugroženih ljudskih prava i zaštitnici žrtava zločina. Oni su samo terenski izvođači tuđih radova, puka pešadija u njihovom pohodu na naše živote i našu slobodu.

A naspram murala generalu Ratku Mladiću, koji ipak nije pao, osvanuo je mural vojvode Živojina Mišića. Preko Njegoševe ulice gledaju jedan drugoga u oči. Na nama je zadatak da i sami ostanemo dostojni da ih pogledamo.

Murali posvećeni Živojinu Mišiću i Dragoljubu Mihailoviću u Beogradu (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Murali posvećeni Živojinu Mišiću i Dragoljubu Mihailoviću u Beogradu (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

A to znači da, pre svega, moramo da razaznamo pravu prirodu ovoga što nam se događa. Uostalom, dovoljno je ponovo pročitati velikog Njegoša. Nije bez razloga on znan i kao Jasnovidac…

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u