Filip Rodić: Safeta, dokle?

Nas novinara ima svakakvih, ali zaista je malo onih koji imaju strah od činjenica kakav karakteriše rad koleginice Safete Biševac, posebno kada je odnos prema srpskom narodu i državi u pitanju

Broj Srba ubijenih u Sarajevu 1992-1993. nije definitivno utvrđen, veruje se da ih je bilo tridesetak. Neki kažu stotinak – dozvolila je sebi da napiše u kolumni „Kazani i mural“ koleginica iz dnevnog lista Danas Safeta Biševac. Ne znam zašto je izabrala samo taj period, a ne ceo rat koji je trajao do 1995, ali znam da brojka koju navodi sigurno nije tačna. Po zvaničnim podacima SIPA, bosansko-hercegovačke državne policijske agencije pod upravom Ministarstva bezbednosti BiH, tokom rata u Sarajevu ubijeno je 2.600 Srba. Po podacima MUP-a Republike Srpske 3.300, a po izveštaju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu oko 3.000. Dakle, oko stotinu puta više od Safetinog „veruju“ ili trideset puta od „neki kažu“. Pritom, izbor reči je vrlo zanimljiv. Nije napisala oko trideset, ili oko stotinu, nego „tridesetak“ i „stotinak“, što ima prizvuk umanjivanja, kao da je to ništa.

Možda je koleginica Biševac mislila na broj Srba ubijenih na jami Kazani u Sarajevu, pošto se njen tekst odnosi na postavljanje spomenika na tom srpskom stratištu. I u tom slučaju „tridesetak“ i „stotinak“ zvuče kao da je to ništa, baš kao što je i u tom slučaju zažmurila pred činjenicama. Po Centru za humanitarno pravo Univerziteta u Notingemu, koji se poziva na svedočenja zločinaca, ubijeno je više od 200 Srba i silovano 40 Srpkinja. Šta god da je od ova dva (da se misli na celo Sarajevo, ili samo na Kazane) radi se o brljotini nedopustivoj za jednu novinarku sa višedecenijskim iskustvom, ali kada je Safeta Biševac u pitanju, već smo dobrano navikli na ovu vrstu brljotina. Zaboravlja da napomene da Kazani nikada do kraja nisu istraženi, ni sve žrtve ekshumirane, jer su to zaustavile vlasti u Sarajevu. Ali tu nije kraj.

Za zločine nad Srbima na Kazanima odgovorni su pripadnici 10. brdske brigade takozvane Armije BiH pod komandom Mušana Topalovića Cace. „Brzo se čulo za Topalovićeve zločine, naređeno je njegovo hapšenje i ubijen je u pokušaju privođenja u Sarajevu oktobra 1993“, piše Safeta Biševac. Ni ovo nije istina, pošto je Topalović uhapšen živ, iako su on i njegovi saborci (ili saučesnici) pružili žestok otpor i ubili ukupno 17 ljudi, od čega devet policajaca. Topalović se predao pošto je dobio garancije Alije Izetbegovića da neće biti ubijen. Čuven po tome da drži reč i da stoji iza svog potpisa, Izetbegović je i ovoga puta ostao dosledan sebi – Topalović je, po zvaničnoj verziji, ubijen prilikom pokušaja bekstva. Munir Alibabić zvani Munja, u vreme rata načelnik muslimanske službe bezbednosti u Sarajevu, a potom i stručni konsultant Karle del Ponte, rekao je da je Caco eliminisan ne zato što je bio komandant koji se otrgao kontroli i činio užasne zločine, nego zato što je postao politička opasnost za Aliju Izetbegovića i njegov unutrašnji krug pošto je previše znao i mogao je da ih optuži za saučešće u zločinima.

Nastavlja gospođa Biševac: „Za zločine na Kazanima, na kazne od 10 meseci do šest godina zatvora, osuđeno je 14 vojnika Armije BiH“ i ističe vrlinu Izetbegovićeve vlasti koja „nije čekala nikakav Hag“ da bi se obračunala sa Cacom i njegovima. Koliko su razlog za taj obračun zaista zločini, vidi se iz gorenavedenog svedočenja Izetbegovićevog obaveštajca Munje, ali i činjenica da tih 14 vojnika nisu osuđeni za ratni zločin i da su iz zatvora pušteni gotovo odmah, posle samo nekoliko meseci. Taj detalj je zaboravila.

Ali zašto Safeta Biševac sada piše o Kazanima? Da bi postavljanje spomenika žrtvama na tom mestu stavila u kontrast sa muralom Ratka Mladića u Njegoševoj ulici i dešavanjima koja su ga pratila proteklih dana. Ukratko, sarajevske vlasti su divne, jer su postavile takav spomenik, i to u prisustvu Kristijana Šmita, kojeg ona predstavlja kao „visokog predstavnika međunarodne zajednice“ (iako on tu funkciju prosto nema, što je jasno pokazano tokom prošle sednice Saveta bezbednosti UN), potpredsednika Federacije BiH Milana Dunovića i gradonačelnice Sarajeva Benjamine Karić. Sa druge strane, kako piše, „u Beogradu je pre više meseci nikao drugačiji spomenik ratovima devedesetih“. „Bez ikakve zvanične odluke, ali uz snažnu podršku i odbranu države. Mural ratnom zločincu Ratku Mladiću, komandantu vojske bosanskih Srba, osuđenom na doživotni zatvor zbog ratnih zločina u BiH i genocida u Srebrenici“, dodaje.

Nećemo da ulazimo sad u priču o muralu. Zbog prostora. Vratićemo se na „divni“ spomenik na Kazanima. „Reklo bi se da je ljudski i normalno da se Sarajevo seća svojih ubijenih sugrađana i da bi otkrivanje spomen-ploče svi trebalo da pozdrave, ali porodice žrtava nisu zadovoljne. Tvrde da je spomen-ploča sramna i da je trebalo jasno da piše ko su bile ubice, a koje nacije žrtve. Tražili i krst, što mi se čini glupo pošto bar jedan sigurno nije bio hrišćanin“, piše ona. Kakva glupost, tražiti krst i da se zna ko je ko! Srbi hoće ‘leba preko pogače. I pazite, ona prihvata objašnjenje Karićeve zašto nije naznačeno ko su dželati, a ko žrtve: „U sudskim presudama je dokazano kako je i ko ubio 10 žrtava Kazana, za ostale još nije utvrđeno“. Aha! A zna li se tačno ko je ubio koga tokom „genocida“ u Srebrenici, ili je to bila vojska „bosanskih Srba“, kako to kaže Biševac? Ima toga još, ali mesta više nema.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/N1

 

Izvor Večernje novosti, 21. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u