Руска застава на крову руске амбасаде у Кијеву (Фото: Reuters/Gleb Garanich)

B. Mitrinović Rašević: Čačkanje „mekog trbuha“ Rusije

Nijedna nova geostrateška ideja ne negira osnovne postavke „hartlenda“, koja je presudno uticala na spoljnopolitički pristup pomorskih država prema evroazijskim, naročito prema Rusiji

Stara je mudrost da nema ničeg novog – samo dobro zaboravljeno staro. Danas, kada SAD i EU govore o već uvreženoj sintagmi „obuzdavanja Rusije”, ne možemo a da se ne setimo ranije geopolitičke strategije „anakonde”. Još 1886. godine američki oficir ratne mornarice i istoričar Alfred Tajer Mahan kao predavač na Visokoj vojnopomorskoj školi u Nju Portu, koja se smatra začetnikom pomorske moći SAD, zastupao je teoriju da bi američki vojnopolitički napori u ostvarenju pomorske moći trebalo da budu kao anakonda: svojim mornaričkim snagama trebalo bi da opkole kopno i kontrolišu njegove granične prostore, čime bi zagospodarili svetom.

Srce zemlje

Dakle, nijedna nova geostrateška ideja ne negira osnovne postavke „hartlenda”, koja je presudno uticala na spoljnopolitički pristup pomorskih država prema evroazijskim, naročito definisanje odnosa Velike Britanije i SAD prema Rusiji.

Iako ovi termini nisu nestali u stručnoj terminologiji, naprotiv, i dalje su nezamenjivi, u opštoj javnosti oni su već odavno zamenjeni izrazima poput „obuzdavanja Rusije” ili „stavljanja Rusije pod kontrolu”. Ako je „rimlend” koji okružuje evroazijsko središte već uglavnom i uveliko pod kontrolom svetskih pomorskih sila (Zapad predvođen SAD), onda najnoviji događaji na prostoru Pribaltika, Belorusije, Ukrajine, Crnog mora, Kavkaza, pa i Avganistana, daju celovitu sliku koja se savršeno uklapa u osnove i načela starih tradicionalnih geopolitičkih teorija u današnjem nadmetanju za svetsku nadmoć.

Sve ono što se oko ovog „kopnenog srca” događalo poslednjih decenija i svojevremeno izgledalo kao pojedinačni izolovani incidenti bez mnogo međusobnih veza sada daje sliku celog mozaika.

Neželjeni sukob

Najnoviji pokušaj obnove ratnog sukoba Jermenije i Azerbejdžana, ovog puta ne oko teritorije Nagorno-Karabaha, nego upravo na teritoriji Jermenije, predstavlja jednu od ključnih kockica u mozaiku koja pokazuje da je niz naizgled izolovanih događaja savršeno sinhronizovan i brižljivo planiran.

Rusija (Putin i Šojgu u telefonskim razgovorima) ovog puta je uspela da zaustavi jednodnevni rat i provokacije koje su mu prethodile. Da se nastavilo – ali i ukoliko se nastavi – izuzev teških posledica po same zaraćene strane, i sama Rusija bi se našla u izuzetno nepovoljnoj situaciji. S jedne strane imala bi oružani sukob takoreći na svojim granicama, a s druge strane ima ugovorne obaveze Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) prema Jermeniji, da joj pruži zaštitu ukoliko bude napadnuta.

Iako u prošlogodišnjem ratu Rusija nije imala obavezu direktnog uključenja u sukob, jer se rat vodio za Nagorno-Karabah, međunarodno nepriznatu teritoriju, ovog puta, da je sukob proširen, nije se mogla postaviti tako jer je napadnuta pogranična teritorija Jermenije i čak su izgubljene dve visinske kote. Nastavak ovog vojnog sukoba Rusiju bi doveo u situaciju ili da se osramoti pred saveznicima i ostatkom sveta, ne ispunjavajući svoje ugovorne obaveze ili da se direktno vojno angažuje na strani Jermenije. Ruska intervencija u tom sukobu, izuzev političke štete i nepotrebnog materijalno-vojnog iscrpljivanja, značila bi dalju političku konfrontaciju s velikim delom sveta, a prvenstveno s Turskom kao zaštitnicom Azerbejdžana, s kojom pokušava da gradi što je moguće bolje odnose. Tačno je da bi se u toj situaciji Azerbejdžan suočio s neizbežnim teškim porazom, ali poenta rasplamsavanja ovog sukoba nije u tome, nego u uvlačenju Rusije u rat koji joj nije potreban. A ako njoj nije potreban, onda je jasno kome odgovara.

Opkoljavanje

Prisetimo se svega što se događalo u pribaltičkim republikama, njihovim „demokratskim težnjama” za samostalnošću i slobodom i brzometnim učlanjenjem u NATO, a onda pritiskom na sopstvene građane ruskog porekla, uskraćivanjem prava na jezik… Sve to je izazvalo ruske informatičke udare i kolaps informacionih sistema država (najviše u Estoniji). Dodajmo tome dugačak niz događaja u vezi s Ukrajinom, počevši od narandžaste revolucije pa do otcepljenja Krima i rata u Donbasu, Gruzijom od 2008. do danas, pokušajem obojene revolucije u Belorusiji, pa sve do optužbi da Rusija stoji iza migrantske krize na poljsko-beloruskoj granici. Tu su i neprekidne vežbe SAD i NATO-a na zapadnim granicama Rusije i njihovo „rotirajuće” a u stvari stalno prisustvo pred vratima Moskve, kao i „ključanje” Crnog mora, pa i američko povlačenje iz Avganistana.

Jer Avganistan je multietnička država, u kojoj pored Paštuna, znatan procenat stanovništva (oko 50 odsto) čine etničke grupacije centralnoazijskih država koje su bile u sastavu SSSR-a, a sada su granične države sa Rusijom. Svaka nestabilnost ili sukob na ovom području neminovno uvlači i matične države tih naroda čime se u „mekom trbuhu” Rusije stvara zona konflikta.

 

Autor Biljana Mitrinović Rašević

 

Naslovna fotografija: Reuters/Gleb Garanich

 

Izvor Politika, 21. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u