Bojan Bilbija: Beloruska karta u jednom smeru

Lukašenko će, najverovatnije u decembru, zajedno s Putinom prvi put posetiti Krim posle 2014. i izbijanja ukrajinske krize, čime šalje Zapadu jasnu poruku – ne računajte više na nas

Evropa i Zapad u celini zdušno pomažu zbližavanje Rusije i Belorusije. U toj meri da zvanični Minsk sada više ne krije da priznaje Republiku Krim u sastavu Ruske Federacije, što do pre godinu dana nije bio slučaj. Ako su ranije Vašington i Brisel vodili promišljenu politiku kojom su meko i gotovo neosetno zabijali klin između dve bratske zemlje, i u tome često postizali rezultate, reklo bi se da sada svojim „grubim radovima“ čine sve suprotno tome.

Prošlo je više od godinu dana od kada je, kako tvrde u zapadnim prestonicama, snažni beloruski lider Aleksandar Lukašenko „izgubio“ predsedničke izbore od gotovo anonimne Svetlane Tihanovske – a Amerikanci i Evropljani odmah pohrlili da njenu nepostojeću pobedu priznaju – ali dobili su samo još čvršće ukotvljenje aktuelnog predsednika na vlasti. Razlog tome je snažna podrška koju je Lukašenko dobio od saveznika u Kremlju Vladimira Putina u najtežim trenucima krize, koja je započela višenedeljnim protestima, a nastavila se uvođenjem čak četiri paketa sankcija protiv Belorusije, njene privrede i građana. Ovih dana, dok migrantska kriza bukti na granicama Belorusije s Poljskom i Litvanijom, iz Brisela najavljuju i peti paket.

Demokratske lekcije s bezbedne udaljenosti

Ako bismo danas zapitali bilo koga na ulicama evropskih prestonica zašto je Zapad uveo sankcije Belorusiji, teško da bi iko mogao jasno da odgovori na ovo pitanje. O građanima SAD da se i ne govori: ne samo što imaju svojih, mnogo većih briga i muka već oni tradicionalno ne poznaju elementarnu geografiju, a kamoli geopolitiku. Takvo stanje omogućava zapadnim vladama da vode spoljnu politiku s „pozicija moći“, često suprotnu proklamovanim načelima i „zapadnim vrednostima“ slobode i ljudskih prava, ali i istinskim interesima njihovih naroda i regionalne i globalne bezbednosti. Zašto je sve tako i kome je u interesu zaoštravanje odnosa nauštrb mira i ekonomskog razvoja, nije tema ovog puta. Dovoljno je tek reći da zapadna politika konfrontacije podseća na vožnju bicikla – padaš ako ne okrećeš pedale. Ali nije najgore pasti dok stojiš u mestu i nikog ne ugrožavaš, imajući u vidu da su se poslednjih godina biciklisti toliko zajurili da ne mogu da zakoče, pa preti opasnost da obore pešake. Ili udare u zid.

Poslednja etapa ove krize razbuktala se proteklih nedelja na granicama Savezne države Rusije i Belorusije s Evropskom unijom, gde se okupilo više od deset hiljada migranata s Bliskog istoka, sa zahtevom da ih, kao i milione njihovih prethodnika – propuste do teritorije Nemačke. Stojeći po kiši i hladnoći na ničijoj zemlji između Poljske i Belorusije, oni predstavljaju živi spomenik zapadne politike „pomahnitalog bicikla“. Dok su NATO članice, opijene idejom o ovladavanju energetskim resursima Bliskog istoka, severne Afrike i centralne Azije, rušile redom velike gradove i druga naseljena mesta u ovim zemljama, nisu mnogo razmišljale o tome da će svi ovi ljudi ostavljeni bez domova i osnovne infrastrukture neophodne za život – jednog dana zakucati na njihova vrata.

Naprotiv, tada im je važno jedino bilo da preliju još koju milijardu dolara ili evra u svoje džepove, a to što su milione nevoljnika ostavili iza sebe u krvi i blatu – o tome se u njihovim medijima mnogo manje govorilo. I da bi bili do kraja licemerni, izveštavali su kako u ovim razorenim zemljama nema dovoljno „demokratskog napretka“, kako su tamošnje vlade korumpirane i nelojalne. Valjda nisu bili dovoljno zahvalni što su ih bombardovali i srušili im sve. Pa su onda, kada je geopolitički bicikl počeo da gubi kontrolu, napustili ove zemlje i ostavili ih da se sami snalaze, kao u Libiji, Iraku i Avganistanu. Uz, naravno, neizbežne „demokratske lekcije“ s bezbedne udaljenosti.

Tenkovi umesto autobusa za izbeglice

Ali ni ta razdaljina više nije tako bezbedna. Nakon migrantskih ruta preko Italije i Balkana, pojavila se i jedna relativno nova – na severnom pravcu. Poljska i pribaltičke republike, članice NATO-a i EU odranije poznate po čvrstim stavovima da „neće primiti nijednu izbeglicu“, odjednom su zapljusnute ovim talasom. I zateknute nespremne, jer su navikle da im Rusija i Belorusija, poput bedema čuvaju leđa i ne dopuštaju da migranti nagrnu na istočnu granicu EU koju oni ponosno čuvaju. Šta bi tek mogle da kažu balkanske zemlje, poput Srbije, kroz koju je prošlo verovatno oko milion i po izbeglica – a da gotovo nikakvih incidenata nije bilo. Nasuprot tome, Poljaci su odmah podigli bodljikavu žicu i ne puštaju nikoga da prođe, stvarajući tako još jednu humanitarnu krizu. Ali ovog puta u Evropi, na sopstvenoj granici. Bez hrane i toplog smeštaja, ovi ljudi pristigli uglavnom avionima iz Turske u Belorusiju, osuđeni su na propast.

A samo su želeli obećani bolji život – čime su ih evropske vlade mamile prihvatajući na milione njihovih sunarodnika – a sada su ih ostavili da se smrznu na ledini. Gde su silne organizacije boraca za ljudska prava, koje su apelovale da niko ne sme da zaustavlja migrante na njihovom putu? Zašto Poljska, umesto autobusa za prihvat izbeglica, na belorusku granicu šalje tenkove i borna kola – preteći čak da će „upotrebiti silu protiv Lukašenka i Putina“? Pa neće biti baš da su njih dvojica krivi što su milioni ljudi u ratnim zonama ostali bez krova nad glavom, pa sada – sve i da hoće – više nemaju gde da se vrate.

Doduše, nisu ni čelni ljudi Rusije i Belorusije ostali dužni na ovakve provokacije. Ruski strateški bombarderi Tu-160 izveli su, u pratnji lovaca Su-30SM na nebu iznad savezničke teritorije Belorusije, trenažni let u trajanju od 4 sata i 36 minuta – taman dovoljno da zapadni „zajapureni biciklisti“ shvate da izvoditi tenkove i drugu borbenu tehniku na granicu Savezne države – nije isto što i bombardovati Tripoli i Bagdad sa 15.000 metara visine. Jer ovu granicu, ako na Zapadu nisu primetili promene u poslednjih godinu dana, sada čuvaju Oružane snage RF. I napad na nju jednak je napadu na Moskvu. A strateški nuklearni raketonosci Tu-160 proleteli su im iznad glava samo da bi ih podsetili na ovu činjenicu. U Belorusiji neće biti moguće ni majdanske, ni ratne igre kao u Ukrajini, a još manje kao u Siriji ili Avganistanu.

Osim ove avionima, Zapadu je iz Belorusije upućena još jedna poruka. Predsednik Lukašenko je zapretio da može da prekine tranzit gasa po cevovodu Jamal–Evropa, koji preko Belorusije vodi za Poljsku i zemlje EU, u slučaju da Brisel uvede peti paket sankcija Minsku. „Ministarstvo inostranih poslova treba da upozori sve u Evropi: ako nam samo uvedu dodatne sankcije, ’nesvarljive’ i ’neprihvatljive’ za nas, mi moramo da odgovorimo. Mi grejemo Evropu, a oni nam prete da će zatvoriti granicu. A ako mi zatvorimo prirodni gas? Previše su počeli da nas zastrašuju petim paketom. Za peti paket, Romane Aleksandroviču, dobili ste nalog: mi im nećemo ništa oprostiti“, podvukao je Lukašenko, obraćajući se beloruskom premijeru Romanu Golovčenku.

Belorusija šalje jasnu poruku

Tako smo, u osnovnim crtama, dobili sliku. Lukašenko, optužen od EU za navodno kršenje ljudskih prava, doveo je Brisel u poziciju da mora da brani svoju i inače „problematičnu“ članicu Poljsku, koja je sada pod optužbom da krši prava migranata. A sankcije koje EU želi da uvede Minsku mogu se preokrenuti u sankcije Evropi – u vidu obustave isporuka gasa! Treba se podsetiti za trenutak situacije u kojoj se 1990-ih našla SR Jugoslavija kada su joj te iste evropske zemlje uvele sankcije na uvoz energenata – koliko je bilo teško bez struje, nafte i gasa, pogotovo zimi. Nadajmo se da narod u EU neće biti u prilici da tako nešto užasno iskusi. Ali ako se to desi, ne bi trebalo za to da krive Lukašenka već sopstvene lidere. Belorusija, u slučaju agresije – a unilateralne sankcije, ma pod kojim „blagorodnim“ izgovorom bile uvedene, svakako predstavljaju atak na suverenitet jedne zemlje – neće ostati dužna. Mnogi su zaboravili da je po međunarodnom pravu jedino Savet bezbednosti UN vlastan da uvodi bilo kakve sankcije, bilo kome.

Da li bi Rusiji odgovaralo da Lukašenko prekine dotok gasa preko Belorusije u EU? U neku ruku svakako da. Time bi neophodnost puštanja u rad „Severnog toka 2“ bila još naglašenija. Pa čak, kako neki tvrde, otvorila bi se i legitimna rasprava o izgradnji „Severnog toka 3“. Imajući u vidu sve izvesnije formiranje punopravne Savezne države RF i Belorusije, otpašće argument da gasovod Jamal–Evropa, preko Poljske, navodno predstavlja „nezavisan“ izvor snabdevanja, iako je i u njemu, kao i u ukrajinskom cevovodu isti gas kao u „Severnom toku“ – ruski. Jedina razlika je u tome što „Severni tok“ zaobilazi suvišne posrednike između Nemačke i Rusije i dvostruko skraćuje tranzitni put gasa, čime on postaje i znatno jeftiniji. A za zelene aktiviste tu je i još jedna prednost – „Severni tok“, za razliku od starih beloruskih i ukrajinskih cevi, u potpunosti ispunjava najviše ekološke standarde EU.

Imajući u vidu da će Lukašenko, najverovatnije u decembru, zajedno s Putinom prvi put posetiti Krim posle 2014. i izbijanja ukrajinske krize, čime će suštinski posle skoro osam godina priznati Rusiju u njenim ustavnim granicama, jasno je da zvanični Minsk šalje Zapadu jasnu poruku – ne računajte više na nas. Posebno je važno što je i beloruski šef diplomatije, prozapadno orijentisani Vladimir Makej, stao na ovu poziciju. „Mi razumemo realnost da je Krim sada ruska teritorija. Hajde da polazimo od toga“, izgovorio je prošle nedelje prvi put ovaj diplomata. Time će Aleksandar Lukašenko i njegova vlada kupiti geopolitičku kartu u jednom smeru za Moskvu. Gde ih već dugo čekaju i pitaju se – zašto voz kasni sedam godina.

 

Naslovna fotografija: Leonid Scheglov/BelTA/Handout via Reuters

 

Izvor Pečat, 19. novembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u