Заставе Србије и НАТО (Фото: Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије)

Zašto neutralnost

U uslovima sve oštrijeg animoziteta između NATO-a i Rusije, najispravniji stav u lažnoj dihotomiji NATO ili ODKB svodi se na izbor vojne neutralnosti. Svako drugo rešenje išlo bi na štetu Srbije

Sve vojno svrstane države liče jedna na drugu, a svaka neutralna, neutralna je na svoj način – parafraza je čuvene Tolstojeve rečenice kojom otvara jedan od najvećih romana, Anu Karenjinu, a čini nam se zgodnom za početak teksta o odnosima Srbije i NATO-a i pitanju treba li naša zemlja da se priključi nekom vojnom savezu, ili da ostane neutralna. Kada se govori o priključenju Srbije nekom vojnom savezu, gotovo uvek se misli na NATO, a to je (mada ne otvoreno) i tema ovonedeljnog seminara Parlamentarne skupštine NATO-a, pod nazivom „Evroatlantske integracije, partnerstvo za mir i dalji koraci u suočavanju sa preostalim izazovima na Zapadnom Balkanu“ koji se održava u Skupštini Srbije.

Kada kažemo da liče jedna na drugu, mislimo na stvari koje moraju da rade mimo svoje volje, a koje su uvek iste i u interesu su jednog centra moći koji se (posle Donalda Trampa) više čak ne može nazvati ni Vašingtonom nego dubokom državom. Setite se samo Trampovog obrazloženja (vrlo smislenog) u vreme kada se vodila polemika oko redefinisanja odnosa u NATO-u. „Oni (Crna Gora) imaju vrlo agresivne ljude. Možda će postati agresivni i, čestitam, ušli ste u Treći svetski rat“, rekao je Tramp jula 2018. tokom razgovora s Takerom Karlsonom na kablovskoj televiziji „Foks njuz“, odgovarajući na pitanje zbog čega bi američki vojnici ikada išli u Crnu Goru i branili je od napada.

To je pogled iz američke izolacionističke perspektive, ali on se može preslikati, mnogo verodostojnije, na perspektivu koju jedna mala država kao članica NATO-a može imati na Ameriku, nespornog kolovođu Alijanse. Oni, Amerikanci, imaju vrlo agresivne ljude koji vas očas posla mogu uvući u Treći svetski rat, ili makar regionalni rat u kojem ne želite da učestvujete. Na primer, u nelegalnu agresiju na SRJ 1999. godine ili sprovođenje zone zabranjenog leta iznad Libije koje se ubrzo pretvorilo u bombardovanje te zemlje i pretvaranje jedne od najprosperitetnijih afričkih država u crnu rupu (ionako) Crnog kontinenta. Želimo li da budemo deo takvog zločinačkog poduhvata i saučesnici? Valjda ne.

Forme neutralnosti

Kada kažemo da su neutralne države neutralne na svoj način, samo u Evropi imamo tri primera neutralnosti – od apsolutne koju uživa Švajcarska i ništa joj ne fali, do onih „pragmatičnih“ koje praktikuju Švedska ili Austrija. Švedsku vojnu neutralnost neki stručnjaci opisuju kao „vojnu nesvrstanost“, koja nije deo ustava te zemlje, ali je doktrina koja se potvrđuje iz godine u godinu vekovima.

Kao deo političkog Zapada i EU, ali ne i NATO-a, Švedska ima visok stepen saradnje s Alijansom, mada njene intervencije podržava jedino ukoliko su odobrene rezolucijom UN (Švedska, tako, ni na koji način nije učestvovala u agresiji na SRJ 1999). Čak i kada postoji rezolucija UN, učešće u borbenim misijama nije opcija za Šveđane, što se pokazalo i u Libiji, gde je švedska avijacija imala izviđačku ulogu, ali i na Kosovu i Metohiji, gde su švedski vojnici učestvovali isključivo u okviru mirovnih snaga s mandatom UN (kao i Austrija).

Osmatračnica KFOR-a na putu ka Visokim Dečanima (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Osmatračnica KFOR-a na putu ka manastiru Visoki Dečani (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

S druge strane, Švedska ima ceo niz odbrambenih sporazuma sa EU i drugim nordijskim zemljama, što znači da ne bi bila pasivna u slučaju napada na neku nordijsku državu. Iako poslednjih godina postoje pritisci da se Švedska učlani u NATO, to, za sada, nije ostvarivo jer se tome oštro protivi više od 50 odsto Šveđana privrženih tradiciji vojne neutralnosti. Ovakva „vojna nesvrstanost“ je proteklih 200 godina dobro služila Švedsku i doprinela joj da postane jedna od najbogatijih zemalja na svetu, dok njena bezbednost nije bila ugrožena čak ni u vreme Drugog svetskog rata.

Drugi evropski primer je Austrija – 1955. proglasila je stalnu neutralnost koja je postala i ustavna norma te zemlje. To, međutim, nije sprečilo Beč da kroz program Partnerstva za mir učestvuje u različitim NATO misijama i operacijama koje su percipirane kao usklađene s austrijskim nacionalnim interesima, pretežno na Balkanu. Važno je istaći da u saradnji Beča s Alijansom postoji crvena linija – Austrija ne prihvata učešće u vežbama koje se tiču člana pet Povelje NATO-a ili u pripremama za napad. Osim toga, insistiranje Beča na svojoj neutralnosti proporcionalno je sve većem zatezanju u odnosima NATO-a i Rusije, pri čemu je oko 80 odsto Austrijanaca skeptično prema Alijansi.

Srbija i NATO

„Srbija je danas jedno malo ostrvo u okeanu EU i NATO-a i Srbija nema krila da preleti do Rusije i da stupi u ekonomski i vojni savez sa Rusijom“, izjavio je pre nekoliko godina jedan od vodećih NATO zagovarača u Srbiji Vuk Drašković i dodao da su građani odlučno protiv NATO-a pre svega zbog neznanja, a dobrim delom zbog inata i mržnje. Kako je tada rekao, „ako sutra kosovski žar bukne u plamen, on veoma lako može zahvatiti i Bosnu i Makedoniju, a postoji samo jedna sila koja će taj plamen gasiti, a to je NATO“. „Izvesno je da bi većinu svojih bezbednosnih i razvojnih problema Srbija rešila pristupanjem NATO-u“, kazao je on ističući da „u nekim pitanjima, od nacionalnog i državnog interesa država ne sme da sluša većinu, neznanje, inat i strasti nego se odluke moraju donositi racionalno, u skladu sa nacionalnim interesom Srbije“.

Vuk Drašković nije ni najglasniji, ni najpometeniji zagovornik članstva Srbije u NATO-u i argumenti koje je on ovde izneo opšte su mesto među njegovim istomišljenicima. Ove njegove reči su, zato, samo primer s kojim se može debatovati.

Argument o Srbiji kao ostrvu u NATO okeanu (okruženi smo NATO članicama) stoji isto onoliko koliko je i na proleće 1941. stajao argument da se Kraljevina Jugoslavija mora priključiti Trojnom paktu, jer je okružena njegovim članicama i „nema krila da preleti do Rusije (ili Velike Britanije)“. Praviti pakt sa zlom iz ovakvih razloga je krajnje nečasna rabota s kojom se slobodarski i pravdoljubivi duh srpskog naroda nikada ne bi mogao pomiriti. Drašković, opšte je poznato, ima kvislinški stav spram 27. marta 1941. i smatra ga greškom, a tako očito gledaju i njegovi istomišljenici u odnosu prema NATO-u.

Kada je vaš autor na nedavnoj tribini pomenuo ovaj argument, od sagovornika (javnog zagovarača članstva u NATO-u ispilelog iz gnezda notornog Darka Trifunovića) dobio je odgovor da se NATO nikako ne može porediti s Hitlerom. „Tačno je, pogrešio sam“, uzvratio je vaš autor, „ali greška je na Hitlerovu štetu, jer nikada nisam čuo da se ijedan nacistički zvaničnik hvalio smrću 500.000 hiljada dece zarad ostvarivanja svojih ciljeva, a jedan NATO zvaničnik jeste.“ Dok je kod nacista užasni Holokaust bio državna tajna u čije su skrivanje od očiju i nemačke, i svetske javnosti uloženi ozbiljni napori, bivša američka državna sekretarka Medlin Olbrajt otvoreno je opravdala smrt pola miliona iračke dece, jer je ona omogućila ostvarenje američkih (NATO) ciljeva (intervju za emisiju „60 minuta“ američke televizije Si-Bi-Es iz maja 1996).

Druga stvar je pitanje bezbednosti Srbije. Ako je naša zemlja „ostrvo u okeanu NATO-a“, ko to može ugroziti našu bezbednost, osim samog NATO-a? Baš kao i Trojni pakt 1941. Ili NATO nije siledžija koji nam preti, pa nam članstvo u njemu i ne treba, ili jeste siledžija, pa je udruživanje s nekim takvim krajnje nemoralan čin. Uklonili bismo opasnost od nedržavnih faktora poput terorista? Opšte je poznato da države članice NATO-a nikako nisu meta surovih i brutalnih terorističkih napada i da su, uspevši sebe da zaštite od te pošasti, sigurno sposobne da zaštite i nas. Da, ali u nekom šarenom svetu s kućama od čokolade.

Ugasili bi plamen na Kosovu i Metohiji? Kao 1999, ili kao marta 2004? Ili bi ga ugasili kao što su pomogli Hrvatskoj da „Olujom“ ugasi „plamen“ u Krajini 1995? Kao NATO članica verovatnije je da bismo bili primorani da bombardujemo svoje sunarodnike nego što bismo bili u mogućnosti da ih zaštitimo. Na kraju krajeva, NATO zvaničnici su više puta istakli da Srbija ne može da uđe ni u EU, a ni u NATO bez priznavanja nezavisnosti „Kosova“. Toliko o borbi za naš interes, osim ako nacionalni interes ne posmatramo iz ugla Draškovića Vuka.

Budimo realni, članstvo u NATO-u po našu bezbednost pre bi bilo benzin nego voda, jer bismo tada dobili zaista ozbiljnog neprijatelja – Rusiju. Poljska i Rumunija, na primer, ranije nisu bile meta ruskih nuklearnih raketa, ali otkako su postale NATO članice, i kao takve pristale na raspoređivanje američkih raketa na svojoj teritoriji, to su postale. Mislite o tome. U krajnjoj liniji, setimo se Trampovih reči i prenesimo ih na sebe – želimo li da ratujemo protiv Rusije zbog Litvanije, Letonije, ili Estonije koje su u rat gurnule SAD?

Poruke sa seminara

Svestan je NATO da se, zbog ogromnog protivljenja, Srbija ne može otvoreno prizivati u članstvo, ali zato se to čini indirektno i ispod žita. Tako je Mirčea Džoana, zamenik generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, na seminaru izjavio da NATO poštuje odluku Srbije da bude vojno neutralna, ali da je „u sve opasnijem svetu partnerstvo sa Alijansom sve važnije, s obzirom na to da se menja globalna ravnoteža moći“.

Ako se menja globalna ravnoteža moći, to znači da NATO gubi moć, a ne da je dobija. Ako NATO gubi moć, onda je saradnja s njim sve manje važna, a ne obrnuto. A pogotovo ako se uzme u obzir koga NATO smatra najvećim neprijateljima – upravo one koji su sve jači i upravo one koji zastupaju stavove bliske srpskim nacionalnim interesima (naravno, pod uslovom da ih ne posmatramo iz ugla Draškovića Vuka). Džoana je naveo da je saradnja Srbije i NATO-a najočiglednija kroz angažman misije KFOR-a na Kosovu, koja, kako je naveo, garantuje bezbednost i slobodu kretanja. A je li? Kao onda kada im je trebalo skoro nedelju dana da se pojave na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak koje su zaposeli kosovski specijalci? Ili, još gore, marta 2004.

Još je znakovitija izjava predsednika Parlamentarne skupštine NATO-a Džeralda Konolija, koji je kao posebne izazove izdvojio situaciju u BiH i normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. I jednu, i drugu znamo kako bi da rešavaju, i izlišno je sada govoriti o tome.

S druge strane, predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić istakao je da je vojna neutralnost „naša zakonska obaveza, ali je ujedno i odraz raspoloženja većine naših građana“, te da ne postoji nikakav „tajni plan“ za učlanjenje Srbije u NATO. Dodao je da ovakva pozicija Srbije na najbolji način odražava njeno gledanje na rešavanje međunarodnih bezbednosnih problema, ali odražava i duboka osećanja naroda Srbije u vezi s intervencijom NATO-a pre 22 godine.

Požar u rafineriji nafte u Pančevu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)
Požar u rafineriji nafte u Pančevu tokom NATO agresije 1999. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

I ovo je u trenutnoj situaciji, u uslovima sve oštrijeg animoziteta između NATO-a i Rusije, najispravniji stav i jedini opravdan u lažnoj dihotomiji NATO ili ODKB, jer bi svako od ovih rešenja bilo na štetu Srbije. Iako suprotstavljena, ova dva gledišta imaju nešto zajedničko, a to je indirektni poziv da se Srbija uključi u „novi hladni rat“, zbog čega ni jedan ni drugi nisu utemeljeni na srpskom stanovištu, odnosno na srpskom nacionalnom interesu koji u datim okolnostima može jedino biti očuvan u okvirima politike vojne neutralnosti, na naš način.

 

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u